У посљедњој деценији, Турска је систематски градила свој утицај на западном Балкану – економски, културно, вјерски и политички. Инвестиције у инфраструктуру, некретнине и туризам у Црној Гори, Албанији и Босни и Херцеговини показују континуитет политике „меке моћи“ Анкаре.
Међутим, појава војне компоненте – испорука дронова Приштини – како је упозорио Милорад Додик, представља преломни тренутак у којем се мека моћ претвара у тврду агресију, а симболична подршка постаје реална промјена безбједносног баланса.
Предсједник Србије Александар Вучић је недавно истакао да Турска својим поступцима нарушава односе са Србијом, који су дуго грађени на економском и политичком повјерењу. Додик је отишао корак даље — он у наоружавању Приштине види симболички повратак старих империјалних амбиција, „менталитета Косовског вилајета“, како каже.
Обојица упозоравају на исту ствар: неоосманистички концепт више није теоријска идеја, већ стратегија спроведена кроз дипломатију, капитал и сада – оружје. У Црној Гори се биљежи све већи прилив турских држављана – највише у приморским општинама као што су Будва, Бар и Улцињ. Они улазе као инвеститори, али и као стални резиденти, формирајући затворене пословне и културне заједнице. Многи од њих лако добијају и економска држављанства, док многи наши људи, који годинама, чак и деценијама бораве у Црној Гори, упорно не добијају држављанство.
Тај процес није нужно проблематичан сам по себи, али он мијења социјалну структуру и економску равнотежу земље, док државне институције углавном ћуте. Умјесто интеграције – расте сегрегација: нови становници живе у својим пословним круговима, по својим правилима, с минималним контактима с локалним становништвом. Њихов утицај на Црну Гору је велики, док Црна Гора не врши никакав утицај на страно становништво које се прилијева у нашу земљу.
Истраживање Друштва статистичара и демографа Црне Горе показало је да попис из 2023. године није обухватио скоро половину странаца који имају легалан боравак у земљи. Према подацима МУП-а, у Црној Гори је било близу 99.000 страних држављана, док је пописано мање од 49.000.
Сваки талас капитала прати и талас политичког утицаја. Турски интерес у Црној Гори и БиХ не завршава се на грађевинама и хотелима; он се шири на медије, вјерске заједнице и локалне политике. Додик с правом пита: ако данас оружје иде Приштини, иде ли сутра у Сарајево?
Таква питања нису националистичка, већ рационална — уколико се тежи очувању регионалне равнотеже.
Агресивна политика Турске подстиче локалне бошњачке лидере да појачају антисрпску реторику. Ервин Ибрахимовић је, откако је постао дио власти након пада ДПС-а, израженије и отвореније антисрпски настројен него што је био док је сарађивао с ДПС-ом.
Идеја обновљеног турског утицаја није нова: још је Ахмет Давутоглу, бивши премијер, формулисао концепт „стратешке дубине“ — повратак Турске као заштитнице муслиманских заједница на просторима бившег Османског царства. Та доктрина данас добија практичну димензију кроз финансијску и дипломатску експанзију.
ИЗВОР: ИН4С