Живот нас често изненади болом и тешкоћама. Када се то догоди, многи се питају: „Зашто се ово дешава баш мени? Међутим, управо у тим тренуцима слабости и страдања, можемо открити невероватну снагу. Апостол Павле пише: „Моја сила се у слабости показује“. Зато само прихватање воље Господње ослобађа од страха и води ка истинској радости душе.
Често се питамо зашто Бог ћути у тренуцима када патимо. Зашто не интервенише у тренуцима највеће бола и искушења? „Јер као што су небеса висока над земљом, тако су и моји путеви високи над вашим путевима, и моје мисли над вашим мислима“ (Исаија 55,9). Човеку недостаје способност да у потпуности разуме Божји промисао.
Божји путеви нису увек јасни људима. Понекад је наше страдање средство којим Бог учи душу да расте и смирено прихвата Његову вољу. Апостол Павле пише: „Све могу у Христу који ме оснажује“ (Фил. 4,13). Чак и када се чини да је наша слабост препрека, управо кроз њу можемо осетити Божју присутност и снагу.
У свакодневном животу чуда се манифестују на различите начине, а често остају непримећена за оне који очекују тренутна решења. Чудо није увек физичко исцељење; понекад је то промена срца, способност да поднесемо искушење са вером или да се научимо истинској љубави и смирењу. Зашто, онда, неки људи пате, а други пролазе без видљивих искушења? Свети Јован Златоусти одговара да „искушења нису за осуђивање, већ за очишћење душе.“ Страдање је средство духовног уздизања и очишћења, а не знак Божјег занемаривања.
Страдање као пут ка спасењу и духовном узрастању
Страдање није казна, већ средство за духовно усавршавање. Оно нас учи смирењу, стрпљењу и правом односу према животу.
Свети Серафим Саровски је својим животом показао да човек који трпи с вером добија благодат већу од онога ко је увек здрав. Иако је био окружен људима који га воле, његово тело је трпело болести, али је његова душа расла у светлости.
Старац Пајсије боловао је од тешких болести, укључујући рак, али је својим ставом према болести показао да истинска радост и духовна снага не зависе од телесног здравља. Он је говорио: „Више сам научио из болести него из година проведених у испосништву.“
Старац Порфирије је чак тражио од Бога да му допусти страдање, схватајући да болест може бити средство духовног уздизања. Он је учио да када човек прихвати болест као Божји дар, она постаје средство за уздизање душе, а не само физичко искушење.
Искушења се могу упоредити са духовном гимнастиком – она нас јача, чини издржљивијим и усмерава ка Богу. Апостол Павле пише: „Моја сила се у слабости показује“ (2. Кор. 12,9), подсећајући нас да истинска Божја моћ није у одсуству бола, већ у способности човека да остане веран и смирен у тешким тренуцима.
Значење молитве у страдању
Молитва мења наш однос према страдању. Она није само средство да затражимо исцељење, већ и начин да прихватимо Божју вољу.
„Не како ја хоћу, већ како Ти желиш… Нека буде воља Твоја“ (Лк. 22,42) – ово није само реченица из молитве, већ кључ духовног живота.
Свети Тихон Задонски је у својим страдањима остао упоран у молитви и духовном раду. Иако је боловао, није престао да пише и учи друге, показујући да молитва није увек захтев за исцељење, већ тражење снаге за живот у Божјој вољи.
Свети Нектарије Егински је своје тешкоће прихватао са благодарењем, учећи да сваки тренутак живота може бити духовна школа. Бог увек одговара на молитву, али не увек на начин који очекујемо. Често је одговор – снага за трпљење, смирење и љубав – већи дар од физичког исцељења.
Прихватање и Божји промисао
Страдање нам помаже да дубље разумемо Божји промисао. Човек често жели одговоре на сва питања, али Свето писмо нас подсећа: „Ослони се на Господа, и чекај га; Немој се жестити због оних који напредују на свом путу“ (Псалам 37,7). Божји промисао често се открива кроз људско искуство, у тренуцима када прихватамо своје страдање и учимо из њега.
Бог поштује нашу слободну вољу чак и када чинимо погрешне одлуке. Он не улази на силу у наша срца, већ куца и чека наш добровољни пристанак. Свети Јефрем Сиријанин учи: „Ко прихвата Божју вољу, тај не пати, док онај ко је одбија носи терет својих жеља.“ Прихватање страдања и Божјег промисла ослобађа човека очаја и страха, отварајући пут ка унутрашњем миру и истинској радости.
Примери из живота светих показују ову истину у пракси: Свети Теофан Затворник остајао је чврст у вери чак и у временима великих страдања, а Свети Пајсије је учио да болест може бити најмоћнији учитељ душе, када је прихваћена са љубављу и понизношћу. Прихватањем Божје воље човек добија могућност да види светлост у сваком искушењу и да развије унутрашњу снагу.
Снага која долази од Бога
Страдање и болест нису казна, већ средство спасења и духовног усавршавања. Божја моћ се открива у нашој слабости, и управо кроз наше страдање и молитву можемо осетити истинску снагу и присуство Бога. Прихватањем страдања учимо смирењу, стрпљењу и љубави. Ми постајемо способнији да волимо ближње, да служимо и да се ослонимо на Господа у свим околностима.
Старац Пајсије каже: „Када човек прихвати Божју вољу, чак и у најтежим тренуцима осећа мир и радост; тај мир није светски, већ духовни, који никада не изневерава.“
Истинска снага није у физичком здрављу, материјалном успеху или одсуству искушења, већ у прихватању Божје воље и вери која остаје чврста у сваком тренутку живота. Како каже апостол Павле: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас?“ (Рим. 8,31).
Ова реченица резимира све претходне поуке – снага и утеха долазе из Бога, кроз наше трпљење, молитву и духовно усавршавање. Човек који прихвати страдање и тражи снагу у молитви не само да издржава тешкоће, већ расте духовно, развија смирење, стрпљење и љубав, и открива истински смисао живота у Светој Тројици.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић