Свакао јачање Турске – јачање НАТО блока
- Суштина тог плана, на који су недавно подсетили поједини медији који прате регионалну проблематику, јесте изазивање конфликата у кавкаско-каспијском региону, довођење ситуације до отворених ратних сукоба, не само због територија, већ и због богатих нафтних налазишта у Каспију.
- Након тога следи „урешавање“ уз војно-политички надзор САД и НАТО, уз постављање војних база у приобалним државама Каспија – Азербејџану, Казахстану, Туркменистану – под изговором заштите нафтних поља, чиме би били преузети и нафтни ресурси и транспортни коридори за нафту и гас у Европу, заобилазећи Русију.
АУТОР: Олег СЕРГЕЈЕВ
У медијима се све чешће појављују објаве да се Турци припремају да контролишу Црно море и да обезбеде поуздано затварање целог источног Средоземља дуж линије од Турске до Либије. Са Црним морем је задатак олакшан због конфликта између Украјине и Русије, који је, по мишљењу турске стране, довео до неутрализације Црноморске флоте Руске Федерације у војном смислу и лишио је поуздане базе.
Турска, као и у време Кримског рата у 19. веку, делује под контролом британских ментора и уз благонаклон однос Француза шири своје присуство у региону, као и да активно помаже режиму у Кијеву. То се чини, између осталог, и зато што је уз спољно управљање (на пример, логистику) лакше прокрчити алтернативне извозне путеве заобилазећи Русију – како за обичну робу, тако и, на пример, за уранијум намењен француским нуклеарним електранама. Европски ментори, с друге стране, настоје да морске амбиције неоосманлија усмере у још једном за њих повољном правцу – тамо где су англо-француски интервенционисти доживели неуспех током Кримског рата.
Још у првим данима специјалне војне операције у Украјини (крајем фебруара 2022. године), преко ангажованих рускојезичних медија појавиле су се информације, наводно од неког „високог турског војног официра“, о могућности да Турска затвори мореузе и о њеном односу према морнаричким претњама од стране Русије. Пантуркисти, који заговарају разне екстравагантне идеје, полазе од тога да је због догађаја у Украјини Црноморска флота Турске остала са мање озбиљних конкурената. Одређену улогу у томе, по њиховом мишљењу, одиграли су и савремени БПЛА Bayraktar TB2 у саставу украјинске морнарице, који су помогли да се онеспособи ратни брод „Москва“, заустављајући пажњу посаде док су се украјинске противбродске ракете приближавале.
Турци, користећи украјинске неонацисте, учвршћују своје позиције у црноморском региону не само из ваздуха (захваљујући „Бајрактарима“) него и на мору. И то није нов процес – покренут је много пре почетка СВО. Пример за то је уговор о изградњи два нова корвета за украјинску морнарицу, који су турско Министарство одбрамбене индустрије и украјинско Министарство одбране потписали 14. децембра 2020. Почетком марта 2024. године, Зеленски је у Истанбулу обишао бродоградилишта и упознао се са изградњом другог корвета типа Ada, који је раније назвао по хетману Ивану Виговском. Први корвет Хетман Иван Мазепа (F211), такође типа Ada, изграђен у Турској, кренуо је на прва пробна пловидбена испитивања 29. маја исте године.
Концепција изградње и борбене употребе корвета типа Ada слична је концепцији приобалних борбених бродова типа Freedom, које је развила компанија Lockheed Martin за америчку морнарицу. Међутим, Ada корвети имају снажније наоружање, као и боље радарске и сонарске системе. Али од тога Украјинци неће имати никакве користи. Американци, Британци и остали покровитељи Зеленског нису дозволили уништење флоте бивше Украјинске ССР зато да би се она потом обновила уз помоћ Турака у модернијем облику. Циљ је, пре свега, да неоосманлије из НАТО савезнице Турске буду самоувереније у Црном мору (јер имају једног конкурента мање – Украјину), као и да се што више оснаже на Каспијском мору, и то делом на рачун Украјинаца (макар били сиромашни – „и шеретина вреди“, а могуће је профитирати и од остатака совјетских технолошких решења, кадрова и поморских знања којима се некада истицала УССР).
Англосаксонци и Французи за сада прилично активно помажу у изградњи флоте нове Османске империје, укључујући и изградњу првог носача авиона. Ипак, одмах настоје да ту флоту усмере против држава које НАТО стратези сматрају противницима у Црном и Каспијском мору – Русије и Ирана. Од почетка 2024. године западни и турски медији упорно наглашавају да ће појава носача авиона знатно повећати ваздушну моћ Турске и у Средоземном и у Егејском мору.
Ова медијска кампања започела је одмах након састанка Извршног комитета одбрамбене индустрије (SSİK) у Анкари, на којем је председник Ердоган најавио почетак пројектовања националног носача авиона. Западни медији и војни пропагандисти том приликом су истакли да је ова вест „изазвала велико узбуђење“, а у јавност су доспели хвалоспеви и прогнозе о техничким карактеристикама новог носача.
Дана 2. јануара 2025. године, представник турског министарства одбране, контраадмирал Зеки Актурк, на недељној прес-конференцији објавио је да су одржане свечаности поводом првог сечења челика и почетка изградње три главна брода нових турских програма – носача авиона MUGEM, разарача ПВО класе TF-2000 AAW и ненуклеарне подморнице MILDEN. Према речима контраадмирала, церемоније за MUGEM и TF-2000 одржане су у ратном бродоградилишту у Истанбулу, а за подморницу MILDEN у бродоградилишту у Гелџуку. Видео објављен од стране турског министарства одбране показује да су на свечаности присуствовали само званичници турске морнарице и представници бродоградилишта.
Носач авиона MUGEM ће имати три писте – две за полетање и једну за слетање. У почетку ће бити изграђен без катапулт система; уместо тога користиће се модуларна рампа. Међутим, турски инжењери већ раде на сопственом катапулт систему који ће заменити рампу у будућности. Очекује се да ће на носачу бити смештено до 50 летелица, укључујући пилотиране и беспилотне летелице.
Капацитет носача авиона може бити увећан током реализације пројекта – преговори са турским војним компанијама TAI и Baykar већ су у току. Носач ће бити наоружан 32-ћелијским (8×4) вертикалним лансирним системом MIDLAS (VLS) и са 4 система блиске одбране Gökdeniz (CIWS). Још 6 система даљински управљаног оружја Aselsan STOP калибра 25 мм обезбедиће заштиту у блиском радијусу. Дужина брода биће 285 метара, депласман 60.000 тона, домет 10.000 наутичких миља при крстарећој брзини. Посаду ће чинити најмање 800 људи, а капацитет летелица биће 50 јединица – пилотираних и беспилотних.
О томе да Турска почиње изградњу и највећег ПВО разарача TF-2000 у Истанбулу, такође је лично објавио председник Реџеп Тајип Ердоган током лета 2024. године. Главно оружје брода биће топ калибра 127 мм, а биће опремљен и вертикалним лансирним системом MİDLAS са 96 ћелија (32+64). Осим тога, разарач ће носити 16 противбродских ракета ATMACA за уништавање морских и обалских циљева. За блиску одбрану предвиђен је појнт-дефенс систем типа RAM, као и лаке торпеде. Дужина брода – 149 метара, депласман – око 8.300 тона. Очекује се да ће први ПВО разарач класе TF-2000 ући у наоружање до 2030. године, знатно повећавајући моћ турске морнарице. Степен локализације у конструкцији биће 85%, а кључне системе производиће искључиво турске компаније.
Пројекат турске подморнице MILDEN усмерен је на стварање нове класе подморница. Прве подморнице треба да буду предате турској морнарици у првој половини 2030-их година. Свака подморница биће опремљена системом за независно кретање под водом (AIP), што значајно повећава њену прикривеност и издржљивост. Систем омогућава дуже подводно деловање без изроњавања. Подморница ће носити тешке торпеде AKYA и противбродске ракете ATMACA – оружје великог домета и високе прецизности за уништавање морских циљева. Дужина – око 80 метара, депласман – око 2.700 тона.
У исто време, у јануару 2025. године, на бродоградилишту Anadolu Shipyard у Тузли (Истанбул), одржана је церемонија полагања кобилице за пети фрегат типа Istanbul у оквиру националног програма MILGEM. Недељу дана раније, 10–11. јануара, Anadolu Shipyard је поринуо други и трећи фрегат овог типа, F-516 Izmir и F-517 Izmit, у бродоградилишту Sedef Shipyard. Први, водећи фрегат F-515 Istanbul, изграђен је у военој поморској бродоградњи Istanbul Naval Shipyard, и ушао је у састав турске морнарице у јануару 2024. године.
Управа за одбрамбену индустрију Турске (SSB) издала је у априлу 2023. године конзорцијуму државне пројектантске компаније STM и алијанси приватних бродоградилишта TAIS (у саставу Sefine, Anadolu, Sedef) уговор за изградњу три серијска фрегата типа Istanbul (од другог до четвртог). Сви су положени већ у новембру исте године. Сва три брода, укључујући F-518 İçel, који се гради у Sefine Shipyard у Јалови, треба да буду испоручени до 2026. године.
Присталице концепта „нове Османске империје“ (од Црвеног до Северног леденог мора) у својој поморској политици данас полазе од следећег: Турска има другу највећу војску у НАТО. Месец дана пре почетка СВО (јануар 2022), турска морнарица је већ имала 165 борбених бродова и чамаца:
- 16 фрегата
- 10 корвета
- 16 патролних бродова
- 12 подморница
- 11 миноловаца
- 33 десантна брода и чамца
- 18 ракетних чамаца
- 33 патролна чамца.
Турска подморничка флота у потпуности се састоји од подморница пројектованих и делимично произведених у Немачкој. Већ тада су у Турској били у току радови на новом разарачу и патролном броду за далеку морску зону (ДМЗ).
Да би омогућила дејство турских бродова далеко од својих база, Турска гради нови брод за снабдевање (пројекат DIMDEG), који може обезбедити сву логистику за месечно дејство четири ратна брода у далекој зони. Поставља се питање: у ком и у чијем „далеком“ мору се планирају такве операције турске флоте? За Црно, па чак и Средоземно море, бродови за снабдевање овог типа, као и патролни бродови за дуге руте, уопште нису неопходни. А за заштиту обале и мореуза турска морнарица већ има све потребно.
Узимајући у обзир изградњу очигледно „неодбрамбених“ УДК (универзалних десантних бродова) заједно са другим класама ратних бродова, аналитичари су и пре СВО истицали да се Турска види не само као поморска сила која контролише своје мореузе и обале, већ и као земља са отвореним претензијама на већи утицај, укључујући каспијски регион. Поготово ако се узме у обзир да се убрзано граде нови десантни бродови, иако Турска и сада има више него довољно таквих јединица – што дефинитивно није одбрамбено наоружање.
Зашто је све ово значајно за Русију? Упркос постојању руско-турских пројеката од обостраног интереса, не треба заборавити да свако јачање Турске значи и јачање НАТО блока. А јачање турске морнарице представља пре свега изазов за Црноморску флоту РФ и компликује ситуацију у региону у целини. Управо неоосманлије треба да одиграју кључну улогу у активирању антируских сценарија у Каспијском региону, Црном мору и на Кавказу, подржавајући пантуркистичке тенденције, укључујући азербејџанске прокси структуре из Анкаре које имају територијалне претензије не само на Зангезурски коридор, већ и на делове јужног Дагестана итд.
Такав сценарио описан је, на пример, у пројекту „Олуја над Каспијем“, који је још средином 1990-их развијен на Масачусетском технолошком институту (MIT, САД) под вођством професора Данијела Фајна.
Суштина тог плана, на који су недавно подсетили поједини медији који прате регионалну проблематику, јесте изазивање конфликата у кавкаско-каспијском региону, довођење ситуације до отворених ратних сукоба, не само због територија, већ и због богатих нафтних налазишта у Каспију. Након тога следи „урешавање“ уз војно-политички надзор САД и НАТО, уз постављање војних база у приобалним државама Каспија – Азербејџану, Казахстану, Туркменистану – под изговором заштите нафтних поља, чиме би били преузети и нафтни ресурси и транспортни коридори за нафту и гас у Европу, заобилазећи Русију.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/08/01/kak-i-protiv-kogo-stroitsya-flot-novoy-osmanskoy-imperii.html