- Након борбе у којој је настрадао њихов предводник Хајдук Вељко Петровић, 1813. године рањени српски војници зазидани су у неготинској цркви Пресвете Богородице.
- Вративши се из збега мештани Неготина затекли су једино њихове костуре.
- Велики камен који су поражени устаници уградили у врата храма како их рука неверника не би дотукла, по локалном сећању и данас стоји на улазу као део степеништа.
- Другог знамена њихове погибије нема.
- Својевремено је Иво Андрић записао да су степенице човекова победа над силом земљине теже. За случај Хајдук Вељкових страдалника то се не би могло рећи.
АУТОР: Ранко Јаквљевић
Према налазу историчара и дугогодишњег директора неготинског историјског архива Милана Перића, поводом једног трагичног догађаја националне историје и погибије Хајдук Вељка Петровића, 1813. године, приликом њиховог повлачења из Неготина, у боју рањени српски јунаци остављени су у овдашњој цркви:
“1813.године, по погибији Хајдук Вељка, његова војска, не имајући свог вођу, напустила је Неготин. Пре напуштања Неготина војска покупи све рањене другове и, не могући да их са собом поведе, смести их у ову цркву,а на улазу углави и озида један велики камен, тако да се није могло познати где су врата. Лешеве изгинулих, међу којима и леш Хајдук Вељка, укопа се у заједничку гробницу поред цркве са јужне стране.
Када су се касније становници Неготина вратили из збегова, отворе цркву и велики камен којим су озидали врата положе пред вратни праг, који и сада на истом месту стоји. Уместо лешева оних рањених јунака, који су затворени помрли од глади и жеђи, нађу само костуре које су покопали поред цркве“
“Крајина“ 24.1.1956,с.5. Милан Перић
Као неку врсту потпоре Перићевој идеји изнетој у чланку “Стару неготинску цркву треба претворити у музеј старина“, будући директор неготинског архива издвојио је тврдњу у поднаслову “У ЦРКВИ СУ СЕ НЕКАДА СКЛАЊАЛИ РАЊЕНИЦИ У БОРБАМА ЗА ОДБРАНУ НЕГОТИНА ОД ТУРАКА“
Црква је и данас православни храм, под заштитом државе као непокретно културно добро а у музеј старина историја је сместила ову идеју, као и идеју ондашњег кладовског одборника Угљеше М. да се кладовски православни храм сруши- “…да образи буду још црвенији, потрудили су се душебрижни грађани који су на зборовима бирача инсистирали да се парохијском намесништву нареди или да стање око црквеног здања доведе у ред или да се црква сруши – случај забележен у записнику са једног таквог збора средином прошлог столећа“ (Р.Ј.).
Данас су та два храма – Црква рођења Пресвете Богородице и храм Светог Великомученика Ђорђа Победоносца, најдрагоценији знамени бастиона културе на источним границама Србије.
А камена громада којом су зазидана улазна врата неготинске цркве? Данас је то једна од степеница којима се силази у унутрашњост храма за које су завојевачи инсистирали приликом градње 1803.г. да делом буде укопана у земљу. Другог знамена нема.
