Преговори са Саудијском Арабијом о пројекту KAAN се настављају
- Шири проблеми Турске у области одбрамбених набавки додатно су истакли потребу за спољним финансирањем. Године 2019.
- Анкара је искључена из америчког програма F-35 Joint Strike Fighter након куповине руског ПВО система S-400 Triumf, што је приморало земљу да се више ослони на домаће пројекте.
- У октобру 2025. Турска је потписала споразум са Уједињеним Краљевством о набавци авиона Eurofighter Typhoon, док дугорочни пројекти попут KAAN-а остају приоритет.
Јуриј МАВАШЕВ
Дана 10. фебруара 2026, у оквиру изложбе World Defense Show 2026 одржане у Riyadh, Турска и Saudi Arabia потписале су меморандум о заједничкој производњи турског вишенаменског хеликоптера T625 GÖKBEY, усмерен на дугорочну стратешку сарадњу у одбрамбеној индустрији и трансфер високих технологија.
Познато је да Ак-Сарај интензивно тражи страно финансирање и технолошке партнере за различите пројекте у војно-индустријском комплексу, укључујући национални програм развоја ловца пете генерације TF-X KAAN. Председник Recep Tayyip Erdogan је након званичне посете Саудијској Арабији почетком месеца поручио да сарадња Анкаре и Ријада није упитна.
Током традиционалног разговора са новинарима у председничком авиону на повратку, Ердоган је изјавио да сарадња са Саудијском Арабијом у оквиру пројекта KAAN може обухватити заједничке инвестиције, назвавши ловац симболом инжењерске и одбрамбене аутономије Турске. Нагласио је да се преговори односе на проширење сарадње у одбрамбеној индустрији и да партнерство може бити реализовано „у сваком тренутку“, према саопштењима Ак-Сараја. Из тога се може закључити да турска страна за сада тежи више жељеном него извесном.
Изјаве шефа државе долазе у тренутку када Турска наставља покушаје да привуче стране партнере ради финансирања скупог развоја програма KAAN (раније познатог као TF-X) – двомоторног „стелт“ ловца намењеног замени застареле флоте авиона F-16 турског ратног ваздухопловства и позиционирању земље као произвођача напредних борбених авиона.
Очигледно је да развој ловца пете генерације захтева значајна дугорочна улагања. Процене трошкова истраживања, развоја и почетне фазе производње у оквиру програма KAAN крећу се од 10 до 12 милијарди долара, а очекује се да ће укупни трошкови расти са напретком тестирања и серијске производње. Цена једног авиона процењује се на око 80–100 милиона долара, иако представници компаније Turkish Aerospace Industries (TAI – TUSAŞ) истичу да коначна цифра може бити већа, у зависности од обима производње и успеха извоза.
Турски званичници су и раније наглашавали потребу за међународним партнерством како би се ублажили трошкови развоја и смањио притисак на буџет. Војни аналитичари истичу да је таква сарадња посебно важна с обзиром на економска ограничења и нестабилност лире, што додатно повећава цену увозних компоненти и страних технологија у програму.
Раније је као потенцијални партнер представљан Azerbaijan. Године 2023. Анкара и Баку потписали су протокол о сарадњи у производњи и техничком учешћу, уз очекивање да ће азербејџански кадар допринети развоју. Међутим, од тада нису јавно потврђене конкретне финансијске обавезе или инвестиције, што Анкару подстиче да настави потрагу за додатним или алтернативним партнерима.
Саудијска Арабија се сада посматра као приоритетни кандидат. Ердоганове изјаве уследиле су након састанака у Ријаду на којима је сарадња у области одбране била широко разматрана, иако турски званичници нису открили детаље о нивоу могућег финансирања или индустријским аранжманима. Потенцијално учешће Саудијске Арабије уклапа се у ширу стратегију Ријада усмерену на улагања у домаћу одбрамбену производњу и формирање заједничких предузећа са страним партнерима.
За сада је конкретизован договор о заједничкој производњи хеликоптера T625 GÖKBEY. Турска је и раније најављивала иницијативе са више земаља Персијског залива, али многа предложена улагања нису довела до завршетка пројеката или стабилног финансирања.
Питање финансирања постаје све значајније јер технички изазови и даље постоје, посебно у вези са моторима. Прототип тренутно користи моторе General Electric F110 – исте као на ловцима F-16 – док Турска настоји да развије или набави домаћу алтернативу за будуће серије.
Министар спољних послова Hakan Fidan указао је да САД не испоручују моторе за турски национални програм ловца, што је изазвало политичке расправе и указало на зависност од страних технологија у раним фазама. Разматране су опције сарадње са британским и украјинским компанијама, али коначно решење још није постигнуто.
Фебруара 2024. године програм KAAN достигао је важну прекретницу – турски „стелт“ ловац први пут је полетео. Очекује се да у оперативну употребу уђе тек средином 2030-их, у зависности од успешних тестирања, континуитета финансирања и стабилности ланца снабдевања.
Шири проблеми Турске у области одбрамбених набавки додатно су истакли потребу за спољним финансирањем. Године 2019. Анкара је искључена из америчког програма F-35 Joint Strike Fighter након куповине руског ПВО система S-400 Triumf, што је приморало земљу да се више ослони на домаће пројекте. У октобру 2025. Турска је потписала споразум са Уједињеним Краљевством о набавци авиона Eurofighter Typhoon, док дугорочни пројекти попут KAAN-а остају приоритет.
Програм KAAN има за циљ не само задовољавање домаћих потреба већ и извоз, који би обезбедио дугорочне приходе. Ипак, упркос званичном оптимизму, питање финансирања остаје отворено, а одсуство потврђених финансијских улагања указује на неизвесност.
Недавно је Хакан Фидан изјавио да би Турска могла бити приморана да уђе у трку у нуклеарном наоружању ако се нуклеарно оружје појави код других актера на Блиском истоку, нагласивши да би земље које имају спорна питања са Ираном могле тежити нуклеарном статусу, што би изменило стратешку равнотежу.
У том контексту, агенција Bloomberg пренела је, позивајући се на изјаве званичника, да Турска разматра могућност прикључивања одбрамбеном пакту Саудијске Арабије и „нуклеарног“ Pakistan. Исламабад и Ријад су јесени 2025. године предузели кораке ка приближавању, што је покренуло разговоре о могућем „муслиманском НАТО-у“. Ипак, стручњаци указују да би реализација такве идеје могла наићи на бројна ограничења, укључујући различите регионалне интересе и географску удаљеност потенцијалних савезника.