- Данас је у моди да се политички и сваки други неистомишљеник прилепљивањем етикете „теоретичар завере“ с те две речи лако и брзо дискредитује и за сваку озбиљнију расправу дисквалификује.
- Но, та (дис)квалификација није тако страшна као што је проглашење неистомишљеника за „фашисту“, „расисту“, „хомофоба“ и слично.
- А све је то у служби тзв. „политичке коректности“, коју (неформално) прописује утицајна и свеобухватна, а простим оком невидљива глобалистичка мочвара.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
О завери којом је срушена последња хришћанска држава – Руско царство – расправљали су пре стотинак година сви по свету расејани Бели руски монархисти, избегли од бољшевичке терористичке власти. Они су узрок слома своје државе видели у завери разних струја и народа, па су за ту трагедију окривљавали: неко језуите, неко масоне, неко Енглезе, неко Јевреје…
Овакву дефетистичку и поједностављену „теорију завере“ анализирао је значајни руски православни мислилац и идеолог Белог покрета Иван Александрович Иљин (рус. Ива́н Алекса́ндрович Ильи́н, 1883–1954) у свом огледу „Светски узроци бољшевичке револуције“ (часопис „Вече“ бр. 17/85; наводи др Вл. Димитријевић, „Од утопије до кошмара“, књига прва, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 153-6) Ту Иљин на крају свог чланка пише:
„Речју, позивање на свемоћне, тајне и покварене организације ништа не објашњава. Оно прецењује снагу завера човечанских, не дајући познање. (…) Живот се креће по тајанственим и сложеним законима природе – материјалне, психолошке, социјалне, привредне. Ако су језуита, масон, Јеврејин и Енглез у нечему јаки, они су јаки пре свега по томе што су проучили те законе и зато их могу успешно користити на своју корист. Ти закони су доступни свима, па и нама; зашто их ми не користимо тако вешто? Управо зато што или уопште ништа не мислимо, или мислимо о томе да је сав проблем у туђој завери.
И на крају, још једна реч: значи ли то да ја поричем деловање и утицај језуита, масона, Енглеза и Јевреја у току рата и револуције? Не значи. Значи ли то да ја поричем сврсисходност и неопходност научног истраживања њихове делатности? Не, не значи. Шта ја поричем:
- Компилаторско брбљање о томе из друге и треће руке, ненаучно и демагошко;
- Могућност да се тиме објасне узроци светске и руске револуције;
- Корист за руску националну ствар ако било ко почне да саморазобличавање замењује тобожњим разобличавањем туђег злочинаштва (`ти си језуита, он је масон, они су илуминати – и после свега тога: само сам ја праведник, који све то разобличава`)“.
***
О међународној завери којом је срушено православно Руско царство и успостављена Совјетија као Царство Зла, писао је и Александар Зиновјов (рус. Александр Александрович Зиновьев, 1922–2006), један од хорифеја препорода руске философске мисли у 20. веку. Светску славу стекао је после објављивања књиге „Зјапеће висине“ (1976), а после две године, понајвише због ове књиге, Зиновјов је протеран из СССР-а и одузето му је совјетско држављанство. У Русију се вратио 1999. године, подстакнут, између осталог, бомбардовањем Србије и Црне Горе (СР Југославије). Зиновјов је посебно писао о агресији НАТО ПАКЛА на СРЈ 1999. године, која је по њему била у основи заверенички „рат против Европе“, али истовремено и својеврсна опомена глобалистичке мочваре упућена Русији, Кини и осталим земљама слободног света. Управо због тога Зиновјов је био међу првим руским интелектуалцима који су поздравили смену западњачког штићеника и алкохоличара Бориса Јељцина (1931–2007) и долазак трезвеног Владимира Путина (1952) на власт. Према Зиновјову то је био један позитиван преокрет у савременој историји Русије, односно покушај „стабилизације Русије“ у потпуно измењеним друштвеним и међународним околностима. Зиновјов је, штавише, у свим својим чланцима и студијама износио јасне суверенистичке и антиглобалистичке ставове:
„Планетарно над–друштво чине комерцијалне и некомерцијалне организације чији утицај излази далеко из оквира појединачних држава. Као и друге земље, западне државе потчињене су контроли ових над–националних структура. И то зато што је суверенитет држава такође био неотуђиви део плурализма, а то значи и демократије у планетарном оквиру. Садашња владајућа над–власт гуши суверене државе. Европске интеграције које се отварају пред нашим очима такође воде нестајању плурализма унутар тог новог конгломерата у корист над–националне власти.“
Због оваквих ставова и мишљења Зиновјова су посебно оштро критиковали „руски либерали“, љубитељи и следбеници „западних вредности“, приказујући га у својим медијима као „теоретичара завере“. Када су философа у једној полемици упитали да ли има неки конкретан доказ да је Запад на челу завере против Русије, одговорио им је лаконски: „Господо, највећи доказ да завера постоји је – НАША СТВАРНОСТ“. (https://www.ceopom-istina.rs/globalizam/politicki-procesi/snaga-vizije-aleksandra-zinovjeva)