ФОТО: Српско црквено пјевaчко друштво „Свети Георгије“, Прњавор
(Овај оглед је објављен у књизи Драган Р. Млађеновић, Огледи о српској музици, Издаваштво РТС, Београд, 2020)
Читав корпус старог богослужбеног песништва Свете Саборне и Апостолске Цркве (а њој припада и наша Српска православна црква стара више од 800 година), своје хришћанско испољавање, облик и суштину остварује кроз појање (певање у цркви). И сами црквени песници су своја духовна творенија често називали појањем, а за богослужење у храму би рекли „Црква поје“. Стога су први преводиоци, света солунска браћа Кирило–Константин (грч. Κύριλλος, стсл. Кѷриллъ, Солун, 826 – Рим, 869) и Методије (гр. Μεθόδιος, сл. Меѳодїи, Солун, 816–820 – ?885), и њихови сарадници, били преносиоци истовремено и богослужбене речи и њене мелодије. Кирило је био темељно музички образован, па је зато могао да постави основе црквеног појања на богослужбеном језику словенских народа.[1]
Служба (грч. Ακολουθία, слов. последование) је посебна песничко-музичка врста којом се прославља успомена (на српскословенском „памет“ према грчком μνήμη, или μνεία) на одређеног светитеља или свештени догађај. Песме службе се уграђују у оквире постојеће схеме Типиком[2] утврђеног редоследа псалама, паримија, јектенија, стихира „на Господи вазвах“, прокимена и сл., а поју се на малој и великој вечерњи, јутрењу и Литургији.
Почетком 13. века настало је прво црквено песничко-музичко дело у част једног светитеља српског рода. То је била Служба Светом Симеону Мироточивом (Месеца тога (фебруара) у 13. дан, преподобног оца нашег Симеона новога српског), оснивачу светородне династије Немањића, коју је на српскословенском језику саставио Немањин најмлађи син, Свети Сава. Као образац и непосредни песнички узор за састављање прве службе на српскословенском, Св. Сави је послужила Служба преп. Симеону Ступнику.[3]
Стотинак година касније настале су службе Светом Сави: Служба Уснућу (14. јануара) и Преносу моштију из Трнова у Милешеву (6. маја). Најстарији сачувани текст Службе Светом Сави налази се у кодексу Братков минеј (око 1330).[4]
Дуго се није знало ко је писац служби првом српском архиепископу. Ове списе су тек крајем 19. века филолог Љуба Стојановић (Ужице, 1860 — Праг, 1930) [5] и историчар Панта Срећковић (Велико Крчмаре, 1834—Београд, 1903)[6] приписали јеромонаху Теодосију Хиландарцу, који је претходно саставио Житије Светог Саве. Њихово мишљење је од тада у нашој науци општеприхваћено.
Црквено песништво и компоновање њихових мелодија, по правилу и природи црквене уметности, настају заједно и истовремено. После Светог Саве и Теодосија Хиландарца, многи црквени песници су се огледали у писању стихова и мелодија. Поменимо оне које знамо по имену: архиеп. Данило Други Пећки, патријарх Данило Трећи Бањски, еп. Марко Пећки, Јефрем, Григорије Цамблак, Димитрије Кантакузин, патријарх Пајсије Јањевац…
Минеј (од грчке речи Μηναῖον, српскословенски Минеѧ „месецослов“) је богослужбена књига која садржи службе за сваки дан у црквеној години. Раздељена је на дванаест томова (од септембра до августа).
Службе светим Србима почеле су доста рано да се уносе у преписе Великих Минеја. Јеромонах Мојсије Дечанац први је сложио Празнични Минеј или Саборник. У њега је уз празничне песме најзначајнијим хришћанским светитељима унео и три службе светим Србима: Теодосијеве службе Св. Симеону и Св. Сави, и Службу Св. краљу Стефану Дечанском од Григорија Цамблака. Књигу је штампао код Божидара Вуковића у Венецији 1536-38. [7]
По жељи раковачког игумана Теофана, јеромонах Максим је 1714. године у посебни минеј издвојио службе светитељима српског рода. Овакав минеј је ускоро добио назив СРБЉАК. У први, Раковачки Србљак унете су службе Светим Симеону и Сави, преподобном Симону (Стефану Првовенчаном), краљевима Милутину и Стефану Дечанском, цару Урошу, кнезу Лазару, владики Максиму Бранковићу и деспотима Стефану и Јовану Бранковићу. Рукопис Раковачког Србљака је нестао без трага, тако да једино обавештење о њему и опис имамо у књизи Историја српске књижевности Павла Јосифа Шафарика (Pavel Jozef Šafárik, Кобељарово, 1795 —Праг, 1861), објављеној у Прагу 1865. на немачком језику.[8]
Πрема рукопису Раковачког Србљака, арадски владика Синесије Живановић (Сентандреја, 1711—Арад-Гај, 1768, владика од 1751—1768) је 1761. приредио своје издање Србљака као Правила молебнија свјатих сербских просветитељеј, и на рускословенском штампао у Римнику.[9] Овај први штампани Србљак је после четири године (1765), под истим насловом поново печатан код Димитрија Теодосија у Венецији.[10]
Следећи Србљак штампан је цео један век после Синесијевог Римничког издања. Објавио га је у Београду 1861. године београдски митрополит Михаило (крштено име Милоје Јовановић, Сокобања, 1826 — Београд, 1898). У Београдски су ушле све службе из римничког Србљака, а старе службе Јоаникију Девичком и архиепископима Јевстатију и Никодиму, митрополит Михаило је са изворног српскословенског слободно пренео на рускословенски. Поред новијих служби Св. Василију Острошком од патријарха Василија Бркића и Св. краљу Јовану Владимиру од Вићентија Ракића, митрополит Михаило је штампао и своје службе патријарху Јоаникију и архиепископима Данилу Другом и Сави Другом.
Све службе српским светитељима из Римничког (1761), Млетачког (1765) и Београдског Србљака (1861), као и студије О Србљаку, приредио је професор Ђорђе Трифуновић, (Београд, 1934), а све песме на српски превео академик Димитрије Богдановић (Београд, 1930—86).[11]
Римничко-венецијански и Београдски Србљак немају, нажалост, нотне записе, па зато из њих не можемо да сазнамо како су песме тада звучале. Ипак, ретки музички записи старих српских појаца и мелода ипак су сачувани до наших дана.
Такав је један двојезични (грчко-српскословенски) рукописни музички антологион у библиотеци манастира Велике Лавре на Светој Гори. Антологион је Празнични минеј (преводио се као „цветослов“, од грчких речи ανθός, “цвет“, и λόγος „слово“). У Евстратијадисовом (Σωφρόνιος Ευστρατιάδης) каталогу грчких рукописа библиотеке светогорског манастира Велике Лавре, који је објављен у Паризу 1925. године, овај антологион (под сигнатуром Codex Laura E-108) је погрешно датиран у 17. век. Грешку је исправио српски музиколог др Андрија Јаковљевић, који је од 1968. до 1983. године састављао каталог музичких рукописа светогорских манастира. Јаковљевић је у јуну 1981. на маргини 30. листа овог изузетно драгоценог кодекса открио српскословенски запис о нашем владару Стефану Лазаревићу званом Високи (кнез од 1390, деспот од 1402): „благочастивому и христољубивому господину ми деспоту Стефану, служабник господства ти игумен Лидија смерноме“.
Лаврина Антологија Е-108 је ваистину прави цветник духовних песама: садржи двадесет један краћи и дужи напев празничног појања (српскословенски пеније), а једино мерило грчких и српских преписивача приликом одабира и уношења песама била је уметничка лепота стихова и мелодија. Ту су музичка творенија најстаријих српских, по имену познатих, композитора и појаца, Кир Стефана Србина и Кир Николе Србина, за које се дотле сматрало да су живели у 15. веку. А истински, бесцени и јединствен драгуљ међу песмама је стихира Светом Сави „Ум ваперив“ („Ум окрилативши“) којом се завршава Теодосијева Служба оснивачу и првом архиепископу Српске православне цркве. Треба нагласити да је ова стихира јединствена, јер се не налази ни у једном од осам хиландарских музичких рукописних зборника који садрже песме о Светом Сави, нити је има на неком трећем месту.
Др Јаковљевић је цео зборник објавио са факсимилима неумских записа, исцрпним стручним коментарима и транскрипцијама свих песама у савремено нотно писмо.[12] Стихиру Светом Сави Ум ваперив из Лаврине антологије, аутор овог огледа снимио је у Малом храму Светог Саве и објавио на аудио-касети „Служба Светом Сави“ (1991) и компакт диску „Свети Сава, житије-служба-беседа“.[13]
У библиотеци српског манастира Хиландара чува се око педесет старих грчких, руских и српских музичких рукописних зборника у којима су мелодије записане неумским нотним писмом. Песме ктиторима манастира, Светима Симеону и Сави, краљевима Милутину и Стефану Дечанском, кнезу Лазару и другим светитељима српског рода, налазе се у седам хиландарских музичких зборника: бр. 311, 312, 558, 580, 590, 597 и 668. Из прва два зборника (311 и 312) музиколог др Димитрије Стефановић (Панчево, 1929 – Београд, 2020) објавио је факсимиле и транскрипције шест стихира светом Симеону, Сави, Арсенију и краљевима Милутину и Стефану Дечанском.[14]
Касније је овај узорни истраживач у Хиландарском Стихирару Теодосија Хиландарца (Рукопис 668, ff. 84v-88v, 18. век) открио јединствену „Похвалу Свјатому Саввје – Презрев нижњаја јако попирајемаја“ („Презревши нижње као безвредно“). Стефановић је неумски запис Похвале пренео је у савремено нотно писмо и ову транскрипцију уз факсимил објавио у зборнику о Светом Сави.[15] У прилогу даје списак хиландарских музичких рукописа из 18. и 19. века које садрже песме у част првог српског архиепископа.
Упоређујући и анализујући песме записане неумском нотацијом у 13. и 14. веку са хиландарским и другим неумским преписима из 18. и 19. столећа, др Даница Петровић (Београд, 1945), у својој дисертацији о Осмогласнику[16] убедљиво доказује да су разлике између изворних, средњовековних мелодија и њихових новијих реплика и преписа с почетка новог века, незнатне, или их уопште нема.
Тако ћемо и ми сматрати да су хиландарске и друге песме у част српских светитеља, преписане у 18. и 19. столећу, верна копија и реплика изворних мелодија насталих у средњем веку. Захваљујући хиландарским и другим појцима, који су, пре два и више столећа, тихо и стрпљиво преписивали и молитвено појали ову ангелогласну уметност, и ми смо данас, после осамсто година од осамостаљења Српске православне цркве, у могућности да песмама Србљака славимо врлину и подвиге њеног оснивача и првог архиепископа, Светог Саве Српског, и цео хор светих Срба са њим.
ЛИТЕРАТУРА
[1] F. Grivec, O staroslovenski cerkveni glazbi, Slovo 4-5, str. 105-7, Zagreb, 1955.
[2] На грчком τυπικον значи правило.
[3] Свети Сава, Сабрани списи, Просвета и СКЗ-Београд, 1986, 123-134.
[4] Народна библиотека Србије, РС 647, фф. 246r-249r. Братков минеј је нестао у Великом рату 1915, а онда је неких пола века касније нађен у Западној Немачкој и враћен у Народну библиотеку Србије 1969. године, где се и данас налази.
[5] Љуба Стојановић, Служба Св. Сави, Споменик СКА 3, (1890) 165.
[6] Панта Срећковић, Творенија Доментијана и Теодосија, Споменик СКА 33, (1898) 79 и даље.
[7] Празнични минеј или Саборник, Венеција, 1536-38.
[8] P. J. Schafarik, Geschichte der serbischen Literatur, Prag, 1865, pp. 197-198.
[9] Правила молебнија свјатих сербских просветитељеј, Римник, 1761. Овде ваља поменути да су у 18. веку Арадска и друге епархије у Влашкоји Молдавији биле под јурисдикцијом СПЦ.
[10] Правила молебнија свјатих сербских просветитељеј, Венеција, 1765; опис првог и другог издања видети у Георгије Михаиловић, Српска библиографија 18. века, Београд, 1964, 55-57, 78-79.
[11] Србљак, Службе, канони, акатисти, приредио Ђорђе Трифуновић, са српско-словенског на српски превео Димитрије Богдановић, књига I, II, III, и О Србљаку, студије Ђ. Трифуновића, Д. Богдановића, Д. Стефановића, М. А. Тодоровића, Д. Цревар, Л. К. Лере, књига IV, СКЗ-Београд, 1970.
[12] Андрија Јаковљевић, Антологија манастира Лавре (Антологија са неумама из доба кнеза и деспота Стефана Лазаревића), Народни музеј-Крушевац, 2004.
[13] Издавач БИВЕКО-Београд, 2012.
[14] Стихире Србима светитељима, неумске записе из хиландарских рукописа 18. века у ноте пренео Димитрије Стефановић, у књизи О Србљаку, СКЗ-Београд, 1970, стр. 457-469. Стихире Св. Сави и св. српским краљевима Милутину и Стефану Дечанском објавила је и Даница Петровић у књизи Хиландарски ктитори у православном појању, Београд, 1998, и снимљене су и на диску који прати књигу. Опис у Димитрије Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, САНУ и Народна библиотека СР Србије, Београд, 1978, стр. 228.
[15] Др Димитрије Стефановић, Песме у част Светог Саве у хиландарским музичким рукописима… у зборнику Свети Сава, Београд, 1978. стр. 375 и даље.
[16] Даница Петровић, Осмогласник у музичкој традицији Јужних Словена, Музиколошки институт САНУ, књига 16/I, Београд, 1982.
[…] Читав корпус старог богослужбеног песништва Свете Саборне и Апостолске Цркве (а њој припада и наша Српска православна црква стара више од 800 година), своје хришћанско испољавање, облик и суштину остварује кроз појање (певање у цркви). И сами црквени песници су своја духовна творенија често називали појањем, а за богослужење у храму би рекли „Црква поје“. Стога су први преводиоци, света солунска браћа Кирило–Константин (грч. Κύριλλος, стсл. Кѷриллъ, Солун, 826 – Рим, 869) и Методије (гр. Μεθόδιος, сл. Меѳодїи, Солун, 816–820 – ?885), и њихови сарадници, били преносиоци истовремено и богослужбене речи и њене мелодије. Кирило је био темељно музички образован, па је зато могао да постави основе црквеног појања на богослужбеном језику словенских народа.[1] […]