Послератни амерички геостратешки планови и Европа

Други светски рат се завршио 1945. г. НАТО – Организација Северноатлантског пакта (North Atlantic Treaty Organization) је формирана 1949. г. Са формирањем ове војнополитичке организације отпочиње Хладни рат 1.0 (1949.−1989. г.). Варшавски уговор је основан шест година касније (1955. г.) као војни одговор НАТО пакту који се, узгред, од многих популарно назива и као Nazi American Terrorist Organization с обзиром да је један већи број нацистичких официра из доба Хитлерове Немачке и Другог светског рата био запослен у структурама НАТО пакта након његовог оснивања. Јасно је да у овом савезу САД води кључну улогу по свим питањима његовог функционисања а својим деловањем у неколико интервенција (нпр., Југославија, Либија) се показао фактички као класична али легализована терористичка организација.

Према ставовима његових званичника и официјелних пропагатора, НАТО је био први мирнодопски војни савез у који су САД ушле ван западне хемисфере. Његова првобитна намера била је да одржи војну линију одбране од СССР-а, који је Вашингтон сматрао примарном претњом својој послератној колонијалној доминацији у Западној Европи и већем делу остатка света, укључујући и многе бивше колоније европских нација које су из историјско-политичких разлога након своје деколонизације нагињале на страну СССР-а који је и могао и хтео да брани њихову постколонијалну независност али исто тако и да их финансијски и технолошки помогне у њиховом даљем развоју.

Међутим, гледано из сасвим друге перспективе, Вашингтон је желео да путем чланства у НАТО пакту прошири свој империјални домет након Другог светског рата у коме су САД знатно профитирале. На руку им је наравно ишло чињенично стање да је, с обзиром на физичко и економско уништење које је претрпела већина европских нација током Другог светског рата и претварање САД у водећу светску економију након 1945. г., постојала рационална логика у Западној Европи да се растућа америчка империја може искористи за обнову порушене Европе (бар њеног западног дела) али наравно уз цену наметања америчке воље ради реализације глобалних геостратешких и геополитичких циљева Вашингтона. У том контексту, показало се врло брзо да је америчка политика обнављања Западне Европе био мач са две оштрице.

У сврху прикривања америчких геополитичких циљева у послератној Европи, убрзо након Другог светског рата долази до формирања наводно одбрамбеног војног савеза – НАТО. Међутим, у суштини, НАТО пројекат је био део империјалног плана америчких политичких структура да увуку и абсорбују европске земље у своју геополитичку сферу. Други велики део овог плана поред функционисања НАТО пакта био је тзв. Маршалов план, који је добио назив по тадашњем државном секретару Џорџу Маршалу, генералу војске САД. Овај план се фокусирао на економску интеграцију Западне Европе у растућу глобалну империјалну сферу САД након Другог светског рата а све на име помоћи Европљанима да обнове своју ратом разрушену економију и инфраструктуру.

Оваква политика Вашингтона је у великој мери била резултат тога што су САД 1945. г. не само преживеле рат углавном економски и физички неоштећене (нерачунајући људство), већ су имале велике економске и политичке користи од њега. У почетку функционисања америчке послератне империје у Западној Европи, ова формална „интеграција“ је била у суштини потчињавање, пошто је Вашингтон стриктно наметнуо и финансирао своје геополитичке планове преко Атлантика у уништеној западноевропској економији. Уништену источноевропску економију су у исто време „сређивали“ Совјети који су као и Американци на западу Европе у Источној Европи спроводили своје геополитичке и геостратешке планове и циљеве.

Маршалов план за економско-политичку американизацију и колонизацију Европе је био у суштини једноставан по свом замишљеном пројекту. План је обезбедио донације и зајмове за седамнаест земаља у Западној Европи (тј. за све оне земље које су прихватиле Маршалов план) за обнову инфраструктуре, стварање капиталистички оријентисаних економија али и за осигурање њихове оданости финансијском Волстриту и политичком Вашингтону. Формална понуда за коришћење америчких услуга у оквиру Маршаловог плана упућена је и СССР-у као и свим другим земљама Источне Европе такозваног „реалсоцијализма“ и „народне демократије“ укључујући и Титову Југославију. Ипак, СССР и његове државе-клијенти су сматрали да су услови предложеног програма из 1947. г. (након говора у јуну месецу Џорџа Маршала) неспојиви са њиховим прокламованим жељама за политичком, економском и финансијском независношћу од капиталистичких држава а пре свега од САД. Може се констатовати, да је с обзиром на безумну и отворену антикомунистичку пропаганду САД као и других западних земаља, било логично да СССР као и све друге земље реалсоцијализма једноставно одбију ову америчку финансијско-економску замку упаковану у обланде Маршаловог плана.

Три примера америчке ноторне мржње према комунизму

Овде је потребно навести неколико случаја америчке ноторне мржње и борбе против комунизма у непосредним годинама након Другог светског рата а све зарад англосаксонске империјалне доминације у светској политици.

Први пример/случај је Грчка. Године 1947. борбу против монархије и за демократску републику у Грчкој водили су антимонархистички елементи партизанског отпора нацизму из времена Другог светског рата. Током нацистичке окупације Грчке, левичарски, монархистички и верске структуре отпора италијанским и немачким окупаторима формирали су слаб војнополитички савез који се природно распао чим су немачки нацисти напустили Грчку (преко Србије и Мађарске) у јесен 1944. г. Десничарски елементи, уз помоћ Запада (посебно Велике Британије), одлучили су да искористе војнополитички вакуум у Грчкој настао након немачке евакуације како би поново успоставили монархију и обрачунали се са левичарима. Њима су се придружили многи Грци који су сарађивали са фашистима и нацистима за време окупације. Левичарски отпор — који је чинио највећи део антиокупаторског отпора — супротставио се томе и борио се за крај монархије и институцију демократске и народне владе.

Један од разлога за овакву политику грчких левичара је био и тај да послератна Грчка не постане западна (британска) колонија као што је то био случај са Западном Европом која је постала колонија америчког империјализма. Овакав потез је, међутим, одмах изазвао гнев Гордог Албиона, који је послао своје војне трупе да се боре заједно са колаборационистичким и монархистичким снагама Грчке против левице. Председник САД Хари Труман (ратни злочинац као и Винстон Черчил) је послао помоћ истим снагама. Титова Југославија је у почетку грађанског рата у Грчкој (1946.−1949. г.) слала обилату помоћ грчким левичарима све до забране од стране ОУН. Интересантно је да Стаљин није помагао грчке левичаре у овом рату уједно критикујући и југословенску политику помоћи грчким левичарима из простог разлога јер је Москва углавила на крају Другог светског рата поделу Југоисточне Европе заједно са Лондоном на основу које би Велика Британија имала 90% директног утицаја у Грчкој.

Други пример/случај је Италија. Тамо је изгледало да ће левица, укључујући и комунисте, добити довољно места у Парламенту на изборима 1948. г. тако да може да допринесе доношењу закона који би обезбедио неутралност Италије у долазећем сукобу између САД и СССР. Вашингтон је послао у Италију оперативце ЦИА, обавештајне службе која је створена само неколико месеци раније доношењем Закона о националној безбедности из 1947. г. Ови оперативци ЦИА су успели да промене ток и тиме и резултате италијанских избора те 1948. г. тако што су огромним сумама новца поткупљивали одређене политичаре покривајући њихове политичке трошкове и предизборну кампању. Ови политичари су углавном били чланови конзервативне проамеричке партије хришћанских демократа. Агенти ЦИА су такође узели милионе долара из фондова Маршаловог плана у циљу да се избори окрену против левице. И успели су.

Трећи пример/случај је Берлин. Истовремено, у Берлину је совјетска влада блокирала улазак робе у западни сектор града који су окупирали Британци, Американци и Французи. САД су на ову совјетску копнену блокаду одговориле ваздушним транспортом робе у западни сектор града и ускоро је договорен прекид блокаде. Америчка администрација је постала забринута да би западноевропске владе могле да преговарају о сопственим билатералним и сепаратним споразумима са Москвом у вези са трговином, слободом кретања и другим међудржавним активностима. За САД, ова могућност је била неприхватљива јер би уништила њихове геополитичке планове за коначну реч у европским пословима, па је стога покренута идеја о војном (НАТО) савезу у коме би наравно главну реч имао Вашингтон а све остале чланице послушно спроводиле вољу Пентагона и Беле куће. Може се са сигурношћу констатовати да се генеза НАТО алијансе налази у Бриселском споразуму из 1948. г. између Велике Британије, Француске, Белгије, Холандије и Луксембурга. Тај потписани уговор је, у ствари, био војни пакт о колективној одбрани према коме се свака држава-чланица обавезала да ће скочити у одбрану било које друге државе-чланице у оквиру пакта ако буде нападнута.

Ипак, мора се рећи да тада, само три године након завршетка Другог светског рата, овим државама потписницама није претила никаква реална опасност од стране СССР-а а поготово не малим земљама Бенелукса тим пре што Москва тада још увек није поседовала нуклеарно оружје за разлику од САД. Свима је тада било јасно да је СССР-у било потребно неколико деценија за опоравак од стравичних последица Другог светског рата за разлику од САД које су у том рату економски, финансијски и војно процветале поставши на крају рата водећа светска сила. СССР-у ће бити потребно скоро две деценије након 1945. г. да се донекле приближи војној моћи САД (Прва и Друга Кубанска криза 1961.−1962. г.).

Ванденбергова резолуција“ 1948. г. и стварање НАТО пакта 1949. г.

Да се вратимо у САД где је председник Хари Труман покренуо мирнодопски нацрт. Заједно са разним другим члановима Владе – изабраним, именованим и војним – почела је да се формира идеја о великом војном савезу са државама у Западној Европи (тј. са оним европским државама које нису улазиле у послератну сферу совјетског утицаја и туторства). Еуфемистички назван споразумом о међусобној одбрани и војној сарадњи, концепт је америчком Сенату представио републикански сенатор Артур Х. Ванденберг. Сенат је концепт споразума усвојио у виду Резолуције број 239 од 11. јуна 1948. г. (тзв. „Ванденбергова резолуција“).

Један од његових суштинских елемената био је да ће уговор постојати изван Уједињених нација (ОУН), чиме се избегава потенцијални совјетски вето и аутоматски даје САД контролу над свим војним одлукама које се буду доносиле у име пакта. „Ванденбергова резолуција“ је усвојена и сходно томе почео је рад на организацији Северноатлантског пакта (НАТО). Сам споразум о формирању НАТО пакта је потписан 1949. г. а државе-потписнице су биле САД, Канада, Белгија, Данска, Француска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португал и Велика Британија.

Интересантно је да се уговор односио само на нападе на државе чланице-потписнице, али не и на њихове прекоморске колоније. Консеквентно, то је значило да ће земље чланице морати да изграде и сопствену одбрану поред заједничке у оквирима НАТО; одлука коју су великодушно подржали америчка индустрија оружја и њени службеници у Конгресу. Прва манифестација овакве политике догодила се у октобру 1949. г. када је Конгрес одобрио 1,4 милијарде долара за војну помоћ чланицама НАТО (тј. 16,2 милијарде долара у 2022. г.). Ово је означило уједно и почетак деценијама гарантоване продаје америчког оружја чланицама НАТО пакта – праксе која и данас постоји.

Хладни ратови и НАТО

Може се констатовати да је Хладни рат 1.0 (1949.−1989. г.) отпочео управо оснивањем НАТО пакта 1949. г. Само три године након званичног оснивања, долази до проширења алијансе када 1952. г. Грчка и Турска постају њене чланице, а 1955. г. приступно чланство потписује држава која се тада звала Западна Немачка (БРД). Тада се формирало језгро НАТО пакта. Међутим, када је Западна Немачка, која је предвиђена исто као и Источна Немачка и Аустрија, да буде војно-неутрална након Другог светског рата, постала део западне алијансе, Москва је одговорила реципрочним мерама, тј. формирањем Варшавског пакта – војног савеза између СССР, Албаније, Бугарске, Источне Немачке, Румуније, Мађарске и Пољске (Титова Југославија се до тада већ определила за НАТО пакт иако никада није постала и формална чланица алијансе).

Својим константним ширењем ка истоку, тј. Москви, НАТО је постао војнополитичко средство за масовну изградњу америчких војних база широм Западне Европе, посебно у Западној Немачкој, Великој Британији и Италији. Као и у осталом делу света, ове војне базе су у суштини биле и остале све до данас тачке америчке окупације, односно глобалне империјалне политике. Поента је у томе да све те базе имају своје сопствене законе и функционишу као суверени региони САД у већини земаља у којима постоје (исто је и са две британске војне базе на Кипру након 1960. г. чије територије не припадају кипарској држави). Штавише, те базе служе и као шпедитерски пунктови за америчке војне акције широм света. Током десетогодишњег америчког рата против Вијетнама (1965.−1975. г.), америчке базе у Западној Европи често су служиле као центри за војну и логистичку обуку. Поред тога, у овим базама се налазила опрема за прикупљање обавештајних података, пројектили и друго наоружање које је било усмерено ка СССР-у и Варшавском пакту. Како је америчка директна подршка и помоћ Израелу константно расла од арапско-израелског Шестодневног рата 1967.  г. и касније, базе НАТО пакта су такође биле места за обуку и прикупљање обавештајних података за израелску војску.

Може се рећи да је нестанак Совјетског Савеза и Варшавског пакта на крају 1980.-их и почетком 1990.-их био до сада највећа геостратешка прекретница у историји НАТО пакта с обзиром да се тада одлучивало о његовој даљој судбини – да ли га и даље одржавати у животу или га једноставно распустити јер је формално-главни геостратешки циљ због кога је алијанса и основана 1949. г. сада реализован – победа у Хладном рату 1.0. У том контексту, у многим западним и другим медијима масовних комуникација су се подигли разумни гласови за распуштање НАТО алијансе јер је дошао „крај историје“ (Ф. Фукујама) и сходно томе сама алијанса као таква је неупотребљива јер наспрам ње не стоји ниједан противник. Једноставно, време биполарног војнополитичког света је завршено а са њим и могућност избијања већих регионалних ратова као и светског рата. Другим речима, Запад је победио. Али кога?

Тада и у наредним годинама је читавом свету постало јасно да НАТО никада није био само одбрамбени савез већ увелико агресивна алијанса. НАТО не само да по здравој логици разума није тада укинуо самог себе већ напротив почео је да се и даље шири (упркос чврстим обећањима Вашингтона М. Горбачову да се то неће десити) и то баш у правцу Москве као и до тада. Другим речима, свима је у првој деценији након нестанка СССР и Варшавског пакта постало јасно да главни стратешки циљ НАТО алијансе никада није био СССР већ Русија. Са нестанком СССР, НАТО, тј., Вашингтон, је одрадио само половину посла. И то ону лакшу. Остала је она тежа половина да се одради а то је уништење саме Русије као државе и Руса као нације.

Како је почевши од 1999. г. асимиловао нове државе-чланице из Централне, Источне и Југоисточне Европе, постало је очигледније него икада да је улога НАТО пакта од почетка своје егзистенције била и остала да пројектује одржавање и јачање оружаних снага чији је задатак био да брани и шири интересе америчког капитала у Европи али и шире. Прва конкретна војноагресивна манифестација тога била је 1999. г. када је након што је југословенска Влада одбацила мировни споразум у форми НАТО ултиматума који је био раван капитулацији и окупацији, НАТО интервенисао у југословенском грађанском рату узрокованим албанском сецесионистичком побуном на Косову и Метохији) ваздушним бомбардовањем и коришћењем албанских копнених снага против Србије и Црне Горе. На крају, ова војна акција, која је првенствено била америчке природе, помогла је да се уништи територијални интегритет не само Федеративне Републике Југославије, већ и саме Републике Србије тако што је створила државу-клијента у провинцији Косова и Метохије уз етничко чишћење Срба и других не-Албанаца. Ова провинција је већ две деценије место једне од највећих база САД/НАТО у свету (Бондстил). Од те почетне империјалне војне мисије НАТО пакта 1999. г. дошло се касније до тога да су НАТО снаге распоређене у Авганистану, Ираку, Медитерану, код Рога Африке и у Сомалији. НАТО је бомбардовао Либију 2011. г. према узору бомбардовања Југославије 1999. г. У свим овим операцијама НАТО је имао и логистичку и борбену улогу.

Да ли је НАТО стварно одбрамбена алијанса?

Као што је већ наведено, НАТО пакт су основале САД и западноевропске земље након Другог светског рата (1949. г.) формално као одбрамбени савеза са једноставним циљем одвраћања од совјетског напада или инвазије на западне „демократије“. Међутим, још од нестанка Совјетског Савеза 1991. г., НАТО је коришћен у неколико агресивних и офанзивних војних кампања против земаља Европе, Азије и Блиског истока и у том контексту се доводи у питање његова одбрамбена функција као једина због које је и основан и функционише све до данас иако већ више од три деценије нити постоји СССР нити Варшавски пакт. НАТО је бомбардовао једну европску државу, СР Југославију (тј. Србију и Црну Гору 1999. г.), укључио се 2003. г. у окупацију једне азијске државе, Авганистан (2001. г. америчка инвазија), и напао и уништио северноафричку државу Либију (2011. г.).

Године 1995., НАТО је покренуо своју прву офанзивну кампању бомбардовања када је бомбардовао положаје Војске Републике Српске током грађанског рата у Босни и Херцеговини. Дана 24. марта 1999. г., НАТО је започео ваздушне ударе на СР Југославију бомбардовањем положаја југословенских безбедносних снага али и цивилне циљеве како у аутономној покрајини Косово и Митохији тако и широм Србије и у мањем обиму Црне Горе. НАТО офанзива је настала као одговор на наводно и недоказано етничко чишћење албанског становништва у покрајни од стране безбедносних снага Србије и Југославије да би се на крају ипак испоставило да је то ипак била новинарска и политичка подметачина бар што се тиче периода пре НАТО бомбардовања. Међутим, сепаратистичка и терористичка ОВК (Ослободилачка војска Косова) косметских националистичких Албанаца је чинила масакре и етничко чишћење усмерено на етничке Србе и албанско лојално становништво југословенским властима и пре и за време и након НАТО агресије на СР Југославију (78 дана) али је то остало незапажено од стране НАТО пакта. Ваздушна кампања НАТО пакта циљала је зграде југословенских државних органа и цивилну инфраструктуру земље у настојању да дестабилизује владајући политички режим. То је укључивало и бомбардовање болница и насеља широм земље. Процењује се да је број погинулих цивила преко 3.000.

НАТО трупе су учествовале и узеле веома активно учешће у окупацији Авганистана коју су технички предводиле САД а која је уследила након контроверзног терористичког напада 11. септембра 2001 г. НАТО се укључио у ИСАФ (Међународне безбедносне снаге за помоћ) у августу 2003. г., а касније те године преузео је њихово вођство. У овој фази, ИСАФ је укључивао трупе из 43 земље, а већину снага су чиниле чланице НАТО алијансе. НАТО је 28. децембра 2014. г. званично окончао борбене операције ИСАФ-а у Авганистану и пренео пуну безбедносну одговорност на прозападну авганистанску владу. Након 2014. г., НАТО трупе су престале да учествују у борбеним операцијама и остале су у Авганистану како би пружиле подршку и обуку авганистанским снагама безбедности и институцијама у њиховој борби против талибана.

Године 2011., 19. марта коалиција коју је предводила више држава НАТО алијансе започела је бруталну војну интервенцију у Либији. Либија је немилосрдно бомбардована више од 7 месеци, а бомбардовање је престало тек након што је њен режим, на чијем је челу био пуковник Моамер Гадафи, тотално пао а сам Гадафи ухваћен жив, малтретиран, убијен и измасакриран. Пад Гадафијевог режима је довео до тога да је Либија као најпросперитетнија афричка држава заједно са Јужноафричком Републиком постала након НАТО агресије пропала држава (failed state) у којој и дан данас траје грађански рат који је однео животе десетина хиљада Либијаца. То је углавном зато што НАТО није имао планове шта да ради са Либијом након што је Гадафијев режим оборен. Коалиција коју је предводио НАТО са више држава-чланица сматрала је да ће само бомбардовањем Либије и уништењем Гадафијевог режима свет учинити бољим. Међутим, оно што се у стварности догодило је било у суштини контрапродуктивно за саму Либију: након што је НАТО уништио Гадафијев режим, избио је снажан грађански рат који је претворио Либију, до тада политички стабилну и економски просперитетну афричку земљу, у пропалу државу у којој се налазе тржишта робља, трговци људима, припадници Исламске Државе као и разноразне терористичке парамилитарне групације. У ствари, данас, Либијци, Блиски исток и земље на југу Европе морају да се носе са последицама НАТО агресије на Либију.

Закључак

НАТО је можда и имао успешну улогу за време Хладног рата 1.0 према сопственим пропагандним наративима у својој првобитној одбрамбеној мисији, да одврати потенцијалне совјетске нападе на своје западноевропске чланице. Ово је главни разлог зашто је већина Европе била у миру од Другог светског рата. Међутим, након нестанка СССР и Варшавског уговора, остаје чињеница да је НАТО, формално одбрамбени савез, више пута коришћен као ратни (агресорски) апарат уместо као одбрамбени савез. Ова гола истина дискредитује и штети његовој оснивачкој повељи и аутохтоним циљевима. Стога се поставља круцијално питање: Због чега је у ствари НАТО пакт и био основан 1949. г.?

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Истраживач-сарадник Центра за геостратешке студије, Београд

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.