СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА: Духовне поуке

• Савремени нагласак на екуменизму и дијалогу са другим религијским групацијама и заједницама, макар и био добронамеран, оставља утисак да се сведочење православне вере ставља у други план, посебно када се односи на сусрете са римокатолицима, протестантима или самим папом.

АУТОР: Ипођакон Душан Миљковић

Да ли српски патријарх Порфирије исповеда и сведочи истину православне вере

Право на интелектуално изјашњење и дијалог

Право на интелектуално изјашњење и усаглашавање између појединаца, организација или групација, као и заговарање и остварење дијалога, основно је право сваког човека. Свако има могућност да изрази своје ставове, брани своје интересе и учествује у јавном дискурсу.

Међутим, када је у питању црквеност и духовни живот, ситуација је другачија. У Цркви слобода мишљења и дискусија мора бити у оквиру канонског поретка и православног учења, јер духовна истина није предмет личног укуса. Дијалог и интелектуално изјашњење не смеју надмашити потребу за духовном дисциплином и верном исповедношћу.

Црква Христова као Тело и стуб истине

Црква Христова је савршена и вечна (Еф. 1,4), јер је утемељена у личности Господа Исуса Христа (Еф. 1,22–23) и стечена Његовом драгоценом крвљу (1. Петр. 1,18–19). Она није тек институција људског поретка, нити организација створена људском вољом, већ Богочовечанско Тело Христово – живи и благодатни организам у коме се нераздвојиво сједињују Божанско и човечанско.

У њој пребива сам Господ Христос као Глава, а верни као њени живи удови, јер „Он је глава тела, Цркве“ (Кол. 1,18), сједињени благодаћу Духа Светога. Зато Црква чува, пројављује и сведочи вечну и непроменљиву истину.

У њој постоји Божански закон и духовни поредак, који представља морални и духовни путоказ за све који желе да живе у заједници са Богом и да буду истински чланови црквене заједнице. Како каже Свети Јован Златоусти: „Без закона Божијег вера је као брод без компаса, скренуће са правог пута“ (О светој вери).

Божији закон за Цркву није само пропис; он је вечита егзистенција, из које извире свака духовна активност и морални живот. Због тога Црква има обавезу да проповеда Реч Божију, да је тумачи, предочава и сведочи, да усмерава вернике ка спасењу и васпитава их у духу свете истине.

Крштење и учешће у животу Цркве

Ако већ имамо савршени Закон Божији по коме треба да се владамо као верници, онда морамо приступити и његовом испуњењу ако желимо сопствено спасење. Услов је, наравно, крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мат. 28,19–20), које чини човека чланом Цркве и учесником у животу духовне заједнице.

Свет у којем живимо није само свет верника. У њему делују разне идеологије, политичке платформе, организације и религијске групације, са субјективним интересима. Сви они су слободни људи који имају право да износе своје ставове и мишљења.

Без обзира што многи од њих не припадају православној вери, Црква има обавезу да се моли за њих, да их поучи и предочи истину о животу вечном, указујући на лик и дело Господа Исуса Христа као Спаситеља света. Притом се Црква једнако моли и за своје непријатеље (Мат. 5,44), показујући љубав без граница, али увек утемељену у истини вере.

Начин причешћивања

Један од кључних аспеката очувања вере је приступ и однос према Светом Причешћу. Православна традиција вековима је обликовала и чувала поредак причешћивања, који обухвата духовну припрему, пост, молитву, покајање и приступање Светој тајни са страхом Божијим, вером и љубављу.

Тај поредак није плод случајних историјских околности, већ израз дубоког литургијског и духовног искуства Цркве.

Одувек се причешћивало на крају Свете Литургије, као саставни део самог богослужења, а не као изопштени или одвојени чин. На тај начин верници прате целокупан ток Литургије и учествују у њој, без метежа и журбе да одмах изађу након причешћа. Ја сам читавог живота пратио и учествовао у оваквом поретку Свете Литургије, приступајући Светом Причешћу са вером и страхом Божијим, никада не помишљајући да се оно издваја из суштине саме Литургије. За моју генерацију верника, света Литургија је одувек била завршена тек када бисмо изашли из Цркве.

Сваки покушај самовољног увођења новина или измена у пракси причешћивања захтева озбиљно богословско разматрање и саборну сагласност Цркве, јер се тиче саме сржи црквеног живота. У супротном, постоји опасност да се наруши не само установљена литургијска пракса, већ и правилно разумевање ове најузвишеније Свете тајне.

Управо у овом контексту потребно је посебно обратити пажњу на јавно иступање појединих црквених великодостојника, нарочито патријарха Порфирија, да вернике саветују у погледу начина причешћивања без одговарајуће духовне припреме и поста. У православном поимању, Свето Причешће није само симбол или формалност, већ истинско причешћивање Телом и Крвљу Христовом, врхунац духовног живота сваког верника.

Сам Господ сведочи: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“ (Јован, 6,54).

Апостол Павле нас опомиње: „Зато који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој… Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега“ (1. Кор. 11,27–29). Ове апостолске речи показују колико је неопходна духовна припрема, трезвеност и страх Божији приликом приступања Светом Причешћу, као што се и каже на самој Литургији, да прижемо са вером али и са страхом.

Дијалог и екуменизам изнад припреме за Свето Причешће

Овде се поставља суштинско питање: шта се жели постићи дијалогом. Да ли се дијалог користи као средство прилагођавања другима, како би се прихватили делимични или апсолутни ставови других?

Ако је Православна Црква чувар откривене истине, онда је њена основна дужност да ту истину чува, проповеда и сведочи без страха и уступака у ономе што се тиче вере. Само такав приступ може сачувати равнотежу између љубави према ближњем и верности истини.

Онај ко заступа истину и пребива у истини нема потребе да врши никакав дијалог, већ само да проповеда и сведочи истину у хришћанској љубави, миру и праведности.

У наше време често се чују речи патријарха Порфирија да је потребно водити дијалог увек и у свакој прилици. Истински дијалог подразумева извесни компромис и уважавање друге стране, што може бити акт љубави и поштовања. Међутим, када се то примењује у односу на догматску истину или литургијску праксу, постоји ризик од постепеног одступања од православне вере.

Свети Јустин Поповић истиче: „Вера се не може мерити политиком или удобностима овога света, јер је она дар Божији који спасава душу“ (Православље и истина).

Савремени нагласак на екуменизму

Савремени нагласак на екуменизму и дијалогу са другим религијским групацијама и заједницама, макар и био добронамеран, оставља утисак да се сведочење православне вере ставља у други план, посебно када се односи на сусрете са римокатолицима, протестантима или самим папом.

Пастир Цркве не сме тражити угодност људи више него вољу Божију, нити да занемари два миленијума учења Цркве Христове, јер само истина спасава. До истине се долази вером, љубављу и истинским исповедањем вере, које се пројављује и кроз правилан и припремни приступ Светом Причешћу.

Свештенослужитељи су дужни да исправно управљају и тумаче Реч Божију, свагда и на сваком месту (Јевр. 13,7), позивајући грешнике на покајање (Дела ап. 15,7), а не да воде празне дијалоге. Ниједан дијалог у Цркви не може се заснивати на интелектуалним надметањима нити донети добре резултате; Црква Христова почива на вери, љубави и покорности Божјој вољи, остварујући се кроз испуњење Божијег закона.

Самовласне промене богослужења

Једно од објашњења за промену начина богослужења долази од екуменистичких поборника:

„Такође, пракса коју су имали старији свештеници да заврше Литургију, а затим причесте народ, јако је лоша, јер причешће, као суштину Литургије и њен најважнији и централни део, измешта ван саме Литургије, а Литургију тиме умањују и чине је једнаком другим богослужењима.“^[1]

Ова тврдња нема основу, јер се одувек причешћивало на крају Свете Литургије као саставни део богослужења, а не као одвојени чин. Верници тако прате целокупан ток Литургије и учествују у њој.

Ја лично сам читавог живота пратио овакв поредак Литургије и учествовао у њему. Свети Јустин Поповић учи: „Пастир не сме тражити угодност људи више него вољу Божију, јер само истина спасава.“

Патријарх Порфирије и позиција власти

Јасно је да патријарх Порфирије заступа филозофски слободоумни приступ православној вери. Не можемо прихватити мишљење Александра Вучића, председника Србије, да сваки напад на патријарха представља покушај рушења свега што је свето у Србији.^[2]

Разлог је једноставан: патријарх Порфирије није свет; он би требао бити слуга Божији. Светост не произилази из положаја, већ из верног сведочења истине и живота по Закону Божијем. Како верска јавност познаје његово деловање и ставове, с правом се поставља питање у којој мери његово деловање одговара Закону Божијем и на који начин сведочи православну веру. Ово није полемика ради контроверзе, већ дубоко теолошко разматрање о томе шта значи бити пастир и како верно сведочити истину у времену изазова и заговарања дијалога по сваку цену.

Посебно зачуђује чињеница да на појаве које могу саблазнити и збунити верни народ не реагују јасно ни Свети Архијерејски Синод, нити Сабор архијереја Српске православне цркве.

Ако се појави пастирско слепило, оно је опасно не само за самог пастира, већ и за сав верни народ (Мт. 15,14). Од Бога су само они пастири који држе заповести Његове у Светосавском духу, онако како их је у аманет оставио Свети Сава.

Ова црквена тела позвана су да буду чувари јединства вере, канонског поретка и чистоте православног учења. Ћутање у таквим околностима може оставити утисак равнодушности или свесне пропаганде синкретизма и прозелитизма. То значи прихватање туђих претпоставки о поимању вере и одбацивање сопственог вероисповедања на традиционално православан начин.

Закључак

Уколико се вера не сведочи јасно и без компромиса, постоји опасност да се уместо тврђаве истине гради духовна грађевина на песку, без чврстог темеља који једини може обезбедити опстанак и спасење.

Многи верници сматрају да се деловање патријарха Порфирија креће управо у том правцу, што код њих изазива озбиљну бојазан за духовну стабилност и будућност црквеног живота.

Због тога је тешко прихватити тврдњу председника Србије да је патријарх „свет“, јер светост не произилази из положаја, већ из верног сведочења истине и живота по Закону Божијем.

Право на дијалог и екуменско залагање не сме бити средство за релативизацију истине, већ начин да се та истина јасније представи и позове други да је упознају, искључиво кроз проповед и тумачење Речи Божије. Ако дијалог постаје примарни алат за компромис, а не проповеда се вера и не сведочи истина, онда се гради духовна грађевина на песку, а не на чврстом темељу Божијег закона и Предања Светих Отаца.

Да не бисмо били неспремни у последња времена, јер долази време када здраве науке неће бити слушане (2. Тим. 4,3), примењујемо и показујемо јеванђеоску поуку:

„Свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али после даје миран род правде онима који су научени њиме. За то ослабљене руке и ослабљена колена исправите“ (Јевр. 12,11–12).

Руке и колена се слабе залагањем за неправославно понашање, било да је реч о патријарху, епископу, свештенику, монаху, богослову, вернику или невернику. Ја говорим за Цркву Христову. Ко има уши да чује, нека чује.

Порука патријарху Порфирију

Оставите се политике, филозофије, екуменизма, празног дијалога и новаторског приступа богослужењу, као и приступа причешћу без припреме. Покајте се док још имате времена. Будите прави пастир Господњи у обављању службе на коју Вас је Бог позвао.

Не дозволите да со свештенослужитеља изгуби снагу – не сипајте бибер у сланик! Јер бибер никада не може заменити со.

[1] https://www.cudo.rs/ , свештеник-стеван-стефановић-зилоти-и/, приступљено: 16.03. 2026.

[2] Euronews/ Jutro, emisija Presek, 8.43 sati, vesti na  kajronu, приступљено:15. 03. 2026.