• Простор српског Тропоља, како га је називао Милош Милојевић, одувек представља магловиту загонетку за многе путописце, уходе, истраживаче…

АУТОР: Радован ДАМЈАНОВИЋ

Схватити било шта без историјског контекста заправо је немогуће. У том смислу истинског схватања први корак би био право именовање појмова или како је то давно написао Павле Соларић: рећи попу поп, а бобу боб!

Данас, рецимо реч „интелектуалац“ готовода ништа не значи – ипак то је само илустрација обесмишљавања појмова у времену. Да ли је например службени преводилац са српског на босански или црногорски, итд… интелектуалац?!

Ето, заинтересовани читаоче, или штиоче, из овог времена треба да заронимо кроз вековека фра Андрији Качићу.

Наш Андрија рођен је у Бристу при Макарској баш за време Велике сеобе или пакпрвих година XVIII века. У то доба Срби од Скадра до Истре налазише се под скупом заштитом Венеције, са Турцима иза леђа. Млетачка „заштита“ плаћаше се крвљу и отудаоно – Крајино крвава хаљино!

Глад, љути далматински крш настао после миленијумске сече, нудио је само глад. Избораза Србе у Приморју није било много: остати и гладовати, турчити се, католичити се или хајдуковати. Кад кажем глад мислим на глад одкоје се умире, „лепо“ описано и код Марка Миљанова, Симе Матавуља…

Највећи српски културни центар за Андријине младости беху Сент Андреја, Будим и Трст. Нашег јунака пут одведе у Будим и то башу српску четврт Табан. Ту је постојала римокатоличка, али рацка – читај српска – црква и манастир.

Можда баш ту, у Табану, Андрија упозна Орбинијево „Краљевство Словена“.

Српство дубровчана крило се у словенству. Десетак година млађи од Орбина беше Гундулић, и више је него јасно да ова два писцаврше огроман утицај на њега.

Добро је знати да се у доба о коме говорим, Будим и Сент Андреја не налазе у Маџарској, јер она не постоји, то је простор Аустрије. Ту, између Табана и Сент Андреје, кретао се и живео велики српски писац, православни свештеник Гаврил Стефановић Венцловић, десетак година старији од нашег фра Андрије. Да ли су се ова два српска попа некад срела – не знам, али бихволео да јесу.

У схватању претварања српства у словенство јасан је пут ка стварању хрватствашто је бечки државни програм од слома Наполеона и његове краткотрајне владе Дубровником и Далматијом. Бонапарта је постарој римској подели провинција, дијецеза, префектура… тај простор назвао Илириком.

Кад удара море о мраморје, оно удара самоу српским песмама али наши „језикословци“ назваше ту стилску фигуру: словенска антитеза премда је она српска антитеза. У општем грабежу српских духовних и материјалних добара, шта је следећа лудост „хрватска“ антитеза?

Сваком добронамерном читаоцу више јенего јасно шта спаја многобројне топониме из Разговора и оних из Андријиних путовања: Ниш, Карин, Табан… Некога би могла збунити учитању мешавина преовлађујућег икавског и туи тамо провејавање јекавског. Због великог кретања становништва у Качићево доба није била јасна подела изговора на терену; као што јето рецимо било до пропасти царства српског кад се на Вардару, Косову и Морави говорило екавски, у Метохији (Диоклитији Хвостанској) и Дукљи ијекавски, а на Неретви па ка Дрнишуикавски. Од првог издања с половине осамнаестогвека, фра Андрије ево поново међу Србима.

Добро нам дошао Качићу, Старче Миловане!

ИЗВОР: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%b0/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.