ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА
Српска војска се од децембра 1916. године налазила у утврђеним положајима на Могленским планинама. У Битољу и околини успостављена је српска државна управа. Ишчекивала се коначна офанзива за ослобођење земље.
Српско командовање је свих претходних година било убеђено да је на овом помоћном балканском фронту могуће решити рат. Почетна идеја пуковника Живка Павловића да се направи стратешко изненађење пробојем преко Доброг поља коначно је прихваћена 1917. године. Ту идеју подржао је и генерал Франше Д’Епере, који је у јуну 1918. постао главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту. Ратни план напада разрадио је у лето 1918. војвода Живојин Мишић, начелник Штаба Врховне команде српске војске.
Срби су тражили да њихове армије на Добром пољу буду ојачане двема француским дивизијама и додатном артиљеријом. Терен је био неприступачан, непијатељ утврђен на вишим позицијама. Цело лето градили су путеве, довлачили муницију и топове које су тајно размештали, спремали се за офанзиву.
Све је почело 13. септембра 1918. године орканском ватром из скоро 600 топова. Два дана трајало је бомбардовање без престанка. Потом су јурнуле Шумадијска дивизија, 122. француска и 17. Колонијална дивизија. Падао је положај за положајем. Ускоро се укључила Југословенска и Тимочка дивизија. Фронт је пробијен. Друга армија кренула је ка Вардару, а 1. Армија ка Прилепу.
https://www.mod.gov.rs/lat/16989/proboj-solunskog-fronta16989
Ослобођење Пирота (13. октобар). Док су се немачке трупе повлачиле под налетом савезничких снага са југа, после тачно три године окупације, у Пироту је 10. октобра образована од грађана Народна одбрана и успостављена српска општинска власт. Први задатак био јој је да састави и организује одбор за дочек ослободилаца. Дана 13. октобра 1918, Пирот је био свечано украшен, а на свакој кули вијорила се српска застава. На многим кућама истакнуте су и заставе савезника. Венци цвећа и пиротски ћилими прекривали су главну улицу с једног краја на други. Први весници ослобођења појавили су се око 8 сати изјутра. Мала савезничка коњичка патрола прелазила је преко Нове мале (Нове махале). Вест да су ослободиоци близу Пирота пронела се улицама, измамила је све грађане, па су већ око 9 часова изашли у сусрет њима, изван града у врбак, близу (Момчиловог) Градића. Први су у Пирот ушли Французи с једним ескадроном Сенегалаца, на челу са командантом Каспером и 17. колонијалном дивизијом. Колона се зауставила пред украшеним хотелом „Национал“, пролазећи претходно кроз тријумфалну капију, на којој су, на француском и српском језику, биле исписане табле са: „Добро дошли, носиоци слободе“, „Живели творци велике Србије“, „Слава ослободиоцима!“ Пироћанци су били одушевљени и веома изненађени бојом коже француских војника, а онда им је објашњено да међу њима има и Црнаца из француских колонија у Африци, па је одушевљење постало још веће. Тадашњи председник општине, Војин Ћирковић, поздравио је команданта хлебом и сољу, а многе Пироћанке изнеле су погаче и качкаваљ, којима су љубазно нудиле француске војнике. После њих у Пирот је ушао Пера Вучковић, резервни поручник, судија Пиротског суда (отац композитора Војислава Вучковића). У хотелу „Национал“ председник општине приредио је закуску за официре, свирале су се српска химна и Марсељеза, одиграно је неколико народних игара, а по жељи француских официра отпевана је песма „Тамо, далеко“. Неколико дана касније Пирот је свечано дочекао француског генерала Приноа, команданта 17. колонијалне дивизије (сл. 3); затим француску коњицу (сл. 4) и генерала Пола-Проспера Анрија, команданта француске Источне армије у оквиру савезничких трупа. (сл. 5)
МАРОКАНЦИ
Ослобођење Неготина (21. октобар). Долазећи из правца Зајечара, 21. октобра 1918, генерал Жуино-Гамбета је ушао у Неготин, који су напустиле немачке трупе у повлачењу. Ипак, сутрадан, повлачећи се, Немци су пуцали артиљеријом на Неготин, али без икаквог успеха. Потом је заузето Прахово 23. октобра, чиме је десна обала Дунава потпуно ослобођена од непријатеља. Са француским јединицама, у Неготин је дан после ослобођења ушао и мајор санитета француске војске, доктор Огист-Анри Мије, који је водио дневничке белешке1 . О свом доласку у Неготин 22. октобра 1918. ујутру др Мије је оставио следеће сведочанство:
“Сутрадан, 21.октобра, поново крећемо у 7 сати под истим условима. Крај је леп и брежуљкаст све до Салаша. На уласку у селу био нам је приређен свечани дочек. Он се разликује од других што је искључиво гастрономски. Срески начелник из Неготина и угледни грађани овог града побегли су дан раније и дошли у сусрет генералу Гамбети. Цео пук може да се нахрани печеним младим прасадима, српским народним јелом које су пре рата сви спремали за петровдан. Наши Мароканци, којима Куран забрањује употребу свињетине, то су сада сасвим заборавили. Неготинско вино, чувено у Средњој Европи, њима се чинило да је најбољег квалитета, јер су га много пили… Неготин смо посетили сутрадан ујутру. Било је хладно и никога није било по улицама. Касно се устаје у овом врло богатом делу Србије. То је мала лепа варош са 4000 до 5000 становника, врло пространа. Има велики трг, једну велику цркву, огромно окружно начелство, лепе алеје засађене дрвећем и једно купатило са базеном и врло лепим кабинама. Оно може да служи за пример. Близина Аустрије се осећа… Варош није порушена, а Немци су однели само статуу која је стајала у центру, да би је претопили. Свуда се виде славолуци и слике принца Александра, а нарочито краља Петра. Његова слика је у мојој соби и она се налази у свакој српској кући: лице му је префињено, украшено белим брковима, на глави бела шубара са перјаницом, мундир пун прикачених одликовања. Старог владара у Србији обожавају, као свеца… Приликом повлачења из Србије ишао је колима која су вукли волови, са пуштеном брадом у знак жалости. Пратио је остатке своје војске на изгнаничком путу, што је повећало љубав његовог народа када га је видео како по трећи пут улази у своју престоницу (15. децембра 1914). Главни штаб бригаде и пука остали су у Неготину. Како је наша дужност била да чувамо Дунав и да спремимо пловидбу том реком, ескадрони су послати на јужну обалу 22. октобра у зору…Преко пута нас је Румунија и Макензенова војска. После једног бурног и успешног гоњења допрли смо до Дунава, кога нисмо мислили да ћемо видети, пошто смо постигли потпуну победу, пошто смо ослободили пола источне Србије, и постигли смо више него коњица из доба Наполеоновог царства!” У октобру 1930. године у Неготину је подигнут споменик краљу Петру, генералу Жуино-Гамбети и српским и француским војницима. Свечаној прослави откривања споменика присуствовала је француска делегација бивших ратника са Солунског фронта и удовица генерала. Улица којом је генерал Жуино-Гамбета ушао у град 1918. године носи његово име.
http://www.arhiva.eastside.rs/index.php/drustvo/2628-nostalgija-oslobodenje-negotina-1918-godine
https://www.institutfrancais.rs/doc/Nasa-istorija_Katalog.pdf
У афричким колонијалним трупама бекство је веома ретка појава. Дисциплииовани Црнци, а нарочнто Сенегалци, кад једном обуку униформу, обично је никад више не скидају. Црначки бегунац право је чудо, али ипак ја сам срео једног пре десет годпна, у Берлину, у холу хотела „Адлон“, срео сам Махмади Днеја, сенегалског поднаредника, који је побегао нз колонијалне војске. Овог пута био је у елегантној униформн хотелског портира. По мом мишљењу није побегао из војске својом кривицом. 1920 године његов пук заузео је варошицу Мајанс. Махмади је био ордонанс командира чете, капетана Дегријеа. Једног дана ујутру капетан је управо читао извештај, кад је добри Сенегалац упао и јавио: — Господине капетана, напољу чека једна бела жена. Желела би да говори са господином капетаном. — Каква жена? — Немица, не зна француски. Немица.
Онерасположени капетан скочио је и намрштио се. Вероватно опет нека жалба —а о тим жалбама пише немачка штампа. Атентат на морал!… Свакодневно стижу такве жалбе, али још ни један случај није могао да се докаже, ни поред најсавесније исграге. Дођавола! Било би веома незгодно да се то деси баш у његовој чети! Одмах би наредио да се заводник стреља… — Реци јој да уђе! У канцеларију команданта чете ушла је млада и веома лепа жена. На рукама је носила мало црначко дете. То је био најбољи доказ! — Дошли сте да се жалите? — упитао је капетан Дегрије строго. — Не, одговорила је жена. Дошла сам да молим дозволу. — Какву дозволу? — Дозволу за брак, господине капетане. Желела бих да се удам за оца мог детета, поднаредника Махмадија Диеја. Моји родитељи су пристали. — Шта? — узвикну капетан. — Он неће да вас узме? Чекајте! Уосталом, тај мангуп је овде… Махмади! Махмади је ушао и стао мирно. — Молим, господине капетане! — Какав си ти то човек? Зашто нећеш да признаш да је ово твоје дете? И да узмеш за жену мајку овог детета? — Хоћу, господине капетане, одговорио је Сенегалац. Једва чекам да је узмем за жену. — Да, он хоће, потврдила је сад и жена. Сви хоћемо… — Па онда шта тражите од мене? — уздахнуо је капетан. — Истина, дозволу може да вам да само командант пука, али то је питање дана. Капетан се преварио. Недељу дана доцније стигао је одговор команданта пука: На основу досадањих искустава мешање расе може се дозволити само у изузетним случајевима и то са одобрењем париске Централе. Акт је упућен надлежним властима. Капетан Дегрије тешио је веренике и говорио им да ће брзо добити дозволу. Вереници су стрпљиво чекали на то „брзо“ решење. У том међувремену црначко дете постало је дечак и научио да говори. Једнога дана стигао је најзад одговор из Париза команданту Колонијалног пука: „С обзиром на међународне прилике, питање брака поднаредника Махмадија Диаје и немачке држављанке Н. Н. веома се компликује. Господин министар војске сазвао је једну анкету, која је требало да реши може ли француски колонијални војник узети за жену немачку држављанку. Анкети је присуствовало вођство „Лиге за заштиту човечјих права“. Опште мишљење је било да се Францускиња може удати за Немца, Француз се може оженити Немицом и, најзад, Францускиња се може удати и за Црнца. Али пошто споменути Махмади није натурализовани Француз, дакле изузетак, то је ово питање остало до даљег нерешено. Пошто није пожељно да се таквим компликованим случајевима ствара још већа за буна то се брак поднаредника Махмадија и његове веренице одбија“. Вереница и њени родитељи били су очајни због ове вести, а Махмади се напио и почео је да псује старешине, поредак, расе, закон и људе… Ухапсили су га и осудили на два месеца затвора. Издржао је казну и кад је требало да се јави на рапорт нестало га је. Побегао је са вереницом и сином, венчао се у Немачкој. И тако се десило да сам се пре десет година састао са Махмадијем у Берлину, у холу хотела „Адлон“. Тада је већ имао три сина. Интересује ме шта раде данас у Берлину. Јер данас су тамо веома компликовани расни проблеми…