- Године 1946. уз пресудну помоћ совјетских инжењера и техничара обновљени Панчевачки прелаз на Дунаву добио је име “Мост Цврене Армије“. Током НАТО бомбардовања Србије 1999.године био је то једини прелаз преко велике реке на тлу Београда који није срушен. Заслуге за то приписују се председнику Републике Француске Жаку Шираку.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Према преовлађујућим мишљењима, које потврђује Шираков сарадник Жан Пјер Верне, француски председник је у једном тренутку спречио погубније последице непромишљеног понашања великих западних сила: “Чак и за време НАТО бомбардовања, када смо морали да се прикључимо акцији алијансе, француски авиони су само летели над Србијом и пробијали звучни зид, али мени није познат случај да су бацали бомбе. Такође, председник Жак Ширак је тада ставио вето на бомбардовање Панчевачког моста“ – рекао је Верне.
Према београдској “Политици“ од 5.7.2015, крајем 2001. године у државној посети тадашњој СР Југославији и председнику Војиславу Коштуници боравио је француски председник Жак Ширак. Положио је венац на Споменик захвалности Француској на Калемегдану. Пролазећи поред окупљених представника разних институција на тренутак је застао поред једног човека. Био је то Владислав Станковић из Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, који је и сам био изненађен, али је знао да то није случајност. Наиме, он је још 1985. приликом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у Француској, био у прилици да се сретне са Шираком, тадашњим градоначелником Париза. Том приликом поклонио му је, могло би се рећи, оригиналну српску повељу, калиграфски исписана слова азбуке. Шираку је то привукло пажњу више од уобичајених протоколарних поклона, па је Станковића препознао после толико година у Београду. Ширакови сарадници су му рекли да ћирилицу исписану краснописом чува у кабинету. Лепо исписана слова која су импресионирала једног од најмоћнијих људи света су занат и умеће Владислава Станковића (1933).
Ко је био човек чија су исписана слова српске азбуке стајала пред очима француског председника и када је донео одлуку да се сачува београдски дунавски “Мост црвене армије“, као и још низ цивилних циљева на тлу Србије?
Како је давно навео у писму аутору овога текста, рано детињство и гимназијеске дане провео је у Неготину. 1948.г. одлази у Београд где похађа вишу картографску школу. У периоду 1963-1971. радио је у Кабинету Председника Републике Југославије Јосипа Броза Тита где је исписивао повеље и друга писмена којима је Тито одликовао шефове држава или влада, поред осталих Џона Кенедија- недуго пре него што је настрадао у атентату, Насера, Нехруа, Чаушескуа, Гадафија, Георги Георгија Дежа, Владислава Гомулку…
Рођен је 1933.г. у Прилепу, где му је отац Александар службовао као стручњак за дуванску индустрију. Унук је солунца Благоја Станковића. Једна од последњих његових краснописом сачињених повеља, у овом случају као њего лични гест, дарована је Никити Михалкову у знак успомене на искрено пријатество словенских народа.
