- Ситуација око Исламске републике не улива оптимизам. Она указује на фаталистичку одлучност свих страна. Такав дух времена могао би да потраје годинама — што није добра перспектива.
АУТОР: Др Иван Тимофејев, генерални директор Руског савета за међународне односе
Масовни израелско-амерички ваздушни удар на Иран тешко да је изненадио многе. Месецима смо били сведоци концентрације ударне моћи у области Персијског залива. Напети иранско-амерички преговори били су у застоју и нису имали велике изгледе за успех.
Смрт иранског врховног лидера Алија Хаменеја, чланова његове породице и низа иранских војних и политичких лидера изазвала је широку забринутост. Иран је покренуо узвратне ракетне ударе на израелску и америчку инфраструктуру у региону. Војна операција је већ пореметила поморске испоруке нафте у Персијском заливу и изазвала озбиљне проблеме у финансијској и транспортној инфраструктури економских центара у УАЕ и Катару.
Иран има солидне шансе да издржи ваздушне нападе, док је копнена операција мало вероватна. Међутим, удари ће ослабити индустријски потенцијал земље, продубити економску кризу и довести до сиромашења становништва. Чак и ако Иран сада опстане, наредни круг војних напада делује неизбежно — осим ако цена овог рата не постане превисока за све стране. Истовремено, дешавања у и око Ирана омогућавају да се извуку неке важне поуке.
Прва поука: санкције се често завршавају употребом војне силе
Сједињене Државе су почеле да уводе санкције Ирану одмах након Исламске револуције 1979. године. Земља је, ипак, издржала економски притисак, иако су санкције нанеле значајну штету. Та штета се повећавала како је Вашингтон ширио коалицију држава које подржавају санкције, интернационализовао их кроз Савет безбедности УН и утицао на треће земље да не купују иранску нафту.
САД и њихови савезници су стално комбиновали санкције са употребом војне силе (на пример 1980, 1987. и 2025), специјалним операцијама — убиствима иранских нуклеарних научника и обавештајних службеника, сајбер нападима и претњама војним ударима. Уопштено, ова пракса је широко распрострањена — примери су Ирак, Југославија, Либија, Сирија и Венецуела.
Друга поука: западни притисак је дугорочан
Деценијама се против Ирана примењује тактика постепеног исцрпљивања. Док су раније доминирале економске санкције, последњих година све већу улогу имају војни удари. Они не подразумевају велике копнене операције и окупацију, већ ракетне и ваздушне нападе који постепено слабе војно-индустријски потенцијал државе.
То значи да сваки нови круг ескалације смањује способност отпора. Данас Иран још увек може да наноси болне ударе, али нове ескалације могле би га озбиљно исцрпети.
Трећа поука: уступци не функционишу
Током дуге конфронтације са САД, Техеран је више пута правио уступке. Најзначајнији пример је нуклеарни споразум из 2015. године, потврђен Резолуцијом 2231 Савета безбедности УН. Иран је ограничио свој нуклеарни програм у замену за укидање санкција.
Три године касније, Доналд Трамп је повукао САД из споразума и увео нове захтеве. Компромиси су донели кратак предах, али нису уклонили дугорочни притисак.
Четврта поука: лидери постају мете
Напад на Иран показује да легитимни лидери и високи државни званичници постају приоритетне мете. И раније су постојали слични случајеви — као напад на Хафизула Амина 1979. или убиства лидера Либије и Ирака током западних интервенција.
Међутим, раније „лов на лидере“ није био сам по себи циљ. У иранском случају видимо систематско и циљано уклањање врховног лидера и великог броја високих званичника, укључујући њихове породице.
Ово показује да безбедност државног врха постаје задатак не само служби безбедности, већ и оружаних снага. Пропусти у контраобавештајном раду и противваздушној одбрани могу учинити лидере лаким метама.
Пета поука: унутрашњи немири подстичу спољну интервенцију
Непосредно пре напада, Иран је био суочен са масовним протестима. Они су произашли из унутрашњих противречности и економских проблема. Сукоби су довели до бројних жртава, а противници Ирана су протесте политизовали.
То је могло створити утисак слабости и подстаћи уверење да би војни удар довео до колапса система. Историја показује да су спољни удари често доводили до рушења политичких система, као у Либији.
Искуство показује да унутрашњи проблеми сами по себи могу довести до катастрофе. Ефикасна власт, реформе и поверење између државе и друштва кључни су за стабилност. Друштвени расколи представљају позив за спољни притисак.
Шеста поука: „црни витезови“ помажу, али не решавају све
Упркос санкцијама, Иран је успео да одржи трговинске односе са бројним земљама. У литератури, ти партнери се називају „црни витезови“.
САД су уложиле велике напоре да ограниче ту сарадњу, али нису успеле да је у потпуности прекину. Иран је изгубио део прихода, али није остао без трговине.
Међутим, у војно-политичком смислу, Иран је остао сам. Те државе нису биле спремне или способне да спрече војне нападе. „Црни витезови“ су корисни против санкција, али не и против војне силе.
Седма поука: неопходан је баланс снага
За разлику од неких других мета, Иран није потпуно беспомоћан. Он је одговорио ракетама и дроновима домаће производње.
Још је рано проценити њихову ефикасност, али је јасно да САД и Израел сматрају штету прихватљивом. Иран је предузео и радикалне мере, попут ограничења пловидбе у Ормуском мореузу.
Америчка флота ће вероватно покушати да обезбеди пролаз, али то захтева време и ресурсе, а исход није сигуран ако Иран настави отпор.
Ситуација око Исламске републике не улива оптимизам. Она указује на фаталистичку одлучност свих страна. Такав дух времена могао би да потраје годинама — што није добра перспектива.
https://geopolitica.eu/aktualno/4165-sedem-pouki-ot-iranskata-kriza