Шанг Јанг, легалиста
„Живећи животом једноставне истине и озбиљности, једино моралан човек може помоћи да се дође до мира и реда у свету.”
„Књига средине”, конфучијанско дело, епилог
„Доба витештва је завршило, а наступило је доба софиста, економиста и подмуклих, и слава Европе је угашена заувек.” Едмунд Берк, „Reflections on the Revolution in France”, стр. 98.
„Искоракнувши из Таоа, загазили су у празнину.”
Клајв Луис, Укидање човека, стр. 68.
Садашњи филозофско-правнополитички-друштвени систем који је данас присутан широм света, оваплоћен у савременом демократско-либералном друштвено-правнополитичком систему је одређени део филозофског система древне кинеске филозофске школе зване легализам. Највероватније, данашњи систем није грађен свесно са знањем о постојању сличности са филозофском школом легализма, него је несвесно метафизички одгуран и изаткан у том правцу.
Шта је заправо легализам?
Легализам је древни кинески филозофски систем тј. школа филозофије коју је основао Шанг Јанг (390-338 ПНЕ) (неки би рекли да је још старији и потиче из 6. века ПНЕ из доба „сто школа”). Шанг Јанг је 361. године ПНЕ отпутовао у кинеску државу Чин где је постао главни саветник тадашњег краља из Чин династије. Својим реформама Шанг Јанг је увео бруталан тирански систем власти, али је на крају увредивши краља сам кажњен тако што је раскидан на комаде кочијама (казна коју је сам и смислио).
Међутим, најзначајнији представник легалистичке школе је био Хан Феј Цу (280-233 ПНЕ). Он је постао саветник цара Чин Ши Хванга[1] (259-210 ПНЕ), као и његов пријатељ Ли Су, исто легалиста. Хан Феј је на крају издан од Ли Суа те је затворен у тамницу где је и умро, а Ли Су је на крају завршио на казнама које је сам пропагирао (отсечен му је нос, стопала, избичеван је и расечен на пола попреко, а његови родитељи, браћа, сестра, жена и деца су сви побијени, јер по легализму цела породица је одговорна за било којег својег члана породице).
Основна карактеристика легалистичке школе је било мишљење да су људи по природи зли, да их је немогуће морално образовати и поправити те да их је ради сигурности и уређености друштва нужно ограничити и управљати њима путем строгих закона, казни и награда[2] („једна награда на девет казни”[3]). Легализам одбацује у потпуности моралност и предаје држави и владару апсолутне овласти у управљању људима и државом.
Легализам је створен као филозофија-пандан конфучијанизму и његова је супротност.
Конфучијанизам[4], насупрот легализму учи о потреби морала и врлина[5], о потреби моралног и врлинског образовања грађана ради уређења државе и друштва те такође о потреби изузетно врлинског понашању и деловања владара, који треба да представља узор поданицима. Конфучијанизам наглашава потребу моралног и врлинског усавршавања почевши од појединаца и њихових срца, па потом до породице те потом друштва и целе државе. Морално васпитање креће од појединаца и њихових срца те се тако у целини друштва кумулативно успоставља систем уређеног, праведног и срећног друштва. То је корен свега, који ако се занемари омогућује пропадање на другим подручјима. Тако да држава практички по конфучијанизму ни нема потребе за законима, јер сваки појединац је одгојен да делује врлински и морално, у бити како се наводи, делује у складу са Таом (Пут, тј. кинески Логос).
Конфучијанизам учи насупрот легализму, тј. да је човек по природи добар те се може поправити на боље, посебно путем образовања.
По конфучијанизму човек може бити бољи, а по легализму не може бити бољи, те мора строгим законима бити управљан и ограничаван да не би чинио злочине.
Пут моралног васпитања у конфучијанизму сеже од доле, а уједно и од горе. Уједно како свако мора радити на властитој култивацији, тако и владар, који својим добрим поступањем и врлинама је узор у понашању властитом народу. Сваки облик неморала и зла треба бити укинут и ширење неморала укинуто у друштву. Али све у стилу лишености апсолутне присилности, са човекољубљем, за разлику од легалистичке апсолутне присилности. Да не буде неспоразума, конфучијанизам не одбацује кажњавање злочинаца, него се кажњавање не поставља на прво место, него врлина и морал.
У легализму морал се баца иза леђа и владар влада лукаво и софистички, користећи средства присиле у потпуности слободно и неограничено.
И конфучијанизам и легализам су заживели у историји Кине.
У доба Хан династије, Минг и Сунг, конфучијанизам је био државна идеологија и спојен уско уз државу. Тако да је знање конфучијанизма било и услов за улазак у државну службу, полажући се на испитима за чиновнике.[6]
Легализам је заживео у доба династије Чин[7], када је сам истакнути легалиста Хан Феј Цу постао саветник цара Чин Ши Хванга (259-210 ПНЕ)[8] из династије Чин. Цар Чин је ујединио свих седам кинеских држава у једну 221. године ПНЕ, али потом је његова владавина постала тиранија строгих закона у којима је за минорне преступе била прописана смртна казна, а уведене су и присилне бруталне радне акције. У доба цара Чина конфучијанци су масовно прогањани те су чак брутално живи закопавани у земљу. У тим обрачунима, који личе на Стаљинове чистке, је настрадао и сам познати легалиста Хан Феј Цу.
Чин по узору на Хан Феја је био противник учености. Сам Хан Феј је у вези тога написао: „ако је двор испуњен људима који расправљају о човекољубљу и учености (конфучијанци), власт не може да избегне нереде”[9]. По Хан Феју учењаци су једни од „пет гњида”, како је сматрао, као и трговци и зантлије, по њему. У свом делу пише: „у држави просветљеног владара, нема књига на тракама бамбуса, а закон омогућује једине инструкције.”[10] Тако да је цар инспирисан Хан Фејом 213. године наредио спаљивање готово свих историјских[11], конфучијанских и других књига, да се не би прошлошћу дискредитовала садашњост.
На крају је међутим владавина Чин династије свргнута у револуцији, тек након смрти Чин Ши Хванга у доба Чин Ер Шиа (вл. 210-207 ПНЕ) сина покојног цара, тј. када се народ који је позван на присилну војну службу побунио. Закаснувши због велике кише да се јаве на дужност, претила им је смртна казна те су потом подигли буну против Чин династије. На челу буне је био сељак Чен Шен, а касније Гаоцу који је 207. године успоставио Хан династију над Кином, са собом као новим царем Кине. Тако је завршила Чин династија и успостављена је Хан династија (202 ПНЕ – 220 НЕ).
Разлог свргавања цара није била класична револуција западњачког типа, него легални облик измене власти по систему веровања да када „Син Неба” (кин. тјанци-天子) тј. кинески цар постане тиранин његови поданици имају легално право да га свргну и успоставе нову династију. Цар је тада по том схваћању изгубио „мандат Неба” (кин. тјанминг-天命) те други има право да ступи на престол тј. онај који има мандат Неба. Небо (кин. Тјан-天) у том значењу није обично небо које видимо, него заправо кинеско схваћање Бога[12], који је зван уједно и Шанг Ди (кин. 上帝).
Тако да када цар постане тиранин нема више право да влада те други, по одобрењу Бога, има право да преузме власт од њега и завлада уместо њега.
Тако је слично било у доба владавине Израелског цара Саула (описано у Старом Завету, 1. књига Самуилова, гл. 9-31). У тренутку када Саул није послушао Бога и пророка Самуила, изгубио је легално право и легитимитет владања те је потом Самуило миропомазао Давида за цара и од тада је Давид имао пуно право да завлада уместо Саула, али никада то право није искористио, трпивши Саула све до његове смрти самоубиством и завладао као цар тек након тога.
Овако је описано свргавање Саула у 1. књизи Самуиловој, у Старом Завету. „А Самуило рече Саулу: „Нећу се вратити с тобом, јер си одбацио реч Гопосодњу и зато је тебе Господ одбацио да не будеш више цар Израиљем”. И Самуило се окрете да иде, али га Саул ухвати за скут од плашта његова те се одадрије. Тада му рече Самуило: „Одадро је Господ царство Израиљево од тебе данас и дао га ближњему твојему, који је бољи од тебе” „(1Сам. 15:26-28) Тако је рекао пророк Саулу, што је значило да Саул практички више није цар, није више миропомазаник Божји те је чак касније постао, чак и поседнут демоном.
Тако је такође било у кинеском схваћању власти и царевог права владања народом и државом. Цар влада по мандату Неба, а када изгуби мандат, нема више право да влада. Тако да историја кинеских династија управо показује историју смена династија, када је цар постао тиранин, злобник и крволок, потом је свргнут и успостављена је нова династија, нпр. свргавање династије Сја, Шанг, Чин, Јуан.
Чин династија је тако свргнута изгубивши мандат Неба те је успостављена Хан династија уместо Чина.
Легализам је омогућио Чин династији јој да бива свргнута и да изгуби легитимитет. Како пише Бамбер Гаскоњ у својој књизи „A Brief History of the Dynaties of China”[13] (Сажета историја кинеских династија): „Увелико насилна филозофија легалиста је дала Чин династији њен почетак, а уједно је довела до њеног насилног краја.”, стр. 53.
Тако да је легализам је уништио легитимитет Чин власти. Тако је династија уништила саму себе, јер није била усклађена са вишим поретком.
Са успостављањем комунистичког социјализма у Кини 1949. године тј. „Народне Републике Кине”, легализам је поново оживео због блискости са марксизмом. Посебно је био присутан у раној фази социјализма тј. у доба Мао Це Тунга (1893-1976) и у његовој тиранији. Као и у доба Чина, тада је конфучијанизам прогањен и затиран. Такође су паљене књиге[14] (као и у Чин династији) и читаве библиотеке, затваране конфучијанске школе, презирана ученост и убијани научници. У тим чисткама је побијено милионе и милионе неподобних, у доба тзв. културне револуције (1966-1976) у време Мао Це Тунга.
Касније је наступило време разблажавања социјализма (те од 1980.-их конфучијанизам више није осуђиван од партије), а с обзиром да злочинац Мао Це Тунг никада није осуђен од комунистичке партије Кине, тако је и настављен живот легализма у оквиру кинеског социјализма. Посебно је данас то видљиво са драконским мерама у Кини у доба пандемије Цовид-19 и политике „нула заражених”. Права појединаца се газе у потпуности и држава влада челичном песницом.[15]
Иако се данашњи владар Кине тј. председник „Народне Републике Кине”, Ши Џи Пинг (р. 1953.) сматра конфучијанцом по својој филозофији владања, он ипак влада социјалистички и легалистички, прихватајући дословно у пракси само елементе конфучијанства да би личио на човека пуног доброте за своје грађане. Међутим, он није конфучијанац.[16] Зашто иначе, баш Кина уводи отровни графен оксид свуда у медицинске производе[17] и целокупна превара Цовид-19 је повезана са Кином.[18]
Конфучијанизам опет може бити савршен систем за примену у вањштини, док је унутрашњост легалистичка. Како и јесте у комунистичкој партији Кине данас.
Партија је и одговорна за милионе мртве рођене и нерођене деце у политици „једног детета по породици” (које се примењивано 1980.-2015. године, уведено у доба Денг Сја Пинга). Партија је омогућила, запретивши огромним казнама за кршење те државне политике, да родитељи убијају чак и своју рођену децу, да би избегли плаћање огромних казни за кршење политике „једног детета по породици”.
То је укратко што се тиче историје легализма и у вези Кине.
Међутим, како је што се што се тиче нашег света, и колико је легализам присутан данас.
Легализам је присутан данас готово свуда у одређеном виду, иако је он успостављен без свести о познавању саме филозофије. Карактеристике легализма које су присутне данас немају елементе бруталних казни као у древно доба, него је присутан сам срж легализма, а то је што се данас морал не рачуна ниушта (такође, занемарује се историја у потпуности) и једини начин на којем треба уредити друштво, како се сматра, да се не би чинили злочини, јесте путем казни и прописа. Врлина се не потиче нигде, а неморал и зло се пропагира на готово сваком месту. Свако данас има могућности „узора” неморала путем филмова, серија, музике, видео игара и садржаја на интернету. Није потребно о томе ништа посебно наводити. Сасвим је јасно. …
Морал се сматра сувишним, тако да се нигде ни не учи, нити пропагира. Држава не сматра врлину и морал битним да би друштво било сређено, уређено и срећно, и у сваком могућем реду. Тако да сваки данашњи образовни систем нема ништа морала у себи. Врлина није нешто чему треба тежити. Њу се уопште нимало не учи по школама.
Очекивати да сви грађани чине оно што је по закону, само зато што је нешто забрањено, а занемаривати морал је заблуда, јер онај ко зна, увек може заобићи закон или избећи казну, и починити злочин. С друге ако грађанин сам у себи има закон, чак иако он ни није написан као правни пропис или део правног прописа, и чини оно што је морално, он сам чини оно што је добро и избегава злочин. Њему практички закон није ни потребан да не би чинио злочин. Нормално, савршени систем би био када би постојала следећа синергија – постојање закона, али и морала и врлине.
Међутим, државни систем данас сматра на легалистички (филозофски) начин да појединца треба ограничити казнама и огромном ширином прописа, који ће омогућити уређено друштво и ред. А с друге стране иза завесе се помаља тиранија тј. прави истински легализам, која настоји да појединцима завлада као предметима[19] и машинама, повезавши сваког појединца у „Борг систем” тоталног ропства држави и власти, спојених свих на колективну вештачку интелигенцију. То је заправо чисти и прави легализам у савременом виду.
Нови светски поредак тоталне тираније је уствари савремени легализам технолошких карактеристика, тј. трансхуманистички легализам.
Тако да узевши све у обзир легализам (његови елементи и суштина) данас влада у правнополитичком-друштвеном систему, само још у потпуности није показао своје лице, али с обзиром да је присутан данас у одређеном виду, клупко се полако одмотава и полако виђамо обрисе правог истинског легализма у будућности. Осим нормално, ако се нешто не промени на боље, али трансхуманистичка тиранија и тоталитаризам је логични след догађаја гледајући данас у будућност, с тиме би се сложио Клајв Луис.
Клајв Луис
Парадокс је што савремена демокрација („владавина народа”) као облик „слободарске владавине” народа данас води у светску тиранију и светски комунизам тоталитарне моћи светске олигархије. Тај легализам у будућности је легализам тоталитарног вида, али заправо прави легализам. Тако да данас имамо елементе легализма, а с обзиром на геополитичке токове и махинације светске олигархије свет ако се све буде одвијало по њиховим намерама одлази у тоталитарну тиранију, што је прави легализам, али технолошког, трансхуманистичког вида.
Трансхуманистичка тиранија будућности као логички след узрока и последица је била предвиђена од стране познатог енглеског књижевника и филозофа Клајв Стејплс Луиса (1898-1963)[20] у његовом делу „The Abolition of Man” (Укидање човека, из 1943. године). По Клајв Луису човеково овладавање природе ће логичним и хронолошким следом одвести до овладавања и самим човеком тј. његовом природом (с обзиром да је човек део природе), али на тај начин да ће изузетно мала група људи тзв. „Манипулатори” (како их назива) тоталитарно владати целим човечанством. Човек овладава природом те ће на крају овладати самим човеком, што ће логично чинити мањина мањине владајући читавим човечанством и манипулишући човековом природом, тј. владајући самим човеком као делом природе. Тако он пише у свом делу „Укидање човека”: „Последњи ће људи далеко од тога да буду наследници моћи, бити од свију најподложнији смртном утегу великих планера и дресера те ће сами на будућност вршити најмање моћи. … Права је слика она доминантног раздобља – претпоставимо, стотога века по Христу – које се најуспешније опире свим претхоним раздобљима и најнеумољивије доминира свим наредним раздобљима те је тако стварни господар људске врсте. Но онда” (у будућности) „ће унутар те владајуће генерације (који је по себи инфинитезимална мањина унутар врсте) моћ вршити још мања мањина. Човеково освајање природе, ако се снови неких научних планера остваре, значи владавину неколико стотина људи над милијардама и милијардама људи. Ту нема нити може бити било каквог једноставног пораста моћи на човековој страни. Свака нова моћ освојена од човека уједно је и моћ над човеком. Сваки га корак напред чини слабијим колико и јачим. У свакој победи, осим што је генерал који тријумфује, он је и заробљеник који иде за тријумфалном кочијом.”[21] „Људска ће природа бити последњи део природе који ће се предати човеку.”[22] „Човекова моћ да се учини онаквим како му се свиђа је, као што смо видели, моћ неких људи да друге учине онаквима како се њима свиђа.”[23]
Даље, подробније пише о самим Манипулаторима (који ће владати човечанством), како ће се одрећи Таоа те пише: „Други би се простодушнији критичари могли запитати: „Зашто би сте претпостављали да ће бити тако лоши људи?” Но не претпостављам да су лоши људи. Они, боље речено, уопште нису људи (у старом смислу). Ако вам је тако драже, они су људи који су властити удео у традиционалној људскости жртвовали како би се посветили задаћи одлучивања шта ће „људскост” убудуће значити.”[24] „Није да су они лоши људи. Они уопште нису људи.[25] Искоракнувши из Таоа, загазили су у празнину. Надаље, њихови подложници нису нужно несретни људи. Они уопште нису људи већ артефакти. Испоставило се да је човекова коначна победа укидање човека.”[26]
Тако је писао Клајв Луис 1949. године, практички предвидевши још тада, трансхуманизам, нанотехнологију која може да управља човековом и технократску тоталитарну тиранију елите. То је трансхуманистички легализам. Легализам чини да човек мора чинити оно што је по закону, па макар то морао чинити када је спојен на AI, када је управљан њим и роб је система. Управљањем људима као пиунима и робовима је у духу легализма.[27] Тако да је трансхуманистички легализам такође легализам.
Конфучијанизам није као легализам, он је сушта супротност њему, а близак је Хришћанству[28]. Основни принципи конфучијанизма су човекољубље и исправност. Он је у много чему инспирисан самим Логосом тј. Христом тј. вечним Таом (како назива своју књигу Православни јеромонах Дамаскин „Christ the Eternal Tao” (тј. Христос вечни Тао)[29]). А Христова владавина је супротност Антихристовој тиранској владавини, што је највероватније трансхуманистичка технолошка тиранија[30].
Корен (како то назива „Велико учење” (конфучијанско дело), тј. морал, врлине и човечност), је занемарен те друштво из тога разлога пропада на свим суштинским подручјима или свим подручјима (с обзиром да је исправност изгубљена).
Правда грађана ће учинити да они не краду, а не строги закони са потпуним занемаривањем морала. С друге стране, свака врлина нема потреба за законом, него сам човек извршава оно што треба, ако има у себи закон. Он је тада сам себи закон.
Врлина и човекољубље чине државни закон, а чак понекад и власт сувишном. Слично томе, древни Јевреји су имали као једини закон, Закон Мојсијев. Није било државних закона. А у доба судија практички није било ни власти. Тако да Божји закон омогућава да људи живе у уређеном друштву, чак без икаквих закона, а не да строги закони омогућују уређено друштво. А у конфучијанизму, слеђење Таоа омогућава уређено друштво, а кинески Тао није далеко од Бога (Тао је Христос, само древни Кинези га нису у потпуности и исправно схватали, али су га добро процењивали и доста исправно схватали).
Идеално је опет сматрам да постоје неки закони, са не претераним мешањем државе у друштво, а првенствено да постоји уређени систем морала и врлина, а на првом месту је Тао.
Слично томе кинески филозоф Чуанг Цу (369-286 ПНЕ) у свом делу (названом „Чуанг Цу”) пише: „Они што су у давнини учинили да се испољи велики Тао, прво су испољили Небо, а потом су дошли Тао и Те. Пошто су се појавили Тао и Те, дошле су врлине човекољубља и исправности. Пошто су се ове појавиле, дошла је подела дужности. Пошто се ово појавило, дошла су испитивања и разликовања. Пошто су се ова појавила, дошло је оцењивање исправног и погрешног. Пошто се ово појавило, дошле су награде и казне. Кад су се појавиле награде и казне, будаласти и мудри заузели су одговарајуће положаје, племенити и прости заузели су одговарајућа места, а врли и безвредни коришћени су према својој природи … То је савршен мир, врхунац добре владавине.”[31] Тако да је испољавање Таоа, почетак савршеног мира и почетак врхунца добре владавине.
Насловница књиге „Чуанг Цу”, Library of Chinese Classics, енглеско-кинеско издање[32]. Водопад је симбол кретања предивног Таоа
С друге стране узевши све у обзир што се тиче легализма, он води у тиранију (кроз присутне елементе) и сам је тиранија.
Друштво које је занемарило врлину, морал и човечност не може очекивати сјајну и срећну државу, него управо супротно. Може очекивати тиранију.[33]
Савремени елементи легализма који постоје данас воде у светску тиранију будућности тј. у чисти легализам. …
ЛИТЕРАТУРА
- Фунг Ју Лан, „Историја кинеске филозофије”,
- Бамбер Гаскоњ, „A Brief History of the Dynasties of China”,
- „Confucianism, the Four Books and Five Classics”, Делфи класици,
- Библија, Стари Завет,
- Клајв Стејпл Луис, „Укидање човека”,
- Јеромонах Дамаскин, „Christ the Eternal Tao”,
- Разни чланци,
- Разни документарци,
- Разни видеи, и друго.
-Свако ко одлучи да цитира делове из овог чланка, мора да наведе извор чланка и линк.
Ж., 07.02.2023. године https://independent.academia.edu/%C5%BDx
[1] Династија Чин или Ћин.
[2] Филозофију о казнама и наградама Хан Феј Цу је преузео од Чуанг Цуа (369-286 ПНЕ, или Чуанг Це) таоистичког филозофа. Међутим, код Чуанг Цуа казне и награде долазе накнадно после одређених степена спознаја нпр. спознаје Неба, Таоа и Теа, човекољубља и исправности, и друго. Тако да у свом делу (познатом као „Чуанг Цу”) пише: „Они који су у давнини говорили о великом Тао-у, помињали су датост и имена тек на петом ступњу, а награде и казне тек на деветом. Онај ко одмах говори о датостима и именима, не познаје темеље на којима почивају. Онај ко одмах говори о наградама и казнама не зна њихов почетак. … Такав човек познаје оруђа владавине, али не и њена начела. Њега свет може искоришћавати, али он није дорастао да искоришћава свет. Он је једностран човек и једино зна да говори.” Преписано из Фунг Ју Лан, „Историја кинеске филозофије”, стр. 176 (гл 13. књиге „Чуанг Цу”).
[3] Како наводи Шанг Јанг у својој књизи „Књига господара Шанга”.
[4] Оснивач филозофске школе је Конфучије (Кунг Цу, 551-479 ПНЕ), који је тврдио да настоји да успостави древни систем морала, праведности и врлина. Живео је у доба великог хаоса и неморала међу кинеским државама. Путовао је од једног владара до другог, настојећи да уведе барем у једној од држава свој морални систем (сматрајући себе пославником Неба), међутим, без био је без икаквог успеха. На крају се вратио у своју родну државу Лу, где је убрзо и умро. Тек након његове смрти конфучијанизам је постепено заживео као облик културног препорода по кинеским државама. …
Кинез и протестант Семјуал Ванг у својој књизи „God and the Ancient Chinese” (Бог и древни Кинези) https://www.amazon.com/God-Ancient-Chinese-Samuel-Wang-ebook/dp/B00GMKXI6A/ref=tmm_kin_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1678211072&sr=1-1 , назива Конфучија Божјим пророком.
Након Конфучија, главни конфучијански филозоф је Менције (382-289 ПНЕ).
Конфучијанска филозофија је донекле изгубила на квалитети са увођењем будистичких елемената у конфучијанску филозофије код одређених каснијих аутора. Такође, Хсин Цуова (310-238 ПНЕ) филозофија (конфучијанац) је била доста лоша.
[5] Основне врлине код Конфучија су човековљубље и исправност.
[6] Конфучијанска дела „Велико учење” и „Књига средине” су учена напамет од стране деце по школама.
[7] Или Ћин династија.
[8] Кинески Диоклецијан.
[9] Хан Феј Цу, „Хан Феј Цу” (књига се названа по њему), стр. 109., преписано из Бамбер Гаскоњ, „A Brief History of the Dinasties of China” (Кратка историја династија Кине), стр. 45.
[10] Хан Феј Цу, „Хан Феј Цу”, стр. 111., преписано из Бамбер Гаскоњ, „A Brief History of the Dinasties of China”, стр. 49.
[11] „Историја је огледало, она не само да показује прошлост него такође истражује садашњост.”, Чанг Фенши, „Ши Џи Пинг, како читати Конфучија и друге кинеске класичне мислиоце”, стр. 2.
[12] Тјан или Шанг Ди је Бог. Прво је то доказао језуитски мисионар у Кини Матео Ричи (1552-1610) у свом делу „Право значење Владара Неба”. То је веровао и доказао потом шкотски лингвиста и мисионар Џејмс Лег (1815-1897), отац синологије у Енглеској. Он је превео све кинеске класике на енглески језик током многих година и данас се његови преводи сматрају најбољима на енглеском језику. Доказе да је Шанг Ди Бог, Лег посебно образлаже у свом делу „Confucianism in relation to Christianity” (Конфучијанизам у вези са Хришћанством), 1877. године.
У данашњем времену постоје следећа значајна дела о тој тематици: „The Discovery of Genesis: How the Truths of Genesis Were Found Hidden in the Chinese Language” (Откриће Постања, како је истина Постања пронађена скривена у кинеском језику) Канг и Нелсон – https://www.amazon.com/Discovery-Genesis-Truths-Chinese-Language/dp/0570037921 , „Faith Of Our Fathers – Finding God In Ancient China” (Вера наших отаца, проналазак Бога у древној Кини) Тонг Чај Кеј – https://www.amazon.com/Faith-Our-Fathers-Updated-Finding-ebook/dp/B079M2BPMF , „God and the Ancient Chinese” (Бог и древни Кинези) Семјуел Ванг, „God’s Promise to the Chinese” (Божије обећање Кинезима) Нелсон, Бродбери и Чок – https://www.amazon.com/Gods-Promise-Chinese-Ethel-Nelson/dp/0937869015 и „Christ the Eternal Tao” (Христос вечни Тао), јеромонах Дамаскин – https://www.amazon.com/Christ-Eternal-Tao-Hieromonk-Damascene/dp/1887904239 .
На следећој адреси се може погледати и послушати феноменално, аргументовано и доказано предавање др. Тонга о томе: https://www.youtube.com/watch?v=7MeywQgz4Po Dr. CK Thong: God in Ancient China Identical to God of the Bible (TSFT15 Los Angeles) (Др. Тонг – Бог у древној Кини идентичан са Богом у Библији, Лос Анђелес).
[13] https://www.amazon.com/Brief-History-Dynasties-China/dp/1841197912
[14] Сцене спаљивања и прича о том времену се може погледати овде – https://youtu.be/GpPIkoldPcU?list=PLrlF4BVVERE1nudtQF_8y0Va17R60aH2P&t=1202 (20:00-23:00), у документарцу „100 Years Of Chinese Communist Party: Its Mark On Modern China | CNA Documentary” (100 година Кинеске комунистичке партије и њихов печат на савремену Кину/ CNA документарац).
[15] У доба политике „нула заражених”, људи не смеју изаћи из властитих зграда. Влада велика глад. Затворене су продавнице хране. Власт улази у станове и отима храну из фрижидера и убијају све кућне љубимце. Сви се присилно вакцинишу и морају сваки дан макар и по киши да чекају у реду за тестирање на Covid-19. И тако даље. …
[16] Међутим, постоје данас неки елементи у Кини који су конфучијански, што је похвално.
[17] Циљ је у манипулацији умом, што је тоталитаризам легалистичког типа.
[18] Вирус ни не постоји, никада није пронађен, а „зараза” је била заправо последица тровања графен оксидом у комбинацији са 5Г мрежом (О томе погледати мој чланак: „Графен оксид као узрочник Ковида19
”- https://www.academia.edu/62572412/Grafen_oksid_kao_uzro%C4%8Dnik_Kovida19 https://naukaikultura.com/grafen-oksid-kao-uzrocnik-kovida19/ ). Такође, Кина се поноси својом сарадњом са глобалистима Хенри Кисинџером (Жидов) и Клаусом Швабом (једном од главних глобалиста на свету данас) нпр. у својим документарцима CGTN телевизије у серијалима „Making a New China” (Грађење нове Кине), који су снимљени у част стогодишњице оснивања комунистичке партије Кине 1921. године (1921.-2021.).
[19] Почетак тога је виђен са вакцинама против Covid-19 и графен оксидом.
[20] Занимљиво Клајв Луис је умро 22. новембра 1963. године, на исти дан кад и његова супротност, глобалистички идеолог и масон Олдус Хаксли (1894-1963), писац романа „Врли нови свет” и унук „Дарвиновог булдога” тј. Томаса Хакслија.
[21] Стр. 62. и 63.
[22] Стр. 63.
[23] Стр. 65.
[24] Стр. 66. и 67.
[25] Не мисли он да су они ванземаљци, да не би неко погрешно разумео, него да су постљуди. Они који нису више људи, који су се одрекли своје људскости. Такви ће бити најочитије они који приме печат Антихриста. … Пример психолошког профила једног од „Манипулатора”: Јувал Ноа Харари (Жидов, рођ. 1976., филозоф, један од саветника Клауса Шваба) – „Useless, Meaningless, And Worthless People by Yuval Noah Harari” (Бескорисни, бесмислени и безвредни људи, од Јувал Ноа Харарија) – https://www.bitchute.com/video/UowxQXeOPoY2/
[26] Стр. 68.
[27] Само претеран мешање државе у сферу појединца превазилази баланс и одлази у крајност, с обзиром да легализам одбацује Таоа или Логоса, који успоставља баланс супротности и исправан однос у сваком подручју.
[28] Осим што мислим да се претерује у вези покорности родитељима (нпр. 3 године се жали смрт родитеља) и пажљивости у небитним стварима (нпр. како је описан Конфучије у „Штиву” са пажљивошћу у сваком покрету пред властима).
[29] „Christ the Eternal Tao”, јеромонах Дамаскин (ученик Серафима Роуза). … У трансхуманизму човек прелази у постчовека и одлази од човечности, а насупрот томе, што је човек више човек и човечан он се приближава Христу и Богу, јер тежи ка првобитној идеји Бога за човека, када је створен по образу и подобију Божијем и намењен да слободно живи у заједници са Богом, а такође с обзиром што се сам Бог обукао у човека те уздигао човека до Бога (не у смислу да је човек постао Бог, него близак Богу). „Бог је постао човек да би човек постао Бог“ (по благодати), али и даље да остане човек и буде више човеком. Док с друге стране нечовечност и одлазак од човечности логично одводи до трансхуманизма, ропства, постчовека и Антихриста (иако суштина печата Антихриста је одрицање од Свете Тројице и не мора ни бити икаквих чипова и томе слично, а вероватно ће бити нанотехнологије).
[30] Технологија треба да служи човеку, а не да човек служи њој или светској елити иза ње. … Светски економски форум данас очито гура у облик технолошког логора. … У вези нанотехнологије и Антихристове владавине присетим се често виђења св. Јована Кронштатског из 1908. године. Он пише у једном делу о виђењу: „Гледам, иде маса људи страшно измучених. У свакога од њих звезда на челу. Они, угледавши нас, повикаше: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Нама је врло тешко, и ми сами не можемо!” „ – Пророчки сан светог Јована Кронштатског https://prijateljboziji.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B2e%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%BD%D1%88%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA/
Шта је стога то да се они не могу ни молити Богу. Није ли то уствари то што нанотехнологија може да постигне у човеку спајајући их у колективну вештачку интелигенцију, тако да они ако је то по вољи управљача AI више ни не могу да се моле Богу, с обзиром да им вештачка интелигенција с којом су спојени и нанотехнологија у њима то ни не допушта.
У том смислу и прича Јувал Ноа Харари кад наводи да су људи постали „животиње које се могу хакирати”. „Dr. Yuval Noah Harari, Top Advisor to Klaus Schwab” (Др. Јувал Ноа Харари, главни саветник Клаус Шваба): https://www.bitchute.com/video/Y9VNthkNmHXU/ „TOTAL BIO-METRIC SURVEILLANCE, YUVAL NOAH HARARI” (Тотални биометрички надзор, Јувал Ноа Харари): https://www.bitchute.com/video/doHGDQmlmraE/
[31] Преписано из Фунг Ју Лан, „Историја кинеске филозофије”, стр. 175. и 176. (гл 13. књиге „Чуанг Цу”).
[32] https://www.amazon.com/Zhuangzi-Library-Chinese-Classics-Chinese-English/dp/7543820870
[33] Међутим, „кад видимо шта ће бити, свеједно верујемо” да ће бити боље, како и пева Робин Зандер у песми „In This Country” (која се може чути у филму: „ Over the Top” – https://www.youtube.com/watch?v=ucM9qEk1pIc&list=RDMM&index=11 ). Међутим, „немамо овде постојана града”-државе (Јев 13:14), тако да и када би се успоставио бољи поредак он би био привремен. Утопија је немогућа на Земљи прије доласка Исуса Христа, када ће он успоставити савршени поредак после Страшног суда, у коме ће спашени да живе.