Да ли ми, Руси, треба да тугујемо због њихових туга и губитака?

АУТОР: Михаил Демурин

Према мом мишљењу, вреди говорити о смрти британске краљице Елизабете II, пре свега, са становишта тога како наша земља реагује на њен одлазак и појаву новог монарха у Великој Британији. Изненадило ме је што се наш председник у поруци Лондону није ограничио на једну протоколарну фразу „молим вас да примите моје саучешће поводом…“ и сматрао да је потребно додати још неке речи, додуше неутралне. Ко може бити импресиониран таквом љубазношћу Владимира Путина? Британска елита? Обични Британци, којима британски медији, највероватније, неће пренети саучешће председника Русије? А и да пренесу, зар кратка сува фраза не би више одговарала данашњим околностима? Бар би у овом случају већем броју Британаца синуло да не само Лондон и већина њих Русију виде као непријатеља, већ и да у Русији схватају да је управо напорима Велике Британије изазвана криза на територији б. (бољшевичке . нап. прев.) Украјинске ССР, те да Британци, са великом мржњом према Русији, помажу кијевски нацистички режим да се бори са нама, тј. да су наши непријатељи.

Још више је јавност огорчила порука коју је патријарх московски и целе Русије Кирил послао краљу Карлу III, поводом смрти Елизабете II. За нашег патријарха Еелизабета је симбол „континуитета и стабилности вековних историјских традиција не само за њену отаџбину, већ за цео европски континент“. Што се тиче наше земље, међутим, да вас подсетим, то је традиција бескрајног непријатељства, несмирене жеље да се наша земља уништи! И управо је Лондон навукао и ово непријатељство и фашистичка осећања у континенталну Европу – сећате се снимка са Елизабетом на Интернету која зигује (ВИДЕТИ СНИМАК ДОЛЕ)?

Да ли ми, Руси, треба да тугујемо због њиховихх туга и губитака? Треба ли поздравити „динамичност“ (такође из патријархове поруке) нама непријатељске државе? Нема и не може бити разлога да имамо „огромно поштовање“ према британској краљевској кући, на чијем је челу Елизабета II заиста била дуги низ година. Погледајте серију Круна, посвећену владавини Елизабете II – у овој серији наша земља не постоји! Нема СССР, нема Русије, нема сусрета краљице са Јуријем Гагарином, нема „са великом топлином“ посете Елизабете II Русији 1994. године, на коју је подсетио патријарх Кирил. Русија је одавно избрисана из британске историје, осуђена од британске елите, на чијем је челу донедавно била Елизабета Друга, на непостојање. Искрено саучешће овде неће ништа поправити.

Фотографија зугујуће краљице – за оне који неће да гледају видео.

Једина особа у нашој земљи која може да има „добар“ однос према британској монархији су политичке присталице монархизма, свакако не сви. Већина грађана Русије одавно је схватила шта је британска „висока култура“!

Прочитао сам да се планира у Русији приказивањео Елизабетине погребне церемоније на три канала одједном. Ово је у принципу одвратно и двоструко одвратно у војним околностима које сам горе навео. Али у исто време, ово сугерише да су људи на телевизији свесни великог броја посматрача који желе да проведу своје време гледајући ову ванземаљску акцију за нас и да у ову пажњу углаве своје рекламе. Наравно, занимљиво је да ли ће овај пренос, ако буде, бити прекинут рекламним паузама или не, и са којим садржајем.

Захар Прилепин у свом телеграм каналу пише о томе: „Само ставите једну камеру усред Изјума. Тамо ће борци понекад изаћи, праћени музиком граната, и послати поздраве. И мештани. И да кажу шта мисле за живот и за Елизабету…“. Тако је: поглед ће бити добри, и биће више смисла.

Сада о ставу Руске православне цркве који је изнео патријарх. Можда се то делимично може објаснити због постојања у Великој Британији Сурожске епархије Московске патријаршије. Па да, треба размишљати о условима деловања РПЦ у УК, о осећањима парохијана… Али шта је такав приступ донео у случају УПЦ – Украјинске православне цркве? Да ли је „деликатност“ Московске патријаршије помогла угњетеном руском становништву на територији б. Украјинска ССР да задржи УПЦ МП у недрима матичне цркве? Да их задржи да не подржавају нацисте? Да видимо шта ће сада бити у Летонији, али не искључујем да ће Лондон ускоро одговорити на љубазну поруку нашег Патријарха преношењем Епархије сурошке у њен марионетски „Константинопољ“, а заправо Истанбулску патријаршију.

Вратимо се Елизабети II. Умрла је и умрла. Нови монарх је дошао. Пре овога, Русија би требало да има што мање посла са овим пре свега што ће све то мало утицати на практичну политику, с обзиром на то како се гради британски државни систем. Морамо да обновимо независност, укључујући и менталну независност, да негујемо свој историјски и културни дух, а за то је потребно да се ослободимо свега страног. Укључујући – и од поштовања Русије и Руса британске краљевске породице.

С руског превео Зоран Милошевић

 

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3692219.html

3 thoughts on “Русија и Србија треба да се ослободе поштовања Британске монархије”
  1. Браво господине Михаил! У последње две реченице рекли сте све, и добро је да сте написали овај текст.. „Морамо да обновимо независност, укључујући и менталну независност, да негујемо свој историјски и културни дух, а за то је потребно да се ослободимо свега страног. Укључујући – и од поштовања Русије и Руса британске краљевске породице“.
    Све похвале и за Господина Милошевића!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *