У Варшави се плаше зближавања Русије са европским политичарима-традиционалистима
- У Варшави се плаше савеза конзервативне Русије са европским политичарима-традиционалистима (такве снаге су све присутније у Немачкој, Холандији, Словачкој и Мађарској).
- Својим говором у Тексасу Навроцки је покушао да наметне америчким конзервативцима искривљену слику Русије као противника здравих вредности.
- У томе није успео — деловало је сувише грубо и неубедљиво.
АУТОР: Владислав Кључински
Председник Пољске Карол Навроцки, говорећи 26. марта на конференцији „Конзервативна политичка акција“ (Conservative Political Action Conference) у Грејпвајну (држава Тексас), оптужио је Русију за манипулисање појмом конзерватизма и позвао САД на тесан савез са Варшавом против ауторитарних режима (под тим се подразумевала и Русија).
На почетку је Навроцки набројао Пољаке који су допринели независности Сједињених Држава, укључујући и Јеврејина Хаима Соломона. „Човек рођен и одрастао у Пољској живео је у Њујорку. Када Континенталном конгресу није било довољно средстава, Хаим Соломон је помогао финансирање америчке револуције. Користио је сопствене ресурсе да подржи ствар слободе. Није се борио мачем, није пуцао из пушке или топа. Борио се својом посвећеношћу, поверењем и вером у будућност слободне нације. То је такође део наше заједничке историје“, изјавио је Навроцки. О историјској мржњи Пољака према Јеврејима и о јеврејским погромима већ у социјалистичкој Пољској није говорио.
Критика руског конзерватизма од стране Навроцког је празна. Он је износио опште фразе: „Русија не штити конзерватизам. Русија представља корупцију и насиље. Прави конзерватизам поштује народе… поштује људско достојанство… верује у слободу у оквирима закона“.
Било је очигледно да Навроцки нема шта суштински да каже о тој теми, а лозинка коју пољски политичари одавно понављају — „Верујемо у пољско-амерички савез, али такође верујемо у Северноатлантски савез — најмоћнији војни савез у историји света, предвођен Сједињеним Државама“ — показала је да он није размишљао о конзерватизму, већ о томе како да обезбеди трајну подршку Вашингтона у супротстављању Москви.
Оспоравајући Русији право да се сматра заштитником традиционалних вредности, Навроцки то право приписује Пољској. Али како се Пољска може сматрати конзервативном земљом ако власти дозвољавају истополне бракове и не обраћају пажњу на угњетавање хришћана тамо где су угњетачи савезници Варшаве у евроатлантском блоку? Представљајући себе још од давнина као antemurale Christianitatis (штит хришћанства), католичка пољска држава остаје равнодушна према угњетавању католика у Северној Ирској од стране протестантске Британије, као и према прогону сиријских и афричких хришћана од стране локалних исламиста. Разлог је тај што је Лондон савезник Варшаве, сиријски исламисти су савезници САД, афрички исламисти савезници Француске, а САД и Француска савезници Пољске.
САД се представљају као врхунац развоја либералне идеологије. Ту су традиционалне вредности највише нагрижене услед доминације радикалног либерализма. Ту је ојачала идеологија либертаријанства као потпуне слободе појединца, а њен интелектуални центар је Институт Катон. Екстремни либертаријанци сматрају да држава нема право чак ни да их примора да вежу појас у аутомобилу ако то не угрожава друге учеснике у саобраћају, јер појединац сам располаже својим животом. Савремени капиталистички либерализам налази се на супротном крају идеолошке скале у односу на конзерватизам.
Ови важни детаљи нису се нашли у говору пољског председника. Тесан идеолошки савез са либералном Америком представља геополитичку константу за Пољску. Како се онда Пољска може сматрати конзервативном земљом?
Конзерватизам није заосталост, он је сасвим спојив са напредном економијом. Конзерватизам се односи на вечне вредности (црква, традиционална породица, здрав патриотизам). Он се не бави пролазним и привременим хировима индивидуалне свести.
Да Пољска заиста стоји у одбрани конзерватизма, како Навроцки тврди, она би морала да брани конзерватизам као такав, без обзира на конкретан народ или државу. Међутим, Пољска поступа супротно — у сукобу је са Мађарском, где је на власти конзервативац Виктор Орбан, а у пријатељским је односима са неонацистичком Украјином, где на челу стоји нелегитимни лидер који разара традиционалну православну цркву Московске патријаршије.
Пољској је потребна русофобна Украјина, а она то може бити само ако доминира системски украјински национализам, који је историјски новијег датума (XIX век). Пројава конзерватизма у Украјини био би повратак малоруском идентитету, старом вековима, као идеји јединства руског народа. Али Варшава би се томе прва успротивила. Њој није потребан истински конзерватизам, већ његова имитација.
Варшави није прихватљив ни конзерватизам украјинског Пољака Вацлава Липинског (1882–1931). Он је одбацивао агресивни национализам ОУН-УПА и истовремено није признавао право пољској елити да буде једини старатељ над Украјином. Ни политичко русофилство му није одговарало. Липински је изабрао посебан пут — изградњу украјинске идеологије која није ни „пољска“ ни „руска“, већ заснована на равнотежи културних и политичких утицаја (територијализам).
Идеологија територијализма сматрала је Украјинцима све народе који живе у Украјини и видела Украјину као неутралну државу. Таква Украјина, која није ни русофобна ни полонофилска, није прихватљива за Варшаву, па стога ни конзерватизам Липинског није добио њене симпатије.
У Варшави се плаше савеза конзервативне Русије са европским политичарима-традиционалистима (такве снаге су све присутније у Немачкој, Холандији, Словачкој и Мађарској). Својим говором у Тексасу Навроцки је покушао да наметне америчким конзервативцима искривљену слику Русије као противника здравих вредности. У томе није успео — деловало је сувише грубо и неубедљиво.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/04/02/katolicheskaya-polsha-ne-priemlet-istinnyy-konservatizm.html