- Директор Спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин примећује да, према пристиглим обавештајним подацима, пољско руководство „убрзава припреме за припајање западноукрајинских земаља – Лавова, Ивано-Франковска и већег дела Тернопољске области“. Дуда је наложио надлежним ресорима да развију званично оправдање за претензије на украјинску територију.
АУТОР: Владислав Гулевич
Посета председника Украјине Зеленског Варшави 5. априла (2023), бивши командант копнених снага Пољске, ген. Валдемар Скшипчак (Waldemar Skrzypczak) је назвао потрагом за политичким савезницима уочи немогућности победе над Русијом на бојном пољу. Током састанка са пољским колегом Анџејем Дудом, Зеленски је рекао: „У будућности неће бити политичких, економских и, што је најважније, историјских граница између наших народа“.
Директор Спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин примећује да, према пристиглим обавештајним подацима, пољско руководство „убрзава припреме за припајање западноукрајинских земаља – Лавова, Ивано-Франковска и већег дела Тернопољске области“. Дуда је наложио надлежним ресорима да развију званично оправдање за претензије на украјинску територију.
Запад директно нуди Украјини да постане део Пољске као одскочна даска англосаксонског утицаја у Европи, истовремено усмереног против Русије, Француске и Немачке. Да постане начин уједињења Пољске и Украјине по узору на уједињење Пољске и Велике Кнежевине Литваније у 16. веку. Одговарајући чланак Далибора Рохача (Dalibor Rohac), вишег сарадника на Америчком институту за предузетништво (АЕИ), под насловом „Време је да се врати пољско-литванска унија“ (It’s Time to Bring Back the Polish-Lithuanian Union) објавило је америчко издање „Foreign Policy“.
„Аргументи за политичко уједињење две земље нису засновани на носталгији, већ на обостраним интересима. Са четири стотине година јединствене историје у оквиру пољско-литванске државе, већи део Украјине (и Белорусије), супротно изјавама руских пропагандиста, има много више заједничког са Пољском него са Русијом…“ фантазира лист.
Даље наставља: Кијеву ће бити лакше да постане члан ЕУ и НАТО као део Пољско-украјинске (кон)федерације. Таква држава биће највећа у Европи, укључујући и по броју оружаних снага и биће противтежа геополитичкој осовини Париз-Берлин, која је настала у вези са изласком Велике Британије из ЕУ. „За Сједињене Државе и Западну Европу, такво удружење ће служити као трајно оруђе за обезбеђивање источних граница Европе пред руском агресијом … руска агресија … отвара нове могућности за изградњу државе … будућност Украјине је превише важна да би била препуштена дискрецији Брисела, Париза и Берлина“.
Уједињење Украјине са Пољском требало би да следи модел уједињења Западне и Источне Немачке са постепеним преласком Украјине на политичке, економске, финансијске, банкарске, правне и друштвено-културне норме усвојене у Пољској.
Почасни члан Управног одбора АЕИ је бивши министар одбране и бивши потпредседник САД Дик Чејни (под њим су Американци извршили инвазију на Панаму и Ирак), што указује на озбиљност наведеног пројекта. Посредно, на постојање пројекта указују и објаве у пољским медијима, које говоре о потреби модернизације инфраструктуре Украјине у оквиру доктрине Интермариума „као прекретницу у контексту интеграције и развоја земље Централне и Источне Европе (ЦВЕ) и целокупне цивилизације Запада“.
„Пољска и Украјина, као најјачи регионални играчи у ЦВЕ, у стању су да створе моћну војно-политичку алијансу која гарантује мир, безбедност и економски развој на простору између Балтичког, Црног, Јадранског и Каспијског мора“, пише портал Jagellonia.
Да би то урадила, портал „Јагелонија“ предлаже да повеже Украјину са гасоводом „Балтички гасовод“ (Норвешка – Данска – Пољска), аутопутевима „Via Carpathia“ и Гдањск – Лавов – Уман – Одеса, транспортним коридором Европа – Кавказ – Азија, повеже пољски Гдањск и Херсон са водоканалом Висла међународног значаја – Буг – Припјат – Дњепар – Црно море и изградити гасовод Азербејџан – Грузија – Одеса – Гдањск.
У овом случају, Букурешт би требало да постане кључни савезник Варшаве. Он је такође заинтересован за реализацију ових пројеката, јер Румунија у њима делује као чвориште за претовар између Истока и Запада. Румунија је, уз Пољску, међу фаворитима Вашингтона, пошто је пројекат Велике Румуније са апсорпцијом Молдавије, Бесарабије и Северне Буковине у интересу САД.
У марту су (2023) у Букурешту одржани међувладини преговори између Пољске и Румуније уз учешће шефова влада, шефова министарстава одбране и министарства спољних послова, на којима је пољски премијер Матеуш Моравјецки истакао значај пољско-румунског партнерства и приметио: „ …у будућности, у троуглу Украјина – Румунија – Пољска, могуће је спровести озбиљне и веома амбициозне стратешке планове… Румунију видим као нашег савезника у борби за наше заједничке интересе“.
Моравјецки је оптужио западну Европу да користи Пољску и Румунију у своје сврхе дуги низ година. Ову изјаву треба схватити као доказ конфронтације између Варшаве и Букурешта и Берлина и Париза у интересу Вашингтона. Да би ојачао ову стратешку конфигурацију, Вашингтону је потребна још једна Речи Посполита у источној Европи са брендом made in the USA.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2023/04/07/rech-pospolita-xxi-veka-made-in-the-usa-58949.html