У овом чланку ћу се користити појмовима „геополитика инспирисана Православљем“, и „филозофија инспирисана Православљем“ да не бих користио називе „Православна геополитика“ или „Православна филозофија“, јер би то било исто као да се такорећи користи појам „крсташки рат“ или томе слично, у којем се сам појам везан за праву веру (нпр. крст) везују уз одређени догађај, науку или термин (нпр. рат, филозофија) те се тако свете ствари и света вера гура у људима обликовану прокрустову постељу и тако обесвећује. Тако да су прави изрази „геополитика инспирисана Православљем“ и „филозофија инспирисана Православљем“.
Тако да људима обликовано размишљање о геополитици и филозофији које је инспирисано Православљем називам управо „геополитиком инспирисаном Православљем“ и „филозофијом инспирисаном Православљем“. Што не подразумева да они немају поклапања са самим Божјим заповестима изложеним у Библији.
Шта је заправо суштина такве геополитике (коју сам горе навео) и који је крајњи циљ, тј. онај главни?
Кад погледамо историју Православних народа, ако верујемо да је историја „учитељица живота“ како је назива Херодот-отац историје, можемо закључити следеће. Оно што је био крајњи циља у таквој геополитици је било спасење људи. Ово засигурно и јесте Божија воља, „који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1.Тим 2:4).
Ово се може показати кроз историју.
Узмимо стога саму историју као показатеља тога и то од тренутка када су Православни добили своју државу/државе те ћемо приметити да је главни циљ такве геополитике било 1. спасење људи у оквиру саме државе, а такође и 2. спасење људи ван ње (иако ово не морамо звати геополитиком, јер је то нешто чисто Хришћанско и мотивација не мора нужно бити геополитичка). Тако да је у првом и у другом случају циљ спасење душа.
Тако да су често стварани услови за прво (ипак углавном несавршено), а такође се вршило друго тј. мисионарило.
- Из првог разлога (уопштено проматрано) је стваран државно-правни систем који би омогућио спасење душа те су нпр. грађене цркве и манастири (иако је инспирација често била спсење душа ктитора) и негована је права вера[1] (иако је често био и супротан систем у којем је владало кривоверје на тренутке нпр. у Византији), а прогоњено кривоверје.
- С друге стране (тј. други разлог) је вршено мисионарење „да пронађу и остали људи спасења“ (тј. “да потраже остали људи Господа и сви незнабожци …“ (ДАП, 15:17)).
У првом случају, како сам написао, су стварани услови за спасење становника властите државе. То је чињено на следеће начине. Наводим неке примере. Нпр. сазивани су сабори за осуду кривоверја, тј. сви васељенски сабори (њих седам, или боље рећи девет[2]) и помесни сабори. Грађене су цркве и манастири. Проповедана је хришћанска вера широм властите државе. Овде можемо говорити о проповеди као обавези свештенства, а уједно и мисионарењу ради покајања. Ово друго је вршио нпр. св. Никон Метаноит (Покајаније) (930.-998.) који је проповедао покојање у Византији тј. на Криту, Епидауру, Атини, Евбеји и највише на Пелопонезу, посебно Спарти, чија је присутност чак одгонила кугу. И многи други примери постоје који показују успоставу услова спасења властитих становника државе (како од државе у сарадњи са Црквом[3] или деловањем Цркве независно).
Мотив је нормално на првом месту био ово: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом снагом својом и свом мишљу својом и ближњега свога као самога себе.“ (Лк 10:27) А ово је испуњење Закона, како каже сам Христос једном законику у Лк 10:28 и Мт 22:40, а пише апостол Павле (нпр. делом Рим 13:9,10). Христос каже: „О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.“ (Мр 22:40). А апостол Павле пише: „Љубав је дакле испуњење Закона“[4] (Рим 13:10). Ово се нормално односи на дела и нечињење зла ближњему, а не осећаје љубави, јер као што је вера без дела мртва (Јак 2:20), тако је и љубав без дела мртва. Апостол Јован објашњава: „Не љубимо речју и језиком, већ делом и истином“[5] (1Јов 3:18).
Стога, мотив (успоставе услова спасења и слично) није био нека геополитика или томе слично, иако то јесте геополитика. Зато се геополитика овде поклапа савршено са Божијим заповестима.
Што се тиче другог случаја, тј. мисионарења, може се рећи нпр. следеће.
Мисионарење је заповеђено од самога Христа у Јеванђељима. „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио…“ (Мт 28:19,29, што се наводи и у Мк 16:15, Лк 24:47 и Дап 1:8). Без обзира што је заповест издвојена, суштина мисонарења је љубав и мисионарење је уједно испуњење: „љуби ближњега свога као самога себе“ и љубави ка самом Богу („Ако ме неко љуби, реч моју држаће“ Јн 14:23). Тако да је мисионарење само један део љубави (љубав на делу и у истини).
Св. Кирило и Методије, споменик у Ханти-Мансијск у Русији
Мисионарење у историји Православља су готово увек обављали најобразованији људи свога времена у држави. Нпр. Константин (826–869), касније познат као Кирило или Ћирило у монаштву, апостол Славена, је био најобразованији човек у Византији свога времена. Био је образован на Царском универзитету у Цариграду тзв. Пандидактерион, и тамо уједно од стране великог св. Фотија (пат. 858.-867. и 877.-886.). Славенско „Житије Константина“ (написано убрзо након његове смрти) наводи: „За три месеца је изучио граматику и започео друге студије. Учио је Хомера и геометрију од Лава, а дијалектику и све филозофске студије од Фотија. И као додатак томе, учио је реторику и аритметику, астрономију и музику и све друге грчке вештине. Изучио их и свладао све као да је изучио и свладао једну од њих.“[6] Узучио је нормално и теологију и Библију. И убрзо је постао најученији у престоници и изврстан у сваком доступном знању. Затим је послан на мисионарење, прво Хазарима, потом Славенима[7]. Еквивалент томе би данас било да неки професор доктор са неколико доктората се запути на мисионарење паганима[8]. Не би ли рекли да је луд, а управо се то чинило у тадашње доба. Најобразованији су мисионарили. Православно мисионарење је готово увек вршила царевина, тј. Византија или Русија (у доба царевине и премештања престола из другог Рима у трећи, тј. Москву), а не краљевина. Међутим, вршено је и од стране краљевина нпр. Франачке у доба Православља у 8. веку[9]. Енглези и Ирци (у 7. и 8. веку) су више мисионарили независно од властите државе.
Посебно су илустритивни примери што се тиче везе образовања и мисионарења у древној Православној Енглеској и Ирској.
ПРАВОСЛАВНА ЕНГЛЕСКА
Када је Енглеска постала Православна[10], потом је активно вршено мисионарење у 7. и 8. веку, углавном паганским Саксонцима у данашњој северној Немачкој (тада у Франачкој краљевини) и Фризији. Иначе су Енглези покрштени почевши са мисијом папе св. Григорија Великог[11] (п. 590.-604.) и св. Августина[12] (еп. 597.-604.) крајем 6. века у енглеској краљевини Кент (са почетком од 597. године, када је краљ Кента Етелберт (вл. 589.-616.) примио Хришћанство), и с друге стране мисијом ирских монаха на северу у енглеској краљевини Нортамбрији (почевши од 621. године са крштењем краља Нортамбрије Едвина, и раније), са центром мисонарења из ирског манастира Јоне (острво у данашњој Шкотској).
Мисионарење Енглеза су вршили најобразованији људи свога времена и монаси. Међу њима је најпознатији св. Бонифације[13] (еп. 732.-754.) или „Винфрит“ апостол Немачке у 8. веку и први архиепископ Мајнца, затим св. Вилиброрд (еп. 695.-739.) први епископ Утрехта и апостол Фризије (данашња Холандија) у 8. веку, св. Вигберт, ученик Бонифација и мисионар у Немачкој, и остали.
Успешност мисије у Немачкој је привукло бројне образоване људе из Енглеске. Џефри Хиндли објашњава то у својој књизи „A Brief History of the Anglo Saxons, the Beginnings of the English Nation“ („Сажета историја Англосаксонаца, почетак енглеског народа“)[14]:„Вести о раду су привукли добровољце из Британије, одакле су „читачи, писари и вешти у другим вештинама“ нагрнули у села и шумске насеобине у Хесену, Тирингији и другим немачким земљама. Тврдња је да је егзодус озбиљно исцрпио енглеске ресурсе образованих мушкараца и жена.“[15] Тако да је краљ Афред Велики, краљ енглеске краљевине Весекса жалио у 9. веку због недостатка учености у Енглеској. Хиндли о томе наводи: „Такав тренд може помоћи објашњењу ниског сепена учености оплакиваног од краља Алфреда у следећем веку.“[16]
Што се тиче древних Православних Ираца, они су били посебно вредни на подручју мисионарења. Мисионарење су као и у Енглеској вршили монаси. Код ирских монаха је постојао институт „peregrinatio“, као облик покајничког напуштања своје земље или самопрогона[17] и лутања ван своје отаџбине у оквиру којег се мисионарило непокрштеним народима. Ирски монаси су били једни од најаскетскијих и најаскетскијих монаха у то време, „земаљаки анђели“ и „небески људи“[18], испуњавајући у потпуности речи апостола Павла „наше живљење је на небесима“.[19] Они су уједно били најобразованијих људи свога времена на западу Европе. Они су били најплоднији мисионари у 6. и 7. веку. Покрстили су данашњу Шкотску (св. Колумба (521.-597.)) и северну Енглеску (св. Ајден (590.-651.)). Мисионарили су такође и у данашњој Белгији (св. Колумбан (543.-615.)), Швајцарској (св. Гал (550.-646.)) и северној Италији (св. Колумбан).[20] Постоји такође прича да су они такође отишли и у данашњу северну Америку и мисионарили тамо Индијанцима[21]. Та мисија је била извршена на челу са св. Бренданом Морепловцем (484.-577.) у 6. веку и може се доказати да су заиста отишли у Америку, јер је древно ирско писмо-Огам писмо пронађено као петроглифима у Вајоминг канти, Западна Вирџинија у данашњем САД-у[22].
Прије тога, наравно цела Ирска је била покрштена од стране монаха. Све је започело са св. Пелагијем (431. године, послан од стране папе Целестина II), св. Патриком, св. Декланом и другим светима.[23] Потом је организовано мисионарење по Ирској на челу са св. Финијаном у манастиру Клонарду[24], чија је школа образовала око 3.000 људи. Из манастирске школе св. Финијана су изашли тзв. 12 апостола Ирске који су основали своје манастире по Ирској из којих се потом мисинарило по острву Ирске и шире. Тако да је Ирска временом покрштена, а потом је мисионарење настављено широм Европе.
МИСИОНАРЕЊЕ МОТИВИСАНО ЉУБАВЉУ
Мотив за мисионарење уопштено гледајући у сваком случају и као корен свега је била љубав. Слављење Бога, испуњавање заповести, покајање, љубав ка Богу и људима, али суштина је љубав.
Ово се све нормално поклапа са геополитиком инспирисаном Православљем. Крајњи циљ тога је спасење душа или испуњење љубави. Ово се нормално односи и на филозофију инспирисаном Православљем, али појам филозофије је широк појам, и имао је сасвим друго значење у нпр. Византији него данас, тако да је Кирило као јако образован зван Константин Филозоф. У Византији је филозофија подразумевала целокупно право знање, тако да је на неки начин Хришћанство тј. Православље испуњење филозофије.
Овде је илустративна дефиниција филозофије од стране самог Константина Филозофа тј. Кирила. У „Житију Константина“ пише да када је логотет (патрон Констатнина) упитао њега шта је филозофија: „филозофе, жеим да научим шта је филозофија“, Константин је одговорио: „Знање ствари божанских и људских, којима човек може прићи Богу и како путем врлине може бити научен да буде икона и сличност (подобије) Онога који га је створио.“ (гл. 4.) Тако да је филозофија била широк појам у Византији.
Значи, корен геополитике и филозофије инспирисане Православљем је на био на првом месту спасење душа, и испуњење љубави. А можемо рећи само спасење душа, јер је љубав укључена у тај појам.
Све што сам горе навео су неке ствари, о којима би се по свему судећи требало мислити када се бавимо геополитиком, а и филозофијом инспирисаном Православљем.
Тако да је спасење душа крајњи и задњи циљ и суштина, а можемо рећи и да је Хришћанска љубав на делу водиља.
Након што смо утврдили суштину, могли би смо да утврдимо хијерархију вредности у наведеној геополитици и филозофији и којим редом је могуће да се успостави бољи друштвени систем заснован на таквим вредностима.
Овде могу да послуже речи древног кинеског таоистичког филозофа Чуанг Цеа (или Циа) из 4. века ПНЕ. Као што сам навео у свом ранијем чланку „Савременост елемената легализма и гурање ка светској тиранији и диктатури“[25], древна кинеска филозофија је била логосна у којoj је Логос Тао, а хришћански Бог (кога су Кинези обожавали од најранијих времена) је називан Шанг Ди или Тјан (Небо). Иначе, сматрам да много мудрих размишљања се може узети из кинеске филозофије. Кинеска филозофија (у ономе што ваља у њој) у мешању са православном теологијом и мишљу, визнатијском мишљу и славјанофилском филозофијом је будућност човечанства. Тако сматрам, тј. то је нешто помоћу чега би могли дати одговоре на сва питања и успоставити такорећи савршено стање поретка, државе и друштва. Иако нормално, „овде немамо постојана града, него“ чекамо (тражимо) „онај који ће доћи“ (Јев 13:14), као што пише апостол Павле. Тако да никада не може бити успостављена утопија на свету, него ће људи све увек покварити (у сарадњи са нечастивим), ма колико нешто добро успостављено и смишљено. Међутим, одређени бољи поредак може бити успостављен, и који може трајати одређео време пред долазак Антихриста (или који може чак независно да постоји у неким државама у то време, нормално ни близу добро у то паклено време Антихриста).
Почетак свега је Бог и Логос, како пише Чуанг Це у својој истоименој књизи (Чуанг Це), 13. глава:
„Они што су у давнини учинили да се испољи велики Тао, прво су испољили Небо, а потом су дошли Тао и Те (врлина). Пошто су се појавили Тао и Те, дошле су врлине човекољубља и исправности. Пошто су се ове појавиле, дошла је подела дужности. Пошто се ово појавило, дошла су испитивања и разликовања. Пошто су се ова појавила, дошло је оцењивање исправног и погрешног. Пошто се ово појавило, дошле су награде и казне. Кад су се појавиле награде и казне, будаласти и мудри заузели су одговарајуће положаје, племенити и прости заузели су одговарајућа места, а врли и безвредни коришћени су према својој природи … То је савршен мир, врхунац добре владавине.”[26]
Тако да је испољавање Бога и Таоа, „почетак савршеног мира и почетак врхунца добре владавине.“
Ове цитиране речи би могле да послуже као поука, али на наш начин размишљања.
Да би се успоставио врхунац добре владавине нужно је да се успостављају хијерархијске вредности управо као што је одредио, јер како даље пише да не иде све наопачке: „Они који су говорили о великом Тао-у, помињали су датост и имена тек на петом ступњу, а награде и казне тек на деветом. Онај ко одмах говори о датостима и именима, не познаје темеље на којима почивају. Онај ко одмах говори о наградама и казнама, не зна њихов почетак. … Такав човек познаје оруђа владавине, али не и њена начела. Њега свет може искоришћавати, али он није дорастао да искоришћава свет. Он је једностран човек и једино зна да говори.“[27]
Значи, у грађењу уређеног друштва сви степени морају да следе по хијерархији, како је успоставио.
- Значи, прво је нужно прво „показати“, „испољити“ Бога и Таоа, који је Логос. Могли би рећи да се ово односи на то да се Бог и Тао испољи кроз наш живот. Међутим, тешко је проценити шта је прецизно Чуанг Цу настојао да каже тим речима, јер су често понекад дела древних кинеских мудраца доста мистеориозна. Ако би тумачили да је потребно прво испољити Бога и Тао својим врлинама те потом утицати на поправљање света, то би било у потпуности у складу са Хришћанством. Међутим, због наше грешности често не успевамо да се уздигнемо до врлина, барем у хришћанском смислу „врлина“ као овладаних особина, тако да је то проблематично што се тиче успостављања степена по хијерархији.
Међутим, ја бих ипак овде узео другачије, дубље тумачење речи Чуанг Цуа, или једноставно да искористим његове речи за један одговарајући концепт програма обнове и успостављања „савршеног мира и поретка“.
Да кренемо од почетка његових речи. Прво је потребно испољити Бога и Тао. С обзиром да ми у Бога и Тао тј. Логоса – Исуса Христа, већ верујемо на правоверан начин, потом га испољавамо. Потребно је показати и доказати правога Бога и Логоса.
Ово је уско повезано са правоверјем, јер без праве вере нема ни правог показивања Бога. А то је опет све повезано са даљим елементима које описује Чуанг Це.
Нормално, суштина свега у Православљем инспирисаном систему геополитике и филозофије и саме мисли, јесте познање Бога и спасење душа. Тако би се градило друштво које је Богоцентрично, Христоцентрично, на славу Божију и са циљем спасења душа људи. То је уједно испуњење заповести Христових у већем обиму – „љуби Бога…“ и „љуби ближњега…“. То све је саставни део „савршеног мира и поретка“ који описује Чуанг Цу.
Уређено друштво креће од Бога. Затим, долази све остало како је Чуанг Цу описао.
Прво ћу стога нешто навести о тој почетној тачци.
Прво је показивање и откривање Бога и Таоа. Већ како сам написао с обзиром да смо правоверни-православни потребни је открити правоверно веровање у Бога. Другачије не може ни да буде. Оно веровање у Бога које и није правоверно, не заслужује пажњу. При томе као да се ради и о другом Богу. Тако се чини да Бог секташа, нпр. аријски бог, несторијански бог, монофизитски бог и остали, нису прави Бог у правом смислу речи. Значи, прави Бог је прави Бог и нема другог осим њега (а то је уједно и прва Божија заповест, да имамо једног Бога и то правога).
Тако да прво треба бити показан прави Бог.
На који начин стога треба бити показан и откривен.
У древна времена Христос и апостоли су откривали Бога и Таоа путем проповеди, није било доказивања Бога, како су чинили каснији католички теолози и филозофи схоластици.
Чак и такорећи недавно, када је руски свештеномученик Данил Сисојев (1974.-2009.) у Русији настојао да приведе муслимане вери, он им је читао Јеванђеље на улици, међутим, он се ипак редовно расправљао с њима и настојао да их убеди, нормално користећи и разум и логично размишљање.
Православац, амерички филозоф[28] из Тенесија Џеј Дајер је прошле године био правилно у својим видеима утврдио да Бог има предност пред људском логиком те стога се поставља питање зашто би било потребно доказивати Бога законима логике. Прије би требало доказивати законе логике да су непромењиви и увек истинити, него доказивати њима Бога. Тако да се у Православљу увек прво проповедало Јеванђеље и није било нагласка на доказивањи Бога путем Аристотелове логике или одређеним тзв. доказима Бога. Него је уствари Бог показиван, а обзиром да је Он истинит и Јеванђеље такође, самим проповедањем они који верују проповеди улазе у саму Истину. Проповед је тако испред логике. Међутим, он тврди да је постојање Бога кохерентно са реалношћу и постојању трансцеденталних категорија нпр. бројеви, математика, истина, постојање прошлости, лепота, смисао и остал0, што су све принципи, образци или логои (код св. Максима Исповедника (582.-662.)), делом и Платонове идеје, те је постојање Бога одрживо у потпуности са постојањем таквих разумних категоорија, док непостојање Бога је тотално неодрживо у таквом свету транцедентала, тако да је атеизам тотално неодржив. Постојање Бога је тако код њега одрживо и кохерентно у реалности транцедентала (тако да се полази од пресупозиције Бога, а не обрнуто) те се не мора доказивати Бога путем полажења од логике до Бога, јер Бог има предност пред логиком и прије би се Богом морало доказивати логиком, него обрнуто. Тако да је постојање Бога кохерентно са реалности транцедентала, а атеизам је неодржив, јер одбацује постојање транцседентала и метафизику[29].
Засигурно постојање Бога има предност пред логиком и оваквим системом логика се предпоставља као истинита, док је постојање Бога нужно доказивати, а логику није[30]. У Православљу се полази од проповеди што је исправно.
Што се тиче логичарских доказа Бога, ми образовани на западњачком систему образовања који има своје корене и у средњовековној схоластици размишљамо често и заробљени смо у западњачком размишљању те не можемо да избегнемо класичну потребу за логичарским доказима Бога. Међутим то није нешто у потпуности лоше те да би то требало одбацити.
Аристотелова логика наравно није неки божански институт долазка до истине, у рангу са откривењем и аскетским опитом, како су сматрали схоластици, али и логика сама по себи није нешто што треба да се одбаци, него има своје место које заслужује. „За све постоји време“ (Проп. 3:1)[31] и место.
Ни Црквени Оци нису одбацивали логику него су користили филозофију и грчка знања и методику у самом тумачења теологије. Такође су на грчком знању били увелико и образовани. Оци нису ни бежали од расправе, нити се бојали секти, него се борили аргументима против њих. Нормално Дајер није против расправа, него само тврди да Бог има предност у доказивању над људском логиком, логика није идол којим можемо све да утврдимо.
Логика пружа велику испомоћ у теолошким темама, али није неко средство којим све сазнајемо, јер људски ум је у палом стању природе. Немамо ум Адамов прије пада, како уче Оци, да је Адам могао „видети“ разумом и спознати ствари какве јесу. Спознавао је истину каква јесте, није му требао ум палога човека да би дошао до истине, нити логика пипања у мраку. А данас ми пипамо у мраку, покушавајући путем свог палог ума да докучимо истину.
Значи, стога на првом месту у показивању Бога је откривање истине о њему (и путем проповеди такорећи), а потом су докази, логични, филозофски, научни и опитни.
Научни докази Бога данас не би требали остати невидљиви за јавност, већ општепознати.
Што се тиче Џеј Дајера и његових расправа, кога сам споменио, он се са атеистима расправљао користећи трансцедентални аргумент Бога, често једноставно нападајући њихово неодрживо стајалиште које је у самој суштини атеизма. То је управо одбацивање саме метафизике и потребе њиховог објашњења. Нормално, метафизика је свуда присутна, а тиме нематеријалност, као што су нпр. свуда прсутни бројеви, математички и логични закони, смисао и слично (транцедентални појмови) па потом појмови нпр. лепота, добро, зло и томе слично (телос и каузалност). што су све трансцеденталне категорије, принципи, образци (енг. „exemplars”) или логои (код св. Максима Исповедника), делом и Платонове идеје, те је постојање Бога одрживо у потпуности са постојањем таквих разумних категоорија, док непостојање Бога је тотално неодрживо у таквом свету транцедентала, тако да је атеизам тотално неодржив. Свет је пун метафизике. Тврдити да метафизика и нематеријално не постоји подразумева побијати саму реалност и измицати тло под властитим ногама. Одбацивати потребу објашњења разлога постојања трансцедентала код атеиста је крајње арбитратно и произвољно. У потпуности одбацивање трансцедентала подразумева у крајњем случају идући логичном доследношћу до потпуног солипсизма и одбацивање објективне реалности и реалности уопште. Међутим, атеисти никада нису логични доследни, него арбитрарни.
Опет, Бога није потребно ни доказивати, али ипак сами докази Бога могу да служе као испомоћ. Ипак докази сами по себи по самој природи нису такви као што постмодернизам наводи, да увек нова антитеза побија тезу.
Није тачно. Него, ако је нешто доказано на нивоу да другачије не може да буде него мора бити тако, доказ је доказан и непобитљив. Тако да било који напад „антитезе“, не мења тезу, јер је теза дошла до непромењивог нивоа. Теза је у том случају доказана аргументима и дошла до нивоа када другачије не може ни бити него мора бити тако каква је теза.
Тако да објективна истина постоји и у објективној истини стојимо у фазу када нешто-теза не може другачије да буде него управо мора бити тако. То је ниво апсолутне истине. Такав је случај са Богом.
Међутим, атеисти су углавном на догматском нивоу, тј. догматски атеисти (како их назива Ентони Флу (1923.-2010.) у својој књизи „There is a God: How the World’s Most Notorious Atheist Changed His Mind“[32] („Постоји Бог, како је најпознатији атеиста на свету променио своје мишљење”)), који не верују у Бога једноставно из неких личних разлога, несвиђања и погрешног осећаја Бога, не на основи доказа те они не верују без обзира какав доказ да им се покаже. То је догматски атеизам. Атеисти су углавном умно поседнути демоном богоборства и ругања. А сами су у заблуди да су разумни, а верници неразумни.
Право би било чудо да данашњи постмодернистички свет владања осећаја и нагона и неморала, уопште има икакве везе са разумом. А управо је тако. Слабо данашње време има везе са разумом. Разум је највише Хришћанска ствар. С обзиром да је и сам Христос Истина (Јн 14:6) и Мудрост (1 Кор 1:23, Прем 7:15[33]), тако да је објективна истина и право знање уско повезана са Христом. Живот је Христос (Јн 14:6), на првом месту морални живот. А истина сама по себи је морална ствар. Нема истине без морала, а лагати је неморално, осим ако је из добрих намера.
Тако да данашње време није време разума и морала. Стога ни Истина Христова не сија у овом времену. У овом, можемо рећи, мрачном и трулом добу.
Показивање Бога је стога проповедничко, логично доказивање, научно доказивање, опитно доказивање (нпр. чуда и властити опит) и метафизичко доказивање.
Нормално, напади атеиста на само постојање Бога су сам прах.
Кога занима могао би погледати расправе и аргументе Џеј Дајера које износи о овој теми, јер су они ипак најјачи које сам видео у последње време.[34]
То је укратко о овој теми што се тиче постојања Бога.
Међутим, потребно је показати правог Православног Бога. С обзиром да Бог постоји, сасвим је бесмислено да није открио себе људима. Него се открио, а коме и како. Нормално, Јеврејима. Не можемо говорити нпр. Муслиманима, јер Ислам је тек новија вера такорећи, а Мухамед није открио ништа ново. Осим тога, Мухамед је био поседнут човек. Његови тренуци када му долази порука од „Гаврила“ су идентични са епилептичким нападима и на првом месту поседнутошћу тј. уласком демона у човека, како се може читати и у Јеванђељима кад Христос изгони демоне (Мк 9:18-26, Лк 9:38-42), а такође у случајевима описаним од антрополога Андреја Ланга (1844.-1912.), у „Making of Religion“ („Стварање религије“, поглавље о поседнутостима)[35], тј, у бројим случајевима код паганских жречева код разних паганских дивљачких племена. Тако да је Мухамед поседнут уствари поседнут човек. Њему је требао егзорциста, а не поклоници његовој изумљеној вери.
Такође, Бог који би себе открио не би допустио да његово откривење исчезне[36]. Стога, остаје само Јеврејска вера и Хришћанство. Христос је пророкован вековима од самих јеврејских пророка и све се испунио за њега како је писано. Значи, Хришћанство је права вера, а Јевреји су отпадници, тако су Хришћани нови Израел, а како сам Христос каже, Јевреји су „синагога Сатанина“ (Отк 2:9). Тако да је Хришћанство једина права вера.
С обзиром да је Хришћанство права вера, која је од њих права. Права је она која је правоверна. Хиљаду година је била једна Црква те је потом дошло до раскола. До раскола је дошло због искварености западне Цркве и то на првом месту папства. Изумили су филиокве, папски примат, причешћивање бесквасним хлебовима, нежењење свештеника. Они су изменили сам Симбол Вере, тј. саму декларацију Истине. Касније су измислили и да је папа владар целог света (тзв. Папски диктат из 1075. године), да је папа заменик Христа на Земљи, да је папа непогрешив, чистилиште, безгрешно зачеће Марије и много друго до данас. Што се тиче протестаната они немају никакав континуитет са древном Црквом и апостолима, тако да ниједна од протестантских вера се не може називати Христовом Црквом. Тако да је Православна Црква једина истинита Црква, једина тврђава истине, која како је утврђено од Христа и апостола ће постојати до краја света.
Значи, Православље је једина права вера на свету и нема друге праве вере.
Значи да резимирамо прву тачку, по Чуанг Цу прво долази Бог и Тао. Али то је Православни Бог и Христос, а с њиме и Црква, која је Православна. „Јер нема без Цркве спасења“[37], а Црква је тврђава истине и тело Христово.
Стога, нема спасења без Цркве, нити Христа без Цркве.
С обзиром да би тако, значи, био показан Бог и Христос и сама Црква, нужно из тога произлази човекољубље и исправност. То је следећи степен по Чуанг Цу.
Чаунг Цу пише: „Пошто су се појавили Тао и Те, дошле су врлине човекољубља и исправности. Пошто су се ове појавиле, дошла је подела дужности.“
„Те“ овде се преводи као врлина, међутим, могли би узети да је Те, уствари Црква. Јер нема Христа без Цркве, као што нема Таоа без Теа.
- Човекољубље и исправности[38] су Хришћански морал и добра дела, значи, Хришћанске заповести. Са моралом је повезано образовање врлина и добар утицај и отклањање лошег утицаја. Морал друштва је не само нужан из разних разлога (нпр. спасење душа), него је и у такође вишег интереса државе (као што пише и Аристотел у „Политици“ те сматра образовање битним у остваривању тог циља).
С обзиром да је Тао и Те успостављен, показан, тако су показане све истине. С обзиром да је Истина показана, тако свака истина треба бити показана. Тако да свака истина у свачему треба да заживи. Истина је и морал, а не само истина, тако да је откривање „човекољубља“ и „исправности“, уједно исто што и Истина. Из морала долази правомислење. Кроз Христову светлост видимо све. Тако да сваки мрак бива осветљен, тама незнања отклоњена. Тако да борба против лажи и лажне вере је нешто што је уско спојено с тим. Тако да треба у Христовој светлости проценити свако подручје друштва и живота. На овом степену се утврђује исправан правни, политички, економски и сваки други систем, а такође и разоткрива права истина. На основи моралног кодекса, правоверја и правомислења долази исправно процењивање свега могућег, јер у светлости видимо боље. Тако да се исправно процењује све у Христовој светлости. У њој можемо проценити и настојати и филозофирати о томе како би исправно уређење државе и друштва требало да буде. Оцењујемо исправно и погрешно, истинито и лажно. Тако да се исправни државни, политички, правни и економски поредак може созерцавати[39].
- Следећи степен је подела дужности. Подела дужности је протуотров Хаоса. Ово не подразумева неки облик тоталитаризма, него успостављање реда у друштву. У сваком делу друштва, постоје дужности, ако их испуњавамо уграђујемо се у сам Ред. Христос је Бог Реда, а не Хаоса. Ово само подразумева ред, а не неред и хаос, који је доста и присутан и у данашњем друштву. А Хаос би подразумевао сваки нестанак реда. Јер ипак и само уређено друштво и постојање реда, а не крваве анархије је нешто што је дар Божији.
Подела дужности је ипак нешто што није у потпуности јасно у Чуанг Цуевим степенима. Међутим, одређене дужности су нужне за постојање Реда. А нормално сваки облик тоталитаризма и диктатуре није логосан, није по вољи Божијој. Имало би се о томе више рећи, али хајде да пређемо даље.
„Пошто се ово појавило, дошла су испитивања и разликовања. Пошто су се ова појавила, дошло је оцењивање исправног и погрешног. Пошто се ово појавило, дошле су награде и казне. Кад су се појавиле награде и казне, будаласти и мудри заузели су одговарајуће положаје, племенити и прости заузели су одговарајућа места, а врли и безвредни коришћени су према својој природи … То је савршен мир, врхунац добре владавине.”
- У уређеном друштву нужан је морални кодекс, а не државна диктатура, нужне су дужности, ред у друштву и разликовање добра од зла. То је испитивање и разликовање. Мора постојати испитивање и разликовање. Утврђивање истине и борба против неморала и зла, као и против покварених лажи. Рат се често и губи, јер се допусти да лажи без ограничења шире. За истину се треба борити и она мора да се чује.
- Потом долазе награде и казне. У легалистичком друштву у Чин[40] династији (221.г ПНЕ – 206. г. ПНЕ) су постојале само казне. Међутим, мора постојати баланс награда и казни, јанг и јин система. Баланс је осим тога један од метафизичких закона. А Логос је онај који успоставља баланс између елемената. Управо одбацивање Логоса и доводи до превладавања одређених елемената у околини. Тако бивају поплаве, природне катастрофе и мећаве. Логос је „исправност“, царски пут, којим знамо како треба поступати у сваком могућем случају. Стога награде и казне су јин и јанг, баланс између супротности и исправност. Јер некада је добро једно, а некада друго, а када је нешто добро и зашто, је управно Логос, „царски пут“ и исправност. Ниједна крајност није добра. „Ништа превише“, како би рекао чак и паганин Хесиод (8. век ПНЕ) у „Радоцима и данима“, отац грчке Теогоније. А исправно је „ништа превише“ и баланс, али на челу је исправност. Јанг и јин су закон стварности и физике која постоји у космосу. Чак и четири основне силе у природи на којима је заснована физика се могу свести на јин и јанг. Осим тога, не треба да то буде чудно, довољно је читати у Постању, како Бог ствара свет и све у њему. Он ствара путем супротности, путем и јин и јанга. И што је још мистериозно Христос прича у тим терминима. Међутим, довољно је за сада рећи о томе. Да наставимо даље како наводи филозоф.
„Будаласти и мудри заузели су одговарајуће положаје, племенити и прости заузели су одговарајућа места, а врли и безвредни коришћени су према својој природи … То је савршен мир, врхунац добре владавине.“
- Затим свако заузима своју позицију како заслужује. Нема више да неке глуперде и гадови постају шефови само што су чланови владајуће странке и томе слично. Овде нема места ни за мафију. Злочини су кажњавани, добро је награђивано. Свако добија место које заслужује по Логосу. Тако се успоставља хармонија и космички Ред. Све добија своје место по балансу, по царском путу, по исправности.
„То је савршен мир, врхунац добре владавине.“
Тако се путем ових елемената као водиља успоставља систем савршеног мира и врхунца добре владавине.
Кад размислим на тим принципима је тп и могуће. Међутим, ако све не иде својим редом по хијерархији нема успоставе исправног стања.
Стога, хајде да сумирамо све речено. У успостављању „савршеног мира и врхунца добре владавине“ нужно је да следе следећи степени један за другим (сви елементи су уско повезани један са другим те није могуће прескакање и избацивање било којег степена).
- Показивање Правога Бога и Христа тј. Православног Бога и Христа, а с њима и праве Цркве.
- Успостава и увођење човекољубља и исправности, и сваке Хришћанске заповести, а извршавање сваке заповести израз љубави ка Богу и људима. Исправност подразумева поред успоставе исправног понашања у сваком даном моменту, тј. логосног понашања, уједно и утврђивање истине у свему. Тако се успоставља исправан државни-правни, политички, економски, научни, медицински и сваки други поредак.
- Подела дужности и увођење Реда.
- Успостава испитивања и разликовања, што подразумева разликовање добра и зла, а уједно истине и лажи.
- Успостава награда и казни, тј. успостава баланса и исправности, јин и јанга и царског пута.
- Свако заузима место које заслужује. Злочини су кажњавани.
Тако се успоставља светски ред.
Слеђењем ових степени је могуће засигурно успоставити једно златно доба света, наспрам овог данашњег мрачног доба. Међутим, то ново Хришћанско доба не би било Утопија, него само за одређено време и бољи систем него данашњи, који би људи с обзиром какви су временом у потпуности покварили.
Међутим, зашто да не сањамо један бољи систем, једно боље стање на Земљи, Хришћанску цивилизацију пуну светлости, која може да постоји прије краја света.
Ово је задатак геополитике и филозофије инспирисане Православљем, рад на успостави таквог система, али на првом месту свега као што сам на почетку чланка навео има циљ спасење душа, а суштина је љубав.
Данас у овом мрачном добу Пандорина кутија је отворена[41], а на дну је остала нада. Апостол Павле пише: „А сада остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (Кор 13:13).
*Сваким цитирањем овога чланка, нужно је навести извор
Ж., 03.05.2023. године https://independent.academia.edu/%C5%BDx
ИЗВОРИ:
[1] У славу Божију и на спасење људи.
[2] Осми васељенски сабор је одржан у Константинопољу 879./880. године на којем је осуђен филиокве и сака промена Симбола Вере. Девети васељенски сабор је одржан у Константинопољу 1341. 1347. и 1351. године, када је оправдана исихастичка теологија св. Григорије Паламе и осуђена рационалистичка филозофија и теологија Варлама Кабријског.
[3] Никон је нпр. проповедао покајање на Криту, на потицај цара Нићифора II Фоке (ц. 963.-969.), након што је цар прогнао Арапе са Крита. Потом је Никон успео да врати становнике у окриље Православља.
[4] „Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: Љуби ближњега својега као себе самога.” (Рим 13:9).
[5] Љубав у истини је љубав у Христу, који је Истина. Тако да чињење дела љубави, која су ван Истине, није чињење Хришћанске љубави. Тако да ако је љубав противна хришћанским заповестима то није љубав коју Христос наводи. Тако да нпр. молитва Православних са јеретицима (по Православном стајалишту), под изликом љубави, не подразумева љубав коју Христос наводи. То није испуњење дела хришћанске љубави.
[6] „Житије Константина“, гл. 4. „Житије Константина“ је најранији познати текст на црквено-славенском (како се сматра), написан 879/880 године. (Може се читати овде: http://macedonia.kroraina.com/en/kmsl/kmsl_1.htm#84 )
[7] Славенима је проповедао још на Криму у тзв. „Фули“. Опис постоји у славенском „Житију Константина“. Тада је Константин заједно са народом исекао и спалио храст кога су људи обожавали као бога и прихватили Хришћанство (тј. већ тада су били крштени, али су тада у потпуности одбацили паганизам). То је вероватно порекло обичаја спаљивања бадњака за Бадњи дан код Срба, Руса и других Славена. … Иначе је код старих Славена постојало обожавања храстова. Тако да цар Константин VII Порфирогенит (913.-959) пише у свом делу „О управљању царством“ да су Руси приносили животињске жртве огромном храсту. … Тако да када је Константин филозоф исекао храст (бога) ударцом секиром 33 пута, народ се придружио и спалили су храст и то је постао битан симбол код Славена о уништењу паганског жртвоприношења те је остао обичај спаљивања храста, као симбол уништења паганства међу Славенима. … Славени су иначе како пише покојни доктор археологије Ђорђе Јанковић (1947.-2016.) у својој књизи „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије: Кратак преглед од почетка до турске окупације“ обожавали Бога (хришћанског) од најстаријих времена. Међутим, немогуће је да су били монотеисти како је он сматрао, по мом мишљењу. Иначе једини пронађени идол код Славена приписује страном утицају и слично. …
[8] А не би можда морао далеко ни да оде, јер смо са данашњим евроатланским стилом живота такорећи постали пагани. Мислим на стил који има своје изворе првенствено у жидовској америци.
[9] Патронат мисионарењу Саксонцима и Фризијцима. Такође и северним народима у 9. веку. Св. Ансгар (801-865) је апостол севера. Он је мисионарио у данашњој Данској, Шведској и Норвешкој у 9. веку.
[10] Православље у Енглеској је уништено почевши са освјањем Енглеске од стране Нормана (католичких Викинга) 1066. године. Тадашњи владар Нормандије, војвода Вилијам (кр. 1066.-1087.) је тражио и добио благослов папе (тј. новог реформисаног клинијског папства) Александра II (п. 1061.-1073.) за освајање Енглеске, а тадашњи нови крунисани краљ Енглеске Харолд (вл 1066.-1066.) је потом папском булом анатемисан од стране папе. Тако је Вилијам опремљен папским заставама (црвени крст на белом пољу, што је и данас застава Енглеске) и реликвијама, тј. честицом часнога крста и зубом апостола Петра, кренио у крсташки рат против Енглеске. И то је уствари прави први крсташки рат. Тако је на крају папа издао Енглеску, иако су Енглези раније увек били верни папи, тј. оном старом папству, а не том новом. Наредни папа Гргур VII (п. 1073.-1085.) је такође благословио Вилијама и његово освајање. Вилијам је освојио Енглеску и крунисан је краља у Вестминистеру 1080. године и потом је тотално уништио Енглеску Цркву, свргнувши све епископе и постављајући нове (Нормане и Италијане), променио литургију, црквену архитектуру и целокупан систем, и све је у потпуности измењено. Једно време су од тада архиепископи Кентерберија били само Италијани (нпр. Ланфранк (Енглеза Стиганда је Вилијам бацио у тамницу), Анселм Кентерберијски). …
[11] Познат код нас као св. Григорије Двојеслов. Он је још у 6. веку осудио будуће расколничко папство које је себе ставило на место Христа, написавши: „Ко год назива себе свеопштим (универазлним) епископом, или жели такву титулу, је својим поносом, претеча Антихриста, јер настоји да се уздигне над осталима.“ (Андреј Филипс „Orthodox Christianity and the Old English Church”, стр. 6. и „Registrum Epistolarum”, Григорије велики, књига 7., писмо 33.). Папство после ракола (од 1054. године, а и раније) је настојало не само по титули него и у реалности да постави себе на прво место и уместо самога Христа, проглашавајући својом Антихристовом гордошћу да је папа чак заменик Христа на земљи. „Анти“, значи „против“, али уједно и „уместо“. Тако да су такве папе уствари антихристи и претече Антихриста. … Св. Григорије Велики је вероватно највећи папа у историји папства и он ће највероватније осудити расколничко папаство на Страшном суду (као и апостол Петар, а он никад није био папа …), као што ће то учинити и Мојсије са Жидовима.
[12] Св. Августин Кентерберијски, први архиепископ Кентерберија. Није бл. Августин од Хипоа (еп. 395.-430.).
[13] Инспирација за Толкиновог Гандалфа из „Господара прстена“ (само треба напоменути да је Гандалф ипак другачији у романима него у филмовима). … Бонифације или Винфрит је као и св. Кирило порушио храст који су људи обожавали. Само се у вези њега радило о Германима, о чуду и огромном храсту тј. тзв. „Донаровом храст“ код „Гејзмара“ близу Фрицлара у Хесенеу (данашња Немачка), који је био састављен од четири огромна храста из једнога. Тај храст је био посвећен германском богу муње Тору. Бонифације је у току проповеди без обзира на бесну руљу узео секиру и ударио храст, а потом је Бог с неба послао муњу и порушио храст одједном, због чега је народ био запрепашћен и прихватио Хришћанство. Потом је Бонифације наредио да се од дрвета направи дрвена капела посвећена апостолу Петру.
[14] https://www.amazon.com/Brief-History-Anglo-Saxons-Beginnings-English/dp/0786717386
[15] Стр. 134.
[16] Стр. 149.
[17] Уз благослов надређеног.
[18] Изрази од светог Саве, из његовог „Житија светог Симеона“.
[19] Овде је илустративно споменути речи св. Колумбана: „Стога, хајде ми који смо на путу, пожуримо кући, јер наш целокупни живот је као путовање једнога дана. Наша прва дужност је да не волимо ништа овдем, него да уперимо своју љубав горе, наше жеље горе, нашу мудрост горе и на првом месту да тражимо своју кућу, јер отаџбина је тамо где је Отац. Стога ми немамо кућу на Земљи.“ „Isle of the Saints Monastic Settlement and Christian Community in Early Ireland” („Острво светаца, моншке насеобине и хришћанске заједнице у раној Ирској“) стр. 226.. https://www.amazon.com/Isle-Saints-Settlement-Christian-Community/dp/0801481570
[20] Димитрије Лапа у свом чланку „Venerable Brendan the Navigator, Abbot of Clonfert and Wonderworker” („Часни Брендан морепловац, игуман Клонтферта и чудотворац”): пише „Жак Ле Гоф је проценио да у периоду преко 200 година, Ирска је „извезла” око 115 светаца у Немачку, 45 у Француску, 44 у Британију, 36 у Белгију, 25 у Шкотску и 13 у Италију.” https://orthochristian.com/131407.html#sdfootnote2anc
[21] https://www.oodegr.com/english/brit_celt_orthodoxy/celts_america.htm
[22]https://cwva.org/pmwiki.php?n=Ogam.ChristianMessagesInOldIrishScriptDecipheredFromRockCarvingsInWV https://catholicism.org/americas-first-christmas-card.html
Осим тога Тимоти Северин је 1977. године доказао могућност пловљења преко Атлантика у древном ирском типу брода (тзв. „curagh”) који је користио Брендан, о чему је написао књигу „The Brendan Voyage: Across the Atlantic in a Leather Boat“ („Бренданово путовање преко Атлантика у кожном броду“): https://www.amazon.com/gp/product/0717139271
[23] Тако је Православље настало у Ирској, а уништено је средином 12. века. Прво су крајем 11. века у Ирску долазили реформисти тј. нововерци католици на челу са Ланфранком (еп. 1070.-1089.) архиепископом Кентерберија, а потом оцем схоластике Анселмом Кентерберијским (еп. 1093.-1109.) да би реформисали „варварску“ Ирску Цркву. Међутим, нису успевали у потпуности. Тако да је касније папа Хадријан IV (п. 1154.-1159.) 1155. године благсловио булом „Laudabiliter” тадашњег „Енглеског“ краља Хенрија II Плантагенета (Француза-Анжујца) (кр. 1154.-1189.) да освоји Ирску и да реформише Цркву тамо. Хенри је освојио Енглеску и затим по махинацијама, које су дословно за један роман, Ирска Црква је тотално уништена и реформисана по нововерском моделу новог папства. …
[24] Енглески учитељ мисионара таквог типа је био Егберт од Рипона (ум. 729.) који је образовао монахе у Ирској, углавном Енглезе за мисонарење у Фризији.
[26] Преписано из Фунг Ју Лан, „Историја кинеске филозофије”, стр. 188. и 189.,
[27] Ibid.
[28] Доктор филозофије, како се чини из неких његових речи.
[29] Један пример луђачког размишљања до којег доводи атеизам: „“Мathematics do not exist outside the human mind “ – Stefan Мolyneux“ („Математика не постоји ван људског ума – Стивен Молину“) . Нормално ово је логично за атеистичко размишљање и таква глупост је нужно да се сматра у атеизму. То је логички доследно ланцу логике атеистичког гледишта на свет и постојање.
[30] Што не подразумева да постојање Бога је нелогично, нормало да јесте логично, а атеизам је нелогичан.
[31] „Време за рођење и време за умирање; време да се сади и време да се ишчупа оно што је посађено. …” (Проп 3:2)
[32] https://www.amazon.com/There-God-Notorious-Atheist-Changed/dp/0061335304
[33] И друго.
[34] Нпр. „Top 10 Reasons I’m Not An Atheist – Jay Dyer“ („Топ 10 разлога зашто нисам атеиста – Џеј Дајер“) https://www.youtube.com/watch?v=jZFGrNNjABQ , „Matt Dillahunty Vs Jay Dyer Debate on Theism“ („Мет Дилханти против Џеј Дајера о теизму“) https://www.youtube.com/watch?v=AajJBhdRpDA&list=PLYmIBQRIOqKmuEp8cNmEd8cg42LTSUVOO&index=36 , „Numbers Prove God – Defense of Metaphysics & Traditional Philosophy Ep 2 – Jay Dyer“ („Бројеви доказују Бога – одбрана метафизике и традиционалне филозофије еп. 2 – Џеј Дајер“) https://www.youtube.com/watch?v=Y_LANIjcqDU&list=PLYmIBQRIOqKmjXdZ7s_EdRzNDxc-hsEni . Ово је такође добар видео Џеј Дајера у којем побија Теорију еволуције „Is Darwinism Collapsing? Jay Dyer on Sunday Wire“ („Да ли Дарвинизам пропада? Џеј Дајер на „Sunday Wire“ “) https://www.youtube.com/watch?v=nz1-Jonr9wI&list=PLYmIBQRIOqKmuEp8cNmEd8cg42LTSUVOO&index=33
[35] Стр. 128-147 https://www.amazon.com/Making-Religion-Andrew-Lang/dp/1421896931 . Иначе у другим видеима Дајер тврди да је Теорија еволуција једноставно производ интелектуалног света Британског империјализма у којем се филозофски свет Теорије еволуције у потпуности уклапа са њиховим енг. ”worldiew” и да је Теорија еволуције у потпуности алат глобалне елите којим служи као наметнути механизам за успостављање жељеног стајалишта. Тако да није чудно како мејнстрим научници се у потпуности слаже са глобалистичким плановима, тако нпр. у доба пандемије су бројни научници тврдили да они који одбацују тотално неутврђену по научним стандардима сигурности вакцину, да су они у рангу оних који одбацују да је Земља округла. Такође је познати атеиста и астрофизичар Нил Дегрес Тајсон био сличних ставова, наводећи да је питање те вакцине, питање да ли верујете у науку или не, практички да ли сте равноземљаши или нисте. Тако да су мејнстрим научници увек у складу са глобалистичким наметнутим ставовима, који су уствари у потпуности ненаучни. Осим тога УН поседује науку, као што је и рекла УН службеница у својем говору/интервју у ВЕФ тј. Светском економском форуму: „Jewess UN Official At WEF: „We Own The Science And We Think That The World Should Know It““ („Жидовкиња, УН службеник у ВЕФ-у „Ми поседујемо науку и мислим да свет то треба да зна.““) https://www.bitchute.com/video/xxadSjQJCY7H/ „Ми поседујемо науку и мислим да свет то треба да зна.“ Сама је рекла. …
[36] Такође, вера би се ширила по свету. Тако да Жидови, који су једини припадници своје вере по томе отпадају.
[37] Ово је учење Новог Завета, Отаца и саме Цркве.
[38] Ово (човекољубље-јен и исправност-ји) су уједно врлине код Конфучија.
[39] Пракса игра такође битну улогу. Позитивни остварени примери у пракси су добри за промишљање. Тако да не буде као лудост социјализма. Прави је пример лудости СССР – када су залуђени Лењин и компанија дошли у Русију и успоставили социјализам, тоталну су уништили економију (изгубили рат са Немцима, а са Белима су ратовали Американци) и омогућили глад милионима, тако да су тражили и добили финанције од богаташа САД-а и са Вол Стрита којима је СССР уздигнут. Тако да је америчким парама обновљена економија у СССР-у. О томе све пише енглески доктор економије са Стенфорд Универзитета Ентони Сатон (1925.-2002.) у више својих књига. https://www.amazon.com/stores/Antony-C.-Sutton/author/B001K1S1ZE?ref=ap_rdr&store_ref=ap_rdr&isDramIntegrated=true&shoppingPortalEnabled=true Нпр. „Wall Street and the Bolshevik Revolution: The Remarkable True Story of the American Capitalists Who Financed the Russian Communists“ („Вол Стрит и бољшевичка револуција, изузетна истинита прича о америчким капиталистима који су финанцирали руске комунисте“) https://www.amazon.com/Wall-Street-Bolshevik-Revolution-Capitalists/dp/190557035X , „America’s Secret Establishment: An Introduction to the Order of Skull & Bones“ („Тајни амерички естаблишмент, увод у Ред лобања и кости“) https://www.amazon.com/Americas-Secret-Establishment-Introduction-Order/dp/0972020748 и многе друге. …
[40] Или Ћин.
[41] У пренесеном значењеу.