Смањење америчког присуства на Блиском истоку обликује нову реалност
- У широј перспективи, реч је о настојању да се Турска понуди блиским и удаљеним суседима као главни посредник — мост који ће енергетски и транспортно-логистички повезати Азију и Европу (уз напомену да енергетска инфраструктура захтева адекватну заштиту).
- Зато Гулове речи о безбедности треба схватити као још једну назнаку растуће зависности Европе од Турске у условима смањеног војног присуства САД у Сирији и Ираку.
АУТОР: Јуриј Мавашев
Пре неколико дана Абдула Гул, бивши председник Турске и некадашњи политички саборац актуелног шефа државе Реџеп Тајип Ердоган, објавио је текст у којем је изјавио да је европска безбедност без турске стране — ништа више од илузије.
Према мишљењу Гула, у светлу повратка Доналд Трамп у Белу кућу и неспремности САД да вечно буду „бесплатни чувар“ Европе, време је да Европа престане да се понаша каприциозно и да почне да се договара са кључним актерима НАТО-а.
Према једној од главних теза бившег председника, Европа више не може да се ослања на добру вољу Вашингтона. Потребно је градити сопствену „стратешку аутономију“, али не у уским границама ЕУ, већ уз укључивање Турске и Британије. Апел на неопходност укључивања ове друге посебно је занимљив, с обзиром на то да долази од турског политичара чији је ток мисли веома индикативан.
Између осталог, Гул је прекорио европске лидере због коришћења кипарског питања као изговора за успоравање приступања Турске Европској унији. По његовом мишљењу, то је била стратешка кратковидост. Подсетио је да Турска има другу по величини војску у НАТО-у, снажан војно-индустријски комплекс и контролу над Босфором. Без турског учешћа, свака одбрамбена архитектура на континенту остаће недовршена.
Последња теза овог конзервативца посебно упада у очи. „Од Сирије до Украјине — Анкара већ носи главни терет безбедности јужних и источних граница, често жртвујући сопствене интересе ради стабилности региона“, приметио је Гул. Могло би се додати да су резултати тог, очигледно преобимног терета за Анкару, у региону добро познати и да их је тешко назвати задовољавајућим — како за међународну, тако и за саму турску безбедност.
Пре ће бити да Турска вешто спекулише темом безбедности и њоме жонглира. Европа је дугогодишњи посматрач омиљене турске игре са кахраманмарашким сладоледом на авенији Истиклал у Истанбулу или негде другде.
Ипак, овога пута Гулове речи нису само игра и не одражавају искључиво његову личну визију будућности односа Турске и Европске уније. Гул добро зна о чему говори: управо у време његовог формалног председничког мандата (уз премијера Ердогана) у источном Медитерану започели су процеси који су у великој мери одредили касније догађаје.
Последњих година турска дипломатија је знатно активирана како према Западу, тако и према Блиском истоку, ревидирајући раније приступе, следећи прагматичне интересе и остављајући утисак да је спремна да пантуркизам или неоосманизам привремено стави у други план. Та еволуција је закономерна, имајући у виду позицију ових земаља на енергетском тржишту и планове председника Ердогана да републику претвори у енергетско чвориште.
Важна напомена: у Русији се при оцени турске политике често претерује са сложеним идеолошким конструкцијама које намећу светски медији. Стиче се утисак да су тежње републике увек подређене плану обнове Османског царства или изградње такозваног Великог Турана. Међутим, понашање овог вишеслојног актера заиста је подређено одређеном плану — али знатно приземнијем и реалистичнијем него што се на први поглед чини.
Долазак на власт Ердогана и његове Партије правде и развоја (AKP) почетком 2000-их у почетку је био обојен препознатљивим исламистичким тоновима. У тадашњој парламентарној републици нове власти су у спољнополитички курс институционализовале раније маргиналне концепције.
Као најстарија чланица НАТО-а и кандидат за ЕУ, Турска није одустала од главног правца „ка Западу“, али је у унутрашњој политици ставила акценат на традиционалне вредности. Временом су и у спољној политици почели да се промовишу наративи које су медији назвали „неоосманским“. Прецизније би било рећи да су били панисламистички или оријентисани ка исламском свету, који је знатно шири од некадашњих османских територија и турских етничких простора на које Турска настоји да утиче због културне и језичке блискости. Истовремено, фактори спољног утицаја на турску политику често се занемарују.
Познато је да су открића гасних поља Тамар, Левијатан и Афродита 2009–2011. године и формирање „енергетског троугла“ Израела, Грчке и Републике Кипар унели корекције у спољну политику Ак Сараја. Током последњих 15 година Анкара је мање била усредсређена на стварање „турског света“, а више на неутралисање главне конкурентске предности поменутих суседа — њихове способности да повећају испоруке енергената Европи заобилазећи Турску.
Главни пројекат тог „троугла“, EastMed pipeline, требало је да диверзификује изворе енергије за ЕУ и смањи зависност од Русије. Планирано је полагање готово 2000 километара дугог гасовода по дну Средоземног мора, који би повезао налазишта у источном Медитерану са копненом Грчком и даље са Италијом.
Међутим, упркос потписаним међудржавним споразумима, реализација пројекта наишла је на геополитичке изазове повезане са „турским фактором“. Након за Анкару успешног рата у Либији 2020. године, а од недавно и збивања у Сирији, планови израелско-грчке „тројке“ нису уродили плодом. Бар засад, перспектива сукоба са турском флотом у спорним морским зонама тешко да делује као оправдан ризик.
Наравно, акције Анкаре у Средоземљу које су обесхрабриле „троугао“ нису биле циљ саме по себи, већ средство за стварање повољнијих преговарачких позиција у дијалогу са Грчком, Израелом и Кипром, а пре свега са Европском унијом, чији је фактички агент била израелско-грчка „тројка“.
Супротности између администрације Трампа и „старе Европе“ неминовно ће се одразити и на Блиски исток, што ће регионални актери настојати да искористе. У светлу Трампове најаве окончања рата у Гази и формирања тзв. „Савета мира“ (на чијем недавном скупу није било европских лидера, али је примећен турски министар спољних послова Хакан Фидан), Турској је постало јасно да се уз одређене услове поново отвара прозор могућности.
Неучешће у војној мисији у Гази, уз очување личних контаката између Ердогана и Трампа, може чак ојачати позицију Турске као незаменљивог преговарача и посредника, остављајући простор за дипломатске активности и тзв. меку моћ блиску влади. На пример, од октобра 2023. до данас, у оквиру хуманитарне кампање координисане од стране државних органа, укључујући Управу за ванредне ситуације и Турски Црвени полумесец, у Газу је допремљено више од 100.000 тона помоћи — од хране и лекова до грађевинског материјала.
У широј перспективи, реч је о настојању да се Турска понуди блиским и удаљеним суседима као главни посредник — мост који ће енергетски и транспортно-логистички повезати Азију и Европу (уз напомену да енергетска инфраструктура захтева адекватну заштиту). Зато Гулове речи о безбедности треба схватити као још једну назнаку растуће зависности Европе од Турске у условима смањеног војног присуства САД у Сирији и Ираку.