• У Византији је постојало иправно схваћање светости власти, међутим, са декаденцијом у народу, и са недовољно разрађеном филозофијом власти, постојали су тотално бесмислени грађански ратови, који су на крају делом и довели до пропасти власти и државе 1454. године. У светлу Ортодоксије би требало да се дође до исправног схваћања каква власт треба да буде.

У чланку Дугина „Од археомодерне до Империје“, руски филозоф Александар Дугин поред саме теме чланка (Од археомодерне до империје) спомиње „обесвећење власти“ у западном свету. Пише „Европска модерна – барем код Монтескјеа, а у Енглеској чак и раније – одавно је себи поставила циљ да лиши власт било каквог наговјештаја светости. Подјела власти и стална ротација владајуће класе служи управо томе – растурању највишег центра одлучивања међу различитим инстанцама и редовно мијењајући састав владајућих инстанци. Наравно, таква демократија није остварила своје циљеве на самом Западу, заустављајући дисперзију власти на нивоу олигархијске класе, унутар које се дешава ротација, с времена на вријеме укључујући „нову крв“ – већ само оне који су  спремни да играју по правилима постојеће елите.”[1]

Александар Дугин

Дугин у том пасусу објашњава управо у краћим цртама настојања и упех успостављања „обесвећења власти“.

Француски филозоф Монтескје (филозоф просветитељства 18. века) је био деиста и није сматрао тадашњу француску краљевску власт уопште светом, било у личности тадашњег краља (тадашњи је био Луј XV[2]), било уопште краља као симбола монархије. Монтескје је најпознатији по својој књизи „О духу закона“ (De l’Esprit des Lois) из 1748. године, обимном делу у којој износи своје коментаре на тада постојеће, али и историјске системе власти. Он уједно у том делу износу филозофију троподеле власти као нужне, на извршну, законодавну и судску[3], у којој свака од три власти треба да буде одвојена једна од друге да не би дошло до злоуотребе власти и манипулације власти међусобно. Тако је свака власт одвојена од оне друге или треће. Такав систем је он сматрао нужним и савршеним ради онемогућавања злоупотребе и манипулације власти. Његова троподела се иначе данас и примењује у демокрацијама, како ју је он смислио.

Идеју је нормално добио из Велике Британије[4] у којој је краљ већ тада практички постајао пијун премијера, владе[5] и парламента. А такође свеједно је постојало стапање мање или више три облика власти, или функције власти у систему Велике Британије.

САД је била прва држава која је применила у потпуности троподелу власти, јер Председник-представник извршне власти је одвојен од Конгреса као законодавне власти, а председник и конгрес су одвојени од судске власти, а код њих је Врховни суд у бити уједно као уставни суд у данашњим европским државама. Систем је стога примењен у потпуности у САД-у и изгледа на очиглед прилично добро успостављен.

Међутим, због разних недостатака самог демократског система и претераних слобода, просто је без проблема могуће у демокрацији једна елита, тј. олигархија да у потпуности завлада државом, што се и десило у САД-у. Тако да данас у потпуности САД-ом влада олигархија која финансира политичке кандидате да би дошли на власт.[6] Јер да би уопште изборни кандидат за Председника и странка у Конгресу дошла на власт требају паре, а одакле ће их добити ако не од тајкуна (што се и дешава), с обзиром да се тајкуни могу богатити до бесвести, а путем махинација могу да избегну и само плаћање пореза држави, они стога могу да управљају извршном влашћу – Председником, јер га они финанцирају, а такође и законодавном влашћу – Конгресом, јер они финанцирају странке, и то углавном Демократску странку[7]. Једино не могу да манипулишу или отежано судском влашћу, што видимо управо данас када је врховни суд САД-а поништио пресуду „Ро против Вејда“ из 1973. године којим се гарантовало да Устав САД-а јамчи право на абортус. С обзиром да је недавно врховни суд тј. уставни суд САД-а поништио важење те пресуде пресудом „Добс против Џексон женске здравствене организације“, којом је пресуђено да Устав САД-а не прописује право на абортус[8], свака од 50 држава САД-а сада може законом да укине право на абортус у својој држави.

Конгрес САД-а у стомаку сове, поглед из ваздуха. Обрис сове око зграде конгреса (зграда капитола) потиче из средине 19. века[9]

Елита је нормално ишла на то да влада централном тј. федералном-савезном влашћу тј. председником САД-а и конгресом САД-а, да би владали целокупним САД-ом, јер је то једноставније, него настојати владати са свих укупно 50 држава појединачно, којима уствари ни не владају данас. Тако да су се ту олигарси зезнули, барем данас што се тиче Врховног суда. Уједињавање власти и владање путем центра је стара илуминатска стратегија владања, јер је Адам Вајсхаупт био смислио да чланови илуминати владају државама тако да окруже владара својим члановима, а с обзиром да је проблематично да сваког владара окруже и да владају њиме, стога им је најбоље да власт централизују тј. уједине тадашњу немачку власт[10] расцекпаних држава. Тако је настао пангемарнизам као покрет који је завладао Пруским краљевством тек од револуције 1848. године[11].

Међутим, да се вратим на тему.

 

Управо о томе пише Дугин да је подела власти (свака од три власти је названа „инстанцом“ код њега) довела на крају да државом управља олигархијска класа „унутар које се дешава ротација, с времена на вријеме укључујући „нову крв“ – већ само оне који су  спремни да играју по правилима постојеће елите.“ Власт се свела на олигархију у којој се дешава с временом на време замена крви за нову (нпр. замена Дејвида Рокфелера за Бил Гејтса, а на светском нивоу испливавање Клауса Шваба), а такође и нова крв се појављује у извршној и законодавној власти, а сигурно и у судској, ван олигархије, а односи се на особе који су спремни да играју по правилима олигархије.

Што се тиче судске власти манипулације од стране елите су могуће, али на тежи начин, путем потплаћивања појединих судија или чак тајног убиства (убиство које је проглашено од стране контролисане полиције у либералним и интересним градовима као самоубиство, што се често дешава у САД-у). Међутим, олигархија због отежаности манипулације је ипак подлегла Врховном суду те сад постоји опасност да се широм САД-а абортус прогласи у потпуности незаконитим, што се већ и дешава, а то није по вољи олигархије.

Што се тиче демократских држава у Европи, троподела власти никада правски није ни успостављена. У Европи су демократски системи проистекли из Француске и Немачке. Постоји привидна троподела власти у којој је премијер као представник власти произашао из парламента и он управља њиме путем скупштинске већине, а уставни суд је одвојен од судске власти (четврта власт), а има и представнике странака у себи, тако да је под метом манипулисања, а у том систему је председник неважна власт. Такав систем је заснован на немачком канцеларском моделу.

С друге стране постоји полупредседнички систем у којем председник има велике оввласти као у Француској те сарађује са премијером на подручју извршне власти.[12] Међутим, нема неке дословне троподеле власти, јер премијер, а такође и председник су манипулатори законодавне власти.

Тако да нема троподеле власти у немачком, нити у француском моделу.

Филозофија троподене је осим тога прилично филозофска ствар, измишљена и обожавана од стране слободних масона у Француској, а сваку власт од три је могуће манипулисати путем масонских ложа.

На који начин.

Једноставно примите све људе у масонерију, председника, премијера, чланове скупштине и што више судаца и онда омогућите да велики мајстори по ложама диктирају људима на власти шта да раде.[13] То је просто могуће, а вероватно се донекле и примењује, а ипак не треба ићи у параноју, ипак реалност не иде стално на руку завереницима Донекле је могуће, јер нико не прави истраживање кандидата прије ступања на власт да ли је масон или није, што је нужно да се учини, ако се хоће имати независна власт у држави.

Србија за разлику од немачког и француског модела има уникатни систем власти у којој Александар Вучић, било да је премијер или председник владе, увек има апсолутну власт. Ту он уствари ради на имитирању руског модела у којем је Владимир Путин увек на апсолутној власти, био премијер или председник, што је у Русији уједно тежња народа за монарихјским моделом аутокрације (што показује Дугин у својем чланку).

А народ у Србији у суштини вероватно и сам тежи за монархијским моделом па и не знајући, у којем краљ сам влада (без масона и скупштине), без обзира шта масони тврдили (иако се они могу бусати у прса колико хоће да се они залажу за демокрацију, док је њихов систем уствари облик диктатуре великог мајстора). Народ сигурно не жели масонокрацију у којем владају масони по скупштини и у влади, него немасонску монархију, што показује дух народа, а и резултати избора ма колико их Вучић фалсификовао[14]. Иако монархија таквог типа данас није могућа, јер светом данас владају демократски принципи и „чувари демокрације“ тако да је једино решење приближно томе моделу, прикирвена некрунисана монархија, као у Русији, или нешто слично томе као у Мађарској.

Свако данашње стварање дословне монархије би изазвало непредвидиве последице од стране запада, манипулисаних медија, невладиних организација и манипулисаног народа. Али нека свако мисли како хоће шта би било кад би било.

Успут говорећи, тада би Џорџ Сорош и остали глобалисти, а посебно Жидови вриштали из све снаге као психотичне жене, путем својих медија и пијуна по државама, да је успостављена диктатура и тиранија и не знам шта све не (могла би се књига написати о томе шта би они све изјављивали). Као што је донекле било када је краљ Александар Карађорђевић 1929. године укинуо народну скупштину краљевине СХС-а и прогласио се аутократором. Тада су га управо масони прогласили диктатором те се и данас памти тај догађај као шестојануарска диктатура (иако народ никада не би рекао да је Александар био диктатор). Заправо, он ништа друго није ни радио него је увео древни систем власти у којем монарх сам влада, и ништа више, а масонима почевши од француске масонерије Великог орјента свака таква власт је диктатура, а илуминати би ишли даље па рекли да је дословно свака власт диктатура. Што су нетачне ствари. А шта је са масонском диктатуром (што је диктатура великог мајстора) или илуминатском (генерал илумината), а заправо се ради о борби за власт. Или ће владати патриотски монарх или масонерија.

Управо зато је битно да се увек зна ко је члан масонске ложе, а ко није. Не може постојати независност власти ако је то непознато. А често се може и „нањушити“. Нема независности власти без откривања ко је члан масонерије, а ко није.  И онда када народ буде знао ко је ко, нека бира, хоће ли изабрати масона или не (иако у „демокрацији“ се у већини случајева (на изборима) не може ни бирати личност, већ само групација-странка). Зато је данас огроман проблем у „демокрацијама“ управо та тајност, ко је члан чега и ко кога финанцира и ко кога држи у шаци путем уцена и сличних метода. Оно што би било демократско је управо знање ко је члан масонерије од кандидата на изборима и ко заиста финанцира кога од кандидата. А баш у данашњем свету јавних медија и „медијских слобода“ је управо то непознато.

Медији су четврта власт или четврта функција, како неки то називају зову, а управо су често манипулисани, првенствено од стране власти, а после тога од елита и слично. Функције се обрћу натрашке те почињемо живити у обрнутом свету у којем медији лажу, а треба да говори истину, а власт настоји да уништи народ, а не да му служи (најбољи пример тога су вакцине).

На челу свега бива ипак олигархија у демокрацијама, што је опет изгледа и природно. Претеране слободе у демокрацијама природно ће довести до тога на крају да онај ко може да влада, влада путем заболазних механизама, заобилазећи троподелу власти, а владајући, а  чини то путем пара, што и ради олигархија. Демокрација природно прелази у олигархију. Тако  је и тврдио Аристотел у својем делу „Политика“.

Влaст је ипак „обесвећена“ у потпуности након Монтескјеа, када су реовлуционари у Француској ствoрили Републику 1792. године, и бацили државу у тиранију, а целу Eврoпу у крвави рат који је трајао од 1792. године до 1815. године. У њему је погинуло чак 1.500.000 Француза у „тоталном рату“[15]. Уопште са републикама по Европи лишавање „наговештаја светости“[16] у власти је у потпуности постигнуто.

Некако увек греси имају везе са бројним историјским правцима, тако је са Лујом XIV и „започело“[17] у Француској нововековно „обесвећивање власти“. Он је први француски краљ који је ставио себе на апсолутистичко прво место и узео љубавнице као нормалну и легалну ствар[18], иако је био крунисан у цркви (католичкој). Он је и у самом Версају, новој престоници коју је изградио, поставио себе на прво место у симбличном смислу, тако да Версај у сваком смислу не представља подвргавање краља Богу, већ подвргавање народа краљу. Тако је и његов кревет у престоници Версају постао средиште палате. Он је започео одвајање  француске власти од побожности и подвргавања Богу, централизујући себе готово на место Бога. Иако се свеједно сматрао католичким краљем те је у крсташком маниру (иако је инспирисан апсолутистичким ставом[19]) донео погубни Едикт из Фонтенблауа из 1685. године, којим је укинио верска права Хугенотима (француским калвинистима), на тај начин уништивши наслеђе Вестфалског мира из 1648. године и Нантског едикта из 1598. године.

Међутим, обесвећивање власти има дубље корене. Како наводи Дугин, сеже у Енглеску. У Енглеској са рашћу моћи парламента је парламент добио готово апсоулутну моћ у држави.  Прво је краљ Чарлс I Стјуарт из 17. века је покушавао да укине моћ парламента проглашавајући да је краљ владар по милости Божијој, кога сам Бог изабире за престол. С друге стране је парламент тврдио да је парламент легитимна власт и да власт произлази из народа. Међутим, ипак у древном хришћанском тумачењу, власт монарха је и једно и друго, што је делом и задржано у тумачењима у 18. веку у монархијској филозофији[20].

Тако је у сукобу краља и парламента у Енглеској на крају дошло и до грађанског рата 1642-1648. године, између војске краља и војске парламента у којем је краљ на крају поражен и проглашен издајником те му је пресуђена смртна казна од стране доњег дома парламента[21] 1649. године.  Краљ у своју одбрану је управо наводио да је он власт уједно по вољи народа и да он представља вољу народа[22], а не парламент с обзиром да га није осудио цео парламент и то само део и још без учешћа горњег дома парламента тј. дома лордова. Краљ се цело време херојски понео те је тако и страдао на погубљењу. Одсечена му је глава и потом је заведена дословно диктатура вође парламентарне војске Оливера Кромвела, што је трајало све до смрти Кромвела и повратка Чарлса II (сина погубљеног краља) у Енглеску 1660. године и на престол. Међутим, временом  је Чарлс II био близу да постане католик те је заиста његов брат Џејмс II постао католик и парламент је из тих разлога протерао краља Џејмса из државе 1688. године[23] те је тако парламент поред победе над краљем 1648. године постао уједно заштитник англиканске парламентарне вере и једини представник власти у Енглеској.

Енглески монарх је постао практички обичан пијун, иако су неки Хановеровци (лоза) покушавали да владају путем заобилазних механизама преко Дома лордова (Џорџ III), иако се од тада не може говорити да Енглеском уопште влада краљ, него премијер и влада. А посебно данас.

„Обесвећивање власти“ у Енглеској започиње са тзв. Великом повељом (Magna carta) из 1215. године када је тирански краљ Џон Плантагенет стављен под власт „закона“ тј. Велике повеље.[24] Велика повеља је била састављена првенствено са циљем враћања права барона у Енглеској, а уједно и враћање традиционалних средњовековних права католичке цркве, трговаца, градова и остало. То је био револуционарни документ, јер је ставио краља под власт 25 барона, а такође, јер је прописао да се порези могу расписати само по вољи представништва, тј. 25 барона. Након смрти краља и у доба његовог сина Хенрија III, због непослушности Хенрија 25 барона, осилили су се опет сви барони и на челу Симона Монфорта, војводе Лестера, су заробили краља и успоставили први парламент у историји 1265. године. Поступак Симона Монтфора (Француза) је прави пример непоштовања власти. У доба битке против сина краља Хенрија, Едварда I, код Ившема 1265. године, Монфорт је довео и заробљеног краља Хенрија, тако да га је обукао у боје Симоновог грба и поставио га у кавез да гледа битку. На крају је Едвард победио и исекао Монфорта на комаде, али је задржао институцију парламента, који, ево делује од његовог доба па све до данас у Енглеској. Парламент у доба краља Едварда (тзв. модел парламент) није имао велике овласти, осим готово само права расписивања пореза, али је временом кроз векове путем уцењивања краљева успео да себи прибави велику моћ, док на крају краљ није претворен у тоталног пијуна премијера, владе и парламента, како је и данас.

Норманско освајање, „Бајеова таписерија“ из 1077. године. Део горе приказује смрт краља Енлеске Харолда, који је погинио тако што му је стрела погодила око

 

Главни разлог „обесвећења власти“ у Енглеској је ипак у тиранији краља Џона, али уједно и већ тада присутном норманском „обесвећењу власти“. У Енглексој све сеже у 1066. годину када су Нормани освојили Енглеску и завладали њом. Тада је Вилијам, војвода Нормандије успео да победи Енглезе и крунише се у Вестминистеру првим норманским краљем у Енглеској. Он је тада увео тиранију и извршио геноцид Енглеза на северу те такође уништио Енглеску цркву, енглеско племство, културу, све[25], па чак и језик постепено (данашњи енглески је французирани енглески и нема везе са древним енглеским). Енглези су сатрани са земљом. То је била права револуција предвођена папством, јер је папа благословио освајање – Александар II, а касније нови папа Гргур VII – „први револуцонар“ како га данас називају неки историчари.

Гргур VII[26]

Нормани су били тотално некултивисани варвари и Викинзи[27], који се практички нису некако посебно ни укорпорирали у Хришћански културни свет. А посебно је то тако било када се папство сурвало у јерес у 11. веку. У Нормандији покољи су били нормална ствар, свргавања са власти, тровања и слично. Сам војвода Вилијам још као мали је умало био убијен од великаша (у покушају атентата), након када је његов отац отрован. Тако је анархично  прилично било и у Француској онога доба тј. западној Франачкој – владала је анрхија племића. Тако да је Вилијам[28] једноставно радио оно што је научио у том бескрупулозном окружењу и још под утицајем „реформисаног“ папства које води порекло од Клинијеваца.

Тако да није било чудно код Нормана који су потом постали великаши Енглеске (заменивши све енглеско племство[29]) је тотално  постало нормално непоштовање власти. Њима су биле само паре на уму, као и древним Викинзима (што су они пореклом). Тако и када је умро Вилијам 1087. године, они су све потом опљачкали из просторије где је лежао те су му чак и свукли одећу, док су оставили краља да лежи гол мртав. То је тако трајало једно време док на крају није сахрањен у Нормандији у опатији св. Стефана у Кану.

Тако да су с једне стране у Енглеској били тирански краљеви, а с друге хоштаплерски великаши. Прилично се примети непоштовање власти у доба Анархије, када је владао тадашњи млаки краљ Стивен (који је био прилично и добар) и великаши су увели Анархију (1138-1153) и среброљубиву тиранију племства. Донекле се деловање променило у доба Плантагенета, почевши од Хенрија II, али са тиранским краљем Џоном (сином Хернија) то се вратило на старо. Иако и Хенри II није нешто поштован, без обзира на његова правна постигнућа, јер није био вешт ратник што воле Викинзи.

„Папин диктат“ (Dictatus papae) из 1075. године

Нормално да је папство и „реформисана“ црква играла битну улогу у „обесвећивању власти“. Тако да је то коначни извор свега тога. Са клинијевским папством[30] дошло је до нове филозофије папства, а то је следеће[31]: папа је владар света, он поставља све цареве и краљеве и свргава их по својој вољи, има право ослободити поданике верности владару, он поставља и свргава све бискупе и надбискупе на целом свету, он сазива крсташке ратове (крсташки ратови су новина до тада)[32]. „Он је Сунце, а краљ је Месец који прима светлост од Сунца“ (како пише Инокентије III). То је био манифест клинијевског папства.

Тако да је дошло до конкуренције у борби за световну власт, која је изродила бројне сукобе тадашљих немачких царева (тзв. Римског царства, а од Фридриха Барбародсе звано Свето Римско царство) и папствтва кроз векове од 11. до 16. века, које престаје са Карлом V Хабзбургом, који је на крају освојио папску државу 1527. године[33], и од тада су се папе смириле кроз време, иако је папска држава опет отишла у руке папе.

Са папским схваћањем краљевске власти или царске, монарх је „изгубио“ светост. Он је постао такорећи само слуга папства у очима папе и католичке цркве. И то је почетак обесвећивања власти. Одатле све креће.

Док у раном средњем веку тј. прије Раскола, тога уопште није било на западу.[34] Монарх је сматран светим, као да је део свештенства, али не у дословном смислу. Он је миропомазаник Божији, који влада у име Божије, а не у папино име. Тако је и иконографија рађена. Увек се приказивало да монарха крунише Христос, а са реформираним папством, слика се да монарха крунише или папа или бискупи. То је све симболика, која показује прави став о власти прије и после. Нпр. Ричард Саутер у својој књизи „Западно друштво и црква у средњем веку“ (Western Society and the Church in the Middle Ages) пише о светости владара од 750. до 1050. године следеће. „На њиховом миропомазању и у церемонијалним приликама они су носили одежду суштински сцештеничку. Били су миропомазани светим уљем кориштеним за увођење епископа у чин. Мач, скиптар, прстен и круна које су примили су били балагословени формулала приличним за црквено рукоположење. За три века од 750. године до 1050. године, краљеви који ће изаћи из ових церемонија ће вршити власт која (за коју су потакнути да мисле) им је давала свети карактер и поставила их над епископима и свештенством у власти над хришћанским заједницама.“[35] „Сви краљеви су носили реликвије у крунама и око врата.“[36](такође и у краљевским престолима). Насупрот томе за период од 1050. до 1300. Ричард пише: „Секуларни владар је свргнут са своје позиције квази-свештеничког сјаја, папа је добио нову моћ интервенције и управљања уједно у духовник и световним пословима.“ (стр. 34.) „Ставови о краљевској власти који су били на снази неколико векова раније су одувани као бесмиеслен зрак. Готово нико није настојао да их брани. Старо свето краљевско величанство није имало место у новом свету бизниса.“ (стр. 37) „Краљ није ни монах ни свештеник, само лаик и ништа више“, пише  Хонорије од Отена у Summa Gloria de Apostolico et Augusto[37] У то време је изумљено ругање свештенства: „Неписмени краљ је неписмени магарац“ rex illiteratus est asinus coronatus.[38]

Нормално, да схваћање светости краља води порекло од цара Константина који се практички сматрао еписком за вањске послове, али не у дословном смислу. Цар није имао право да се меша у Цркву, али су то неки Римски цареви преокренули када су створили и одржавали иконоборачку јерес. Тада су ти цареви створили став да цар има право да се меша у Цркву и да је он над њом, „pontifex maximus“ у древном Риму, који је уједно владар и првосвештеник тадашње религије (иако је то прије био паганизам). Тако да су цареви инспирисани древним Римом увели филозофију превласти над Црквом.

Тако да је на крају након иконоборства (и победом над папиним филиоквеом) свети Фотије кодификовао поделу црквене и државне власти у „Епанагоги“ (879-886). године, у којем је прогласио да је Црква над царем, а не обрнуто, али не у смислу да је патријарх државни-световни владар. Одређена су права и дужности цара и патријарха, између којим постоји симфонија власти. Наводим неке делови из Епанагоге који илуструју то. „Задатак Цара је да штити и очува постојеће јавне силе добрим управљањем и обновом оштећених сила пажљивим надзором и праведним начинима и поступцима.“ (Titulus II, 2) „Задатак Патријарха је прво да чува оне људе које је примио од Бога у побожности и чистоти живота, и потом он мора колико је могуће преобратити све јеретике у Православље и једниство Цркве. Такође, он мора водити невернике да прихвате веру, погађајући их са блеском и славом и чудом своје властите службе.“(Titulus III, 2) „Задатак Патријарха је спасење душа које су му поверене. Патријатх мора живети у Христу и распети се за свет.“ (Titulus III, 3) „Цар мора бити утврђен у Православљу и побожности и прослављен у божанској ревности, знању догми Свете Тројице и у дефиницијама спасења кроз оваплећење нашег Господа Исуса Христа.“ (Titulus II, 5) „Посебно припада Патријарху да учи и да се односи једнако без ограничења према високим и ниским и да буде милостив у дељењу правде, вешт у изобличавању неверника и да се не стиди да говори пред Царем о правди и одбрани догми.“ (Titulus III, 4) „Цар је обавезан да брани и да јача, прије свега, све што је написано у Божанском Писму, и такође све догме успостављене Светим Саборима, а такође и пробране Римске законе.“ (Titulus II, 4) „Држава се састоји од делова и органа као појединачна личност. Наважнији и најнужнији делови су Цар и Патријарх. Стога једнодушност у свему и симфонија између Царства и Свештенства чини духовни и телесни мир и просперитер грађана“. (Titulus III, 8)[39] Супериорност је очито дана патријарху као души наспрам цара-тела, али не у смислу права световног владања, него да постоји цимфонија између патријарха и цара.

А на западу је папа од развијеног средњег века сматрао да је он уједно световни владар целог света[40], а уједно и првосвештеник целог света (од 16. века се именује и као „pontifex maximus“), док су монарси само његове слуге, који владају у име папе. То је била развијено средњовековна и клинијевска филозофија папства. Нормално да су се монарси томе противили те је долазило до сукоба монарха и папе (у Немачком царству). Али је папа путем правнички механизама: анатема, интердикт, крсташки рат, савезништва, успевео понекад/често да погази монарха под своје ноге (као Фридриха Барбаросу на пример). Међутим, посебно од 14. века француски монарси су били против тих филозофија те је Филип IV папу и заробио у Француску, у Авињон. Није га ни поколебала папина (Бонифација VIII) була „Једина света“ („Unam sanctam“) из 1302. године. Након повратка папства у Рим 1377. године, папе антихристи су опет кренули по старом, а тада креће тзв. Велика шизма, у којој је папство изгубило моћ, а на крају је шизма укинута Сабором у Констанци 1417. године, којим су свргнута тадашња тројица папа и изабран папа Мартин V.

У то време су постојала схваћања да сабор бискупа мора бити над папом, јер хаотичност постојања више папа у исто време, се превазилази сабором који може да изабере „правог папу“. Тако да је од тада настао сукоб сабора и папе у борби за власт у католичкој цркви. Међутим, с обзиром да је папа успео да докаже своју моћ што је успео 1445. године да покрсти Византијског цара Јована VII Палеолога, Цариградског патријарха Јосифа II и сву царску његову елиту, па чак и Кијевског архиепископа[41] Исидора. Папа Еуген IV је успео показавши то (своја дела), да скрши моћ сабора као таквог, који је себе стављао над папом те је саборовање уништено од папе у потпуности. Тако је папа својом заслугом поново избио као једини владар католичке цркве.

Тако су се Византинци својим одрицањем од Православља показали одлучујући у повратку папске моћи те одлучујући у спречавању пута ка неком могућем одузимања моћи папе у католичком свету и неком могућем путу у Православље.

После се појавио протестантизам у 16. веку те  с обзриом да су лутерани отерали власт бискупа, уједно су смањили и моћ монарха, једноставно настављајући папску политику и не знајући то.

Тако да нпр. Англиканци у 16. веку уопште не верују у светост краља, иако је то уједно наставак норманске политике. Тако да нпр. кад читамо Шекспирову драму Хенрик V, у самом говору краља у његовој молитви Богу пред битку код Аженкура, он изриче изјаве у смислу „шта разликује краља од осталих људи осим обичне церемоније“. То је суштина, Англиканци су тако веровали, краљ је обичан грађанин и само је обичном церемонијом уведен у трон и то га разликује од осталих људи. То је стајалиште и данашње Енглеске.

У Немачком царству тј. тзв. Светом Римском царству је очито да краљ није био сматран светим, јер му је таква била и власт, дословно никаква. У Аустрији је опет аустријски цар (Хабзбуршка монархијха, а од 1804. Аустријско царство) сматран апостолским царем те му је то повећавало углед у католичком свету.  Од 1806. до 1861. године је на снази апосолутизам[42] док од Фебруарског патента (Устава) 1861. године настају скупштине које ограничавају моћ цара.

У Пруској опет, са владавином канцелара и владе цар губи моћ[43], а уопште са лутеранством-калвинизмом[44] нема говора о некој „светости владара“ у ставовима. Од 1848. године са револуцијом настаје скупштина, парламент те канцелар као премијер, који ограничавају моћ цара. Иако је Вилхелм II покушавао да влада сам, он је био никакав цар, мегаломан, непромишљен, нагао и брзоплет, који је унштио све монархије по Европи и узроковао масовни покољ у Првом светском рату, заједно са Франц Јозефом Аустријским царем.

Права је суштина уствари да су монархи били обесвећени, јер нису ни имали светости. Са отпадањем од Ортодоксије они су и изгубили значај миропомазања.

Тако да са обесвећеним стајалиштем власти западњаци никада нису разумели аутокрацију у Русији. Енглези су били просто згрожени у 20. веку са толиком влашћу цара Николаја II. Па с обзиром да руски цареви нису били тирани, тако уједно није било ни потребе да Руси одузму тотално власт цару, како су направили Енглези са монарсима у Енглекој. А осим тога цареви су били Ортодоксни, крунисани и миропомазани у правој Цркви те је у народу увек задржано схваћање светости цара. Која се тотално изгубила на западу почевши од Раскола из 11. века те даље кроз време.

И на крају смо дошли до тога да је данас све секуларизовано, па се чак и сама религија напада свуда. И сада како сматрају глобалисти све религије треба да замени светска новодобска религија, мешавина свих религија.

Власт у свакој држави је „обесвећена“ те потом и њихова хришћанска црква, а на крају и само Хришћанство се не сматра светим. Тако да је све секуларизовано. Још преостаје да се католичке и лутеранске цркве претворе у обичне добротворне и миротворне организације. А управо се то и дешава, папство је претворено у гласноговорника УН-а, људских права, права педера, лезбејки и ширења савремених научних трендова (Теорија еволуције, промена спола и слично). Тако се дешава уједно код лутерана, калвиниста и англиканаца. Још само да се крунише први женски лезбејски папа.[45]

Тако да је нужна обнова Ортодоксије како код нас тако и на западу, а с њом и традиционалног схваћање морала, власти, културе и филозофије. Потребно је да Православље осветли сваки део људског друштва. Тако да наступи Православно просветитељство.

Што се тиче власти, једино тако може доћи до исправне власти, светости власти и исправног схваћања власти. Потребно је да се исправно схвати која је овласт и право владара и које су овласти народа у праву на борбу против тираније саме власти.

Када се власт претвори у тиранију има се право да постављања новог монарха, али не да се уништи и сама монархија, као у Енглеској и Француској. Обесвећивање није решење.

У Византији је постојало иправно схваћање светости власти, међутим, са декаденцијом у народу, и са недовољно разрађеном филозофијом власти, постојали су тотално бесмислени грађански ратови, који су на крају делом и довели до пропасти власти и државе 1454. године. У светлу Ортодоксије би требало да се дође до исправног схваћања каква власт треба да буде. С друге стране у Русији је постојала тиранија у доба Ивана Грозног у 16. веку (иако то неки одбацују). Тако да је нужно схваћање и промишљање власти, тираније и права на борбу против тираније у светлости Ортодоксије, јер је то исправно светло, а не светло просветитељства из 18. века, када су француски филозофи промишљали о власти и друштву у мраку, шкиљећи и покушавајући да нешто досегну. Тако ћемо на крају доћи до исправног схваћања каква власт треба да буде, какве и које су овласти и ограничења власти и борбе против тираније.

Тако осветљени светлошћу Сунца правде можемо да дођемо до истине, не само о власти, него о човеку, друштву, култури и свему осталом. То је пут. Христос каже: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јов 14:6).

Ж. 19.08.2022. године, https://www.academia.edu/85078205/%D0%9E%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%9A%D0%B5_%D0%B8_%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%9A%D0%B5_%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8

https://independent.academia.edu/%C5%BDx

[1] Александар Дугин, „Од археомодерне до Империје“ https://naukaikultura.com/od-arheomoderne-do-imperije/  Дугин је најпознатији по књизи „Четврта политичка теорија“ (Четвертая политическая теория), у којој потиче људе на промишљање и созерцање четврте политичке теорије света, насупрот теорији комунизма, фашизма и либерализма.

[2] Наследника Луја XIV. Осим тога није се ни поншао светим, имајући групу љубавница. А изгубио је био углед катастрофалним поразом у бици код Розбаха из 1757. године у Седмогодишњем рату, против Пруске на челу са масоном педером и атеистом Фридрихом II. … Осим тога, Монтескје је био под утицајем енглеске политичке и правне теорије.

[3] Извршна власт је краљ, председник, премијер (код Монтескјеа је то краљ који треба да буде на челу извршне власти) и државна управа. Законодавна власт је скуштина или парламент. А судска су судови. Нижи нивои тога, би били подручни и локални нивои са својим троподелама власти.

[4] Названа тако од 1707. године, уједињењем Енглеске са Шкотском. То је иначе један безличан назив у држави у којој Брита није ни било. Слично тако у бољшевичкој Русији је смишљен безлични назив државе Савез Совјетских Социјалистичких Република.

[5] Краљ иако је био представник извршне власти, постајао је то „само на папиру“. А премијер произлази из парламента те он и влада предлажу законе те тако манипулишу законодавном влашћу те могу и судове да мењају. А такође нема никаквог Устава који би ограничио премијера. Тако да је премијер постепено почео да замењује и краља и парламент, све док на крају није постао апсолутна власт, као што је данас у Великој Британији.

[6] Права илустрација тога је како тајкуни чланови Бохемијског клуба из Сан Франциска финанцирају кандидате за Председника САД-а. То је све описао Питер Филипс у својој докторској дизертација „A Relative Advantage:

Sociology of the San Francisco Bohemian Club“ (Релативна предност, социологија Бохемијског клуба из Сан Франциска). Осим тога, тај клуб је највероватније огранак илумината из САД-а, јер и сама симболика клуба то показује – сова (симбол илумината), а такође и карактер – елита која настоји да влада САД-ом и светом (што су стари циљеви илумината из 18. века) и вокабулар њиховог „ритуала“ (спаљивања лутке пред кипом сове).  Не тврдим да постоји континуитет илумината до данас, али највероватније је тако. Нећу да подижем параноју.

[7] Ултралиберална странка. Иако разни Републикански кандидати су били финанцирани од стране олигархије, нпр. Бушеви.

[8] А уствари ни не јамчи. Права је лудост мислити да Устав САД-а из 1787. године (који је на снази у САД-у) јамчи право на абортус. Довољно је читати филозофије и ставове тадашњих „отаца Устава“ САД-а да би се схватило како Устав треба тумачити. Сви су они били прилично конзервативни (већина њих Хришћани, неки деисти) за данашње стандарде и нема говора да су и сањали да Устав треба да јамчи право на абортус. Сви они би данас били тотално против абортуса, без сумње.

[9] Парк капитол зграде је дизајнирао 1874. године Фредерик Олмстед, који је до тада већ био дизајнирао Њу Јорк  Сити Централни парк: https://www.tclf.org/landscapes/us-capitol-grounds (околину Стенфорд Универзитета је дизајнирао тек 1886. године, а не прије 1874. године, извор: „A Gentleman’s Quarrel“ (Свађа џентлмена) https://stanfordmag.org/contents/a-gentleman-s-quarrel) https://uschs.org/explore/historical-articles/frederick-law-olmsted-united-states-capitol-landscape/ . Раније тога није било у Вашингтон граду, као ни пирамиде (из птичије перспективе) испод данашње сове (план Вашингтона из 1792. не садржи такве елементе без обзира шта тврдили сви теоретичари завере, погледати овде: https://en.m.wikipedia.org/wiki/Pierre_Charles_L%27Enfant , међутим, Мек Милен комисија 1902. је направила нешто слично пирамиди, а касније мапа показује чисту пирамиду на којој седи сова, погледати овде: https://www.loc.gov/resource/g3851a.pm001119/?r=0.16,0.227,0.902,0.458,0 ). … Фредерик Олмстед је студирао  једно време на Јејлу (факултету илумината тј. где се налази „Ред“ – тајна организација „Лобања и кости“), али је одустао у три месеца (стр. 36. Џастин Мартин, „Гениј простора, живот Фредерик Лов Олмстеда“ (Genius of Place: The Life of Frederick Law Olmsted)). Међутим, његов брат Џон је завршио студије на Јејлу, а Фред се увелико дружио са Џоновим пријатељима са Јејла (извор: подаци из наведене књиге Мартина). Због Фредових архитектонских успеха професори са Харварда и Јејла су планирали да му уруче почасни докторат. Тако да с обзиром на велике везе круга пријатеља са Јејла, највероватније је идеју дизајна сове око зграде конгреса у граду Вашингтону добио од његових блиских пријатеља са Јејла- највероватније чланова тајне организације зване Ред (прави назив). С друге стране околину Стенфорд универзитета је дизајнирао 1886. године, значи након дизајна у граду Вашингтон (извор је поред чланка који сам раније навео и подаци из наведене књиге Џастин Мартина). То је учинио на захтев Леланд Стенфорда, индустријског тајкуна, који је основао Стенфорд универзитет 1885. године, који је био масон. Тако да се највише чини да је дизајн Вашингтона уствари инспирација са Јејл круга (а у књизи се уопште не наводи да је од некога из власти добио налог како да уреди околину). … То је што сам лично нашао о Фредерику Олмстеду и о дизајну града Вашингтона. И то је истина о дизајну Вашингтона, а не разне глупости разних теоретичара завере, који тврде да чим је град изграђен да је одмах било свих сумњивих елемената, што је неистина, као и прича да су илуминати основали САД и дали им симбол пирамиде са оком као велики печат САД-а. Симбол пирамиде са оком је заиста настао крајем 18. века (предлог је из 1776.), али нема никакве везе са илуминатима (који су тек били основани и имали пар чланова), а симбол је био тотално заборављен све до 1930-их, када га је пронашао председник Френклин Рузвелт (масон шрајнер), ставио га на новчаницу од једног долаза и дао му окултно значење. …

[10] То се мислило на тзв. Свето Римско царство Немачке народности. Централизација тј. уједињење није јасно описано код Вајсхаупта, али се може закључити кроз преписку илумината.

[11] Иако не тврдим да је пангерманизам био у потпуности управљан од стране илумината, вероватно су ипак они гурали такав покрет. Велики број заступника покрета су ипак биле обичне немачке патриоте. Као што се не може рећи да је у Србији само „Црна рука“ била против Александра Обреновића (али мало ко је хтео да га види мртвим). И томе слично.

[12] Сада је у Француској такозвана Пета Република од 1958. године са тадашњим Уставом. Уставом из 1958. Председник је добио велике овласти. У то доба је био одличан председник Шарл Де Гол, а после њега до данас су мање више обичне ултра либералне млакоње.

[13] Џон Робинсон у „Доказима завере“, Баријел у „Илустрацијски мемоари историје Јакубинизма“ и Неста Вебстер у „Светска завера“, пишу да су масони више послушни великом мајстору него владару властите државе. Постоји као нека витешка заклетва верности великом мајстору. Дела која сам навео горе су веродостојна што се тиче завера и нису пуна глупости како тврде масони са својим апологијама масонерије.

[14] Народ је више за власт једног човека, него много.

[15] Први пут је тада примењен тотални рат, што подразумева регрутовање целокупног мушког,  војноспосособног и одговарајућег становништва целе државе.

[16] Израз од Дугина.

[17] Прави почетак је ипак ранији.

[18] Више љубавница у исто време. Иако су ранији владари имали љубавнице, код Луја XIV је то било тотално јавна и државна ствар, као државни положај са утврђеном хијерархијом љубавница.

[19] Те такође његовом новом женом ватреном католкињом Франсоаз д’Обиње, маркиза де Ментнон. Луј  XIV је то све видио више као апсолутистички циљ у којем постоји један краљ, један закон и једна вера. Укидање слобода протестантима је засигурно било насупрот јавним интересима и добра Француске те мудријих католика. Јамство права протестантима је нешто што је дало мир Француској након крвавих француских религијских ратова у 16. веку и што је запечаћено након тридесетогодишњег рата.

[20] Луј XVI након што је сазнао од Мелашерба да га је Народни конвент (скуштина) осудила на смрт 17. јануара 1793. године, краљ одговара: „Покушавао сам да схватим, да ли сам у у доба своје владавине учинио било шта што заслужује и најмањи прекор мојих поданика. Авај, г. Мелашерб, кунем ти се са свом искренушћу срца, као човек који ће изаћи пред Бога, да сам увек жело срећу свом народу.“ (Тим Бленинг, „Потрага за славом-пет револуција које су учиниле савремену Европу 1648-1815“ (The Pursuit of Glory: The Five Revolutions that Made Modern Europe: 1648-1815) https://www.amazon.com/Pursuit-Glory-Revolutions-1648-1815-Penguin/dp/0143113895, стр. 195.) Није толико ни погубљен што је лоше владао или учинио злочин, него како би рекао Сен-Жист у говору у скупштини: „Ниједан човек не може невино владати.“ Из оваквог стајалишта погубљење краља је акт ритуалног чишћења. Републиканци су сматрали да ће из крви погубљеног краља да изрони феникс републике и ново доба „у коме Сунце никада неће заћи“. На погубљењу је крањ изрекао следеће: „Ја умирем невин. Опраштам непријатељима и надам се да ће моја крв бити корисна Француској, да ће угасити Божији гнев. …“ (стр. 200.) Даље није могао ништа да каже од бубњара. …

[21] Тачније, од стране „Високог суда правде“ успостављеног од стране „крњег“ доњег дома парламента 1. јануара 1649. године.

[22] Краљ је био оптужен да је „тиранин, издајник, убица и јавни непријатељ“ (издајник је за нагласити). Након што му је прочитана оптужница краљ је седећи у суду се подругљиво насмејао. Гласови који су осудили краља 27. јануара 1649. године, су били 67 од укупно 135. Краљ није признавао суд, сматрајући га неовлаштеним.  Истицао је да је осуда насупрот божанском и општем праву Енглеске те да је он прави шампион народа Енглеске. „Ја стојим у име њихових слобода. Јер ако власт без закона може стварати законе, може да мења темељне законе краљевства, тада ја не знам који поданик Енглеске може бити сигуран за свој живот или за било шта што назива својим. … То је слобода Енглеске за коју ја стојим.“ (Ibid, стр. 197.) На погубљењу је себе представио као „мученика за народ“ и изрекао је поред осталог следеће. „Заиста, ја желим слободу народу као било ко други, али вам морам рећи да се њихова слобода састоји у поседовању власти и оних закона који чине да су њихов живот и имовина њихови властити. Не за то да би учествовали у власти, господо, ништа у вези тога. Поданик и суверен су јасно две различите ствари.“ (стр. 198.)

[23] Тада су у тзв. Славној револуцији, довели за краљицу Марију II и Вилијама III Наранџастог (Холанђанина). У циљу уређења наслеђивања престола парламент је донео Закон о наслеђивању престола 1701. године (Act of Settlement).

[24] Без обзира шта масони тврдили и фантазијски филм Ironclad (у којем се Темплар бори против Џона), управо Темплари су били на страни Џона, јер су представљали папску војску (а и историја о томе сведочи да су били уз Џона), а Џон је у доба баронског рата био под заштитом папе Инокентија III који му је 1213. године посредством легата Пандулфа скинио анатему и тада је Џон предао целу Енглеску као феудално лено папи. … Тако да су Темплари били уз Џона, а не против њега.

[25] Временом су све цркве и манастири порушени и изграђени нови на месту њих.

[26] Гргур VII је проглашен свецем 1728. године од стране Бенедикта XIII. Тако се тај антихрист чак сматра свецем код католика.

[27] Тако да је серија Викинзи од Хистори ченел право ђубре од серије, у којој су Викинзи, та хоштаплерска стока приказани као разумни, а древни Енглези као фанатични хришћански луђаци (нпр. краљ Етелвулф отац Алфреда). Роло (први војвода Нормандије-Викинг) је приказан као исправан након крштења (колико сам гледао), иако је пред смрт принео људе на жртву викиншким боговима 932. године.

[28] Успут говорећи Вилијам, тај благословени од папе, је био до смрти неписмен и дивљак.

[29] Такође и епископе су све заменили Нормани и Италијани. Архиепископ или надбискуп Кентерберија (центром Енглеске цркве) је постао потом Ланфранк (Италијан), касније виђамо Анселма Кентерберијском (Италијана, оца схоластике) на челу надбискупије у доба Вилијама II.

[30] Мој израз је „клинијевско папство“, јер су управо клинијевци направили „реформу“ папаства.

[31] Све је изречено у тзв. Папском диктату Гргура VII из 1095. године. Без обзира мислио ко да је документ веродостојан или није, заиста јесте, јер саме папе су од тада управо НАСТОЈАЛИ ДА ЧИНЕ како прописује  документ. … Ипак таква политика папства је видљива од раније и корени се могу пратити од Лава IX.

[32] Те постоји захтев да сви владари пољубе обућу папи, што је и чињено касније при сусрету са папом све до негде средине 20. века.

[33] Рим је сатран, а око 45.000 људи је делом убијено или помрло од глади и болести.

[34] Треба напоменути једино да је код Меровинга у Франачкој постојало у оквиру саме власти паганских елемената: монарх је обавезно морао имати дугу косу верујући да му она даје магијску моћ и монарх је легално имао више жена. Другде тога није било у то време. Међутим, ипак је крунисан је и миропомазан у цркви и сматран светом особом. … Занимљив пример схваћања светости можемо пронаћи нпр. код Визигота. Постоји један спис о крунисању краље Вамбе (вл. 672-680). Наводи се да је неки свети Лав добио визију од Бога да треба да крунишу неког сељака у пољу за краља Шпаније и рекао је где да га нађу. Војска је потом отишла тамо и нашла Вамбу како оре плугом. На то му кажу: „Остави плуг у бразди. Племенитији послови те чекају. Изабран си за краља Шпаније.“ Вамба одговори: „Нема племенитијег посла од овога. Тражите другде свог монарха. Више волим да владам пољем.“ Били су зачуђени одговором на то мислећи да је човек стога светац или идиот. Затим су га молили да прихвати круну, а Вамба желећи да их на крају отера рече: „Постаћу краљ једино ако овај мој суви штап у руци поново озелени лишћем.“ Затим је забио штап у земљу и на зачуђење свих је одмах постао зелена биљка, зелено лишће се дизало на врху штапа. Схватајаћи то као Божију вољу Вамба је затим отишао у палату, али је у палати и даље одбијао да се крунише на шта је један од шефова извукао мач и рекао: „Ако и даље обијаш позицију коју ти нудимо, изгубићеш и главу и круну.“ Вамба, на то закључивши да је боље да буде краљ него леш, прихватио је да се крунише за краља Шпаније. (Укратко о томе: „Добри краљ Вамба“ (The Good King Wamba) https://www.gatewaytotheclassics.com/browse/display.php?author=morris&book=spanish&story=wamba – тумачење је често са ругањем у тексту). Такође бројно друго код Визигота сведочи да су били у Православном духу и Православци. Филиокве је на сабору у Толеду 589. године је био само одређена изјава у расправи са Аријанцима и није био опште прихваћен, а Андреј Филипс (стручњак за тематику) у преписци ми је навео да су прије 9. века (те након осуде филиоква 880. године и до 1014. године када је за стално уведен) западни Хришћани тумачили да се Свети Дух шаље Сином, а не да исходи од Оца и Сина.

[35] Ричард Саутер,  „Western Society and the Church in the Middle Ages” https://www.amazon.com/Western-Society-Church-Penguin-History/dp/0140137556 , стр. 32.

[36] Ibid, стр. 31.

[37] Ibid, стр. 37.

[38] Ibid стр. 38.

[39] Цитирано из Владимир Мос, „ST. PHOTIUS THE GREAT AND CHURCH-STATE RELATIONS“ (Св. Фотије Велики и међуодноси Цркве и државе), стр. 5. и 6..

[40] Права је разлика од става нпр. папе Григорија Великог који је преко Августина апостола Енглеске крејм 6. века изјавио да крштењем Етелберта краља Кента, краљ Кента улази у породицу владара на чијем је челу Римски (тј. Византијски) цар као отац (Џефри Хиндли, „A Brief History of the Anglo-Saxons“ (Сажета историја Англосаксонаца (нисам превео „кратка“, јер књига има 320 страница), стр. 35. https://www.amazon.com/Brief-History-Anglo-Saxons-Geoffrey-Hindley/dp/1845291611). То је византијски комонвелт који је прихваћао папа Григорије I.

[41] Они не само да су постали унијати, него су чак прихватили и филиокве, што је право покрштавање. Зато и пишем да су покрштени.

[42] Иако не као аутокрација у Русији.

[43] Прије тога, од 1701. године до 1848. године сматра се владавина апсолутизма. Занимљиво, први краљ Пруске Фридрих I (кр. 1701.-1713.) се сам крунисао (као Наполеон 1804. године) 1701. године у Кенингсбергу ван граница тзв. Светог Римског царства Немачке народности. Његово само-крунисање говори доста о његовом схваћању „светости“ краља. Унук Фридрих II (кр. 1740.-1772.) је био атеиста, тако да није ни сматрао власт светињом. …

[44] Владари су били калвинисти.

[45] Женски бискупи постоје код лутерана и англиканаца. А код лутерана у Шведској постоји надбискупица на челу њихове цркве, која верује у Теорију еволуције, залаже се за права педера и лезбејки и сматра безгрешно зачеће Христа митом. Погледати о томе овде у њеним изјавама: „Antje Jackelén becomes Sweden’s first female archbishop after historic Church election“ https://sverigesradio.se/artikel/5674768 . У Енглеској се планира да надбискуп Кентерберија може бити женско. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.