Застрашујућа је повезаност коју у себи носе идеје Аустроугарске, комунистичке Југославије, фашистичке Немачке и данашње Евроатлантске империје. Нит која их спаја, која се провлачи кроз ове идеолошки и историјски различите државе, јесте однос према Српској Цркви. Ратни притисак сваки пут је праћен и покушајима да се на неки начин уништи или бар поремети темељ наше културе, Православна вера. Ову истину, толико пута потврђену у задњих стотинак година, најбоље је разумео и описао велики Жарко Видовић.
Српски народ се кроз 20. век више пута суочио са тоталитарним режимима. Иако су они идеолошки различити, њихова је суштина иста, нечовечна. Расна и класна искључивост имају исту основу, људско биће без обележија, без става, без личности. Сива и безлична маса, без слободе (без жеље за слободом) која се лако обликује. Каква год да је спољна манифестација (држава, партија, лидер) ове суштине, њен циљ је увек исти, њено Зло је увек исто. Српска православна црква као темељ наше историјске свести, наше Светосавске нематеријалне заједнице, постаје мета тог Зла. Постојање српског народа, очувана вера, писмо и култура, говоре нам да је СПЦ и поред неизрецивих страдања и жртава ипак испунила своју мисију.
Главна опасност, чини се, долази управо из те спољашње промене: комунизам, фашизам, западне демократије, различите политике у различитим временима. Оне маскирају константност Зла. На пример, Аустроугарска је још од краја 19. века активно подржавала Албанце у Османском царству. Исту ту политику наставила је Мусолинијева Италија, а резултат је био више од 10.000 убијених и 100.000 протераних Срба у периоду 1941-45. Међутим, тек са завршетком рата и доласком нових комунистичких власти почиње најподмуклија политика, која је, бар званично, била победничка, ослободилачка, и братска. У наредних пет деценија она је са Косова и Метохије, постепено и подмукло, отерала више Срба него фашисти у Другом светском рату. Најбољи доказ за ову катастроофу јесу извештаји које је Светом Синоду слао тадашњи Рашко-призренског епископ Павле, будући патријарх. Политика Немачке и Аустроугарске била је настављена. Ако је овај низ догађаја могао бити правдан безумношћу тоталитарних режима, шта се то онда дешава у последњих 30ак година? Демократије САД-а Западне Европе (којима толико тежимо) настављају истим стопама, да би коначно 1999. године и оне узеле мач у руке. Жарко Видовић објашњава:
,,Узмимо како је код нас завршен Други светски рат. Или пре тога Први светски рат. Или пре тога Балкански (са вешто изрежираним завршетком, да зарате Бугарска и Србија). Или Берлински конгрес 1878. Или укидање Војне српске крајине (1869-1881). Или пре тога Париски мир 1856. Или Бечки конгрес 1813. Или укидање Пећке патријаршије 1766 ( на захтев Европе, Ватикана!). Или Карловачки мир 1699, после Бечког рата (1683-1699). Ићи напред или уназад кроз историју је исто, јер историја није оно што се мења, него оно што се у времену ( у променама) понавља.”
Кроз све оно што се деценијама мењало (ратови, режими) постоји једна константа: СПЦ, њено трајање и страдање. Потпуно су исти поступци окупационих трупа 1915, 1941. и 1999. Цркве и манастири су горели, а свештенство и монашттво завршавало у логорима и јамама. У ,,мирнодопским“ временима повела се још опаснија битка. Шездесетих година 20. века КПЈ ствара ,,Македонску православну цркву” којом и званично почиње унутрашње растакање Српске Цркве. Са државом и народом увек је страдала и СПЦ!
У данашње време слободни људи нашли су се суочени са Евроатланском силом чији су ресурси и материјална снага готово немерљиви. И поново је Православље на удару. Зашто? Са појавом овог новог (преобученог) Зла наша Црква добија још једну важну улогу. Она је део једног ширег православног фронта, последње линије одбране здравог разума и морала, постављајући сва она ,,проклета” питања која су почетак духовне побуне. Шта ми је сврха? Зашто сам овде? Ово је почетак краја сваке идеологије и сваке империје. Сваког зла које људима одузима слободу. Само из ових питања може да изникне тежња да се створи и сачува породица, дом, дедовина. Да се нешто учини за земљу и народ, за ближњег свог. Ту тежњу уништавали су (да ли и уништили?) Аустроугари, фашисти и њихови сателити, комунисти…
Зло нас не оставља на миру, ако ми заборавимо на њега, оно не заборавља на нас.
Аутор: Стефан Радосављевић, мастер историчар и сарадник Патмоса
ИЗВОР: https://patmos.rs/2023/03/14/stefan-radosavljevic-o-konstantnosti-preobucenog-zla-i-njegovim-udarima-na-pravoslavlje/