“ Изјутра смо пошли цестом у правцу Теочака. Прешли смо један километар, кад наиђоше непријатељски авиони од Бихаћа. Чим смо их примијетили, напустили смо цесту и побјегли у густу шуму која се налазила с обје стране. Авиони су контролисали комуникацију Бихаћ-Петровац-Дрвар. Ишли су ниско, бомбардовали шуму око цесте и обасипали је митраљеском паљбом. Једни су пролазили у правцу Петровца, други наилазили за њима, а трећи се враћали назад тако да је било немогуће ићи цестом. Стога смо ријешили да идемо кроз ту ниску шуму поред цесте. Кад авиони наиђу и почну терен обасипати бомбама и митраљеским рафалима, ми ћемо се склонити за камење. Кад они прођу, ми настављамо покрет док други не наиђу. Они нијесу у шуми примјећивали никога, бар сад кад смо ми ту, али су претпостављали да би у шуми могло бити народа или војске, те су насумице тукли. Они су прошлих дана туда направили лом што се види по рупама. У густој шуми смо нашли изгинулог народа. Кад завиримо иза камена, нађемо леш неке жене или дјетета. То је онај банијски народ који је избјегао и који се повлачио пред непријатељем. Поворке народа су кретале цестом, а непријатељски авиони су наишли и почели сијати смрт. Народ је бјежао на све стране око цесте по шипражју да би се склонио, али ни ту није био поштеђен.. Наилазили смо на мртву дјецу која нијесу била рањена. Они су зашли ту да се склоне. Више нијесу наишли на своје родитеље, јер су ту остајали и умирали од зиме преко ноћи. Наишли смо на једну малу дјевојчицу плаве косе, стару пет-шест година. Лежи на леђима укочена. Ручице пружила увис и као да неком пријети отворених очију. Прегледали смо око ње. Није била рањена. Наилазили смо на многе који су изрешетани куршумима из митраљеза или им је леш растрган гелерима бомби.“
Бранко Ћопић – НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба“.
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести… +++
Много је било Петровачких цести за србски народ у прошломе веку…много колона и много жртава…па и мала Милица Ракић…и она је погинула на некој својој Петровачкој цести…
Само не знам они који добују на сав глас умањујући број јасеновачких жртава бар најмање 10 пута (и пљујући генерално по србским жртвама), а увећавају број тобожњих сребреничких бар најмање исто толико пута (иако су те “жртве“ углавном терористи и злочинци који су пустошили србска села око Сребренице и погинули у регуларним борбама са војском РС)…
да ли они помисле некад…
да ће се једном… тамо негде, пред Богом…срести…
са неком малом Маријом…ил’ неком малом Милицом…
на некој новој Петровачкој цести…