Поглавар Албанске Цркве сматра да настајање Екзархата – последица легализације Фанаром раскола у Украјини. Фото: СПЖ

  • Поглавар Албанске Цркве је објавио писмо поводом стварања Егзархата РПЦ у Африци. У њему је он повезао њега с поступцима Фанара у Украјини. Читамо и анализирамо.

АУТОР: Андреј Власов

Дана 8. јануара 2022. године објављено је званично саопштење Поглавара Албанске Цркве Архиепископа Анастасија у вези са стварањем Руског Патријаршијског Егзархата у Африци. Какве закључке можемо извести?

Изјава је веома красноречиво насловљена: „Раскол од Украјине до Африке“. Њен текст је веома кратак, па ћемо га цитирати у целости.

„Почетком црквене кризе у Украјини, усмено и писмено смо истакли да црквене несугласице и расколи се не лече  временом. Напротив, оно продубљује их и учвршћује. Недавна одлука Московске патријаршије да успостави Егзархат на афричком континенту потврђује првобитне сумње. Упоредо са расколом међу милионима украјинских православаца, ствара се нови раскол на осетљивом афричком континенту, где се последњих деценија развила православна мисија у иностранству. У афричким земљама су се одавно утврдиле различите хришћанске деноминације, као и експанзионистички ислам. Од сада ће обичне Африканце у Православље позивати две православне патријаршије које међусобно немају светотајинско општење. Скандал и слабљење православног сведочења ове расколничке делатности су очигледни. Ово је болан развој догађаја.

Тврдња да у Православљу нема раскола, већ само несугласице, подсећа на теорију да нема корона вируса. Раскол са разним мутацијама је очигледан, и хитно је потребно тражити лечење и употребу вакцине, коју је одредило апостолско предање: помирење, дијалог.

Новембра 2019. године, упутили смо свим православним архијерејима текст, такође објављен, „Позив-молитва за превазилажење црквене поларизације“, у коме смо истакли безусловни приоритет дужности јединства, потребу коришћења дијалога, избегавање етно-расних група, хитно активирање синодалног принципа, на који се дуго ослањала Православна црква. Јасно смо ставили до знања да „обједињени у Духу Светом, уз међусобно поштовање и са јединим циљем проналажења мирног решења, у позицији смо да дођемо до решења које је прихватила цела Православна Црква“.

Овај забринути позив и данас је апсолутно актуелан“.

Текст поруке албанског поглавара је једноставан и јасан. Али који се закључци могу извући из тога?

Тврдња да у Православљу нема раскола, већ само несугласице, подсећа на теорију да не постоји корона вирус.

Архиепископ Анастасије

Закључак 1: Подела постоји

У ствари, ова изјава је већ садржана у наслову изјаве, али морате разумети коме је упућена. Пре свега патријарху Вартоломеју. Уосталом, Поглавар Цариградске Цркве покушава да убеди све да у Православљу нема раскола. На пример, у јануару 2021, у интервјуу за лист Вима тис Кириакис, он је недвосмислено изјавио: „Понављам, раскола у православљу нема“. У различитим формулацијама, ова изјава се прилично често помиње у говорима поглавара Фанара. А пошто нема раскола, онда нема шта да се намири, а штавише, нема зашто да се сазивају некакви саборни догађаји, попут Сабора поглавара.

А ево, поглавар Албанске цркве каже управо супротно – постоји раскол! Штавише, он упоређује одрицање поделе са одрицањем коронавируса. Ако се узме у обзир чињеница да је патријарх Вартоломеј један од најватренијих бораца против ковида путем вакцинације и свих врста ограничења и забрана, постаје још јасније да је ова порука упућена поглавару Фанара.

Такође, архиепископ Анастасије каже да се раскол неће решити сам од себе. А ово је још један одговор Патријарху Вартоломеју. „Све помесне православне цркве ће пре или касније признати независност Православне цркве Украјине“, рекао је поглавар Фанара још 2019. године у интервјуу за „ТСН.Тиждень“ и од тада се његово гледиште уопште није променило. Архиепископ Анастасије каже – не, раскол ће се само још више продубити и постати практично неповратан.

Закључак 2: Украјина и Африка су узрок и последица

Архиепископ Анастасије каже да акције РПЦ по стварању Егзархата у Африци директно зависе од стварања Цариградске ПЦУ у Украјини. Као што је Фанар створио паралелну јурисдикцију код нас, тако је то учинила и РПЦ у Африци. У ствари, архиепископ Анастасије је изједначио ПЦУ у Украјини и Руски егзархат у Африци, називајући ову другу новим расколом. Да ли је могуће сложити се са овим? Не, постоји суштинска разлика између украјинске и афричке ситуације. У Украјини је у време стварања ПЦУ постојала канонска УПЦ са својом јерархијом, за коју нико, укључујући и Цариградску патријаршију, није сматрао да је у расколу.  А у Африци, у време настанка Егзархата, и сама јерархија Александријске Цркве је скренула у раскол, признајући ПЦУ и саслужујући са њеним „јерарсима“ који немају канонске хиротоније. Али, ипак, архиепископ Анастасије је у свом саопштењу указао на следеће – сви они који ће се супротставити Руском егзархију у Африци треба да прихвате сличне изјаве против ПЦУ.

Акције РПЦ за стварање Егзархата у Африци, архиепископ Анастасије ставља у директну зависност од стварања од стране Цариграда ПЦУ у Украјини.

Занимљиво је да архиепископ Анастасије не изражава никакав протест или неслагање са поступцима Руске православне цркве, иако настанак Егзархата сматра продубљивањем раскола у Православљу. Иначе, Руски егзархат је створен 29. децембра 2021. године, тј. прошле су скоро две недеље, а ниједна Помесна Црква, осим Фанара, још није усвојила било какву разумљиву изјаву о овом питању. Синод Цариградске патријаршије, одржан 11. јануара 2022. године, одлучио је „да учини све што је могуће да се на афричком континенту врати канонски поредак“. Како ће Патријарх Вартоломеј то учинити, – остаје загонетка. Можда уз помоћ истих људи из америчког Стејт департмента који су обезбедили стварање ПЦУ у Украјини.

Закључак 3: Потребан је Сабор

Архиепископ Анастасије алармира и каже да треба одмах нешто предузети, а главно средство за решавање проблема види у „хитном активирању синодалног принципа“, тј. сазивање Сабора који би решио сукоб настали у Православљу. Истовремено, многи православни јерарси сматрају да Свеправославни сабор има право да сазове само цариградски патријарх. На пример, недавно је то изјавио кипарски митрополит Исаија, који не признаје ПЦУ и Думенка. Он сматра да је потребно хитно сазвати Скуп поглавара, али истовремено каже да њега треба да предводи само патријарх Вартоломеј.

Овакво мишљење нема аргументацију. Канонско право не даје одговор на питање ко има право да сазове такав Сабор или Скуп. Све васељенске саборе су сазивали императори. Они су финансирали и одржавање Сабора, бавили се питањима њиховог организовања. На многим саборима цареви су били лично присутни или су слали своје представнике. Одакле је идеја да Сабор сазива искључиво Цариградски патријарх није сасвим јасно, а штавише, нигде се не може наћи забрана да то чини поглавар било које друге Помесне Цркве.

Не постоје канонска правила која прописују само цариградском патријарху да сазива Сабор.

Патријарх Вартоломеј одбија позиве за сазивање сабора. Он тврди да је поступио апсолутно исправно према Украјини – као, раскола у православљу нема, нема шта да се исправља, што значи да нема тема за расправу на Сабору. Шта учинити у овом случају? Архиепископ Анастасије не даје директан одговор на ово питање, али упућује читаоце на своју изјаву од пре две године, која се зове: „Обраћање–молитва за превазилажење црквене поларизације“. О сазивању Сабора стоји следеће: „Свако одлагање погоршава ионако болну ситуацију. А ако се нађе решење „на крају“, „у будућности“, историја Православља ће нагомилати много непријатних страница. Синодално начело, које је одувек било у основи деловања Православне Цркве, једино може коначно да разреши постојећу кризу. <…> Све док се употреба синодалног принципа буде одлагала на свеправославни ниво, вишестране поделе у Православној Васељени постаће још опасније.”

Односно, архиепископ Анастасије каже да док чекамо сазивање Свеправославног сабора или сагласност патријарха Вартоломеја да га сазове, ситуација може већ отићи предалеко.

Да ли из ових речи следи да предстојатељ албанске цркве позива на сазивање Сабора без патријарха Вартоломеја? Тако се не може рећи, поготово што архиепископ Анастасије није отишао на састанак поглавара Цркава у Аману у фебруару 2020. године, чак ни  своје представнике није ни послао. Али састанак у Аману био је само покушај да се „активира синодални принцип“, на који архиепископ Анастасије тако упорно позива. Највероватније ћемо ускоро чути за нови састанак у Аманском формату и тада ће бити потпуно јасно да ли се архиепископ Анастасије заиста залаже за синодални принцип (исти он принцип саборности), или је мислио на саборност само под руководством Цариградског патријарха.

Закључак 4: О „цариградском папизму“ ни речи

Архиепископ Анастасије страствено и убеђено говори о потреби дијалога, активирању синодалног принципа и што скоријем излечењу раскола. Међутим, он не говори ништа о основним узроцима овог раскола. А главни такав разлог је уверење јерараха Цариградске Патријаршије да Фанар има право да доноси коначне одлуке не само на својој канонској територији, већ и на територијама других Помесних Цркава. Другим речима, реч је о истој јереси цариградског папизма, по којој цариградски патријарх има искључива овлашћења да управља целокупном православном црквом. На крају крајева, у основи данашњих несугласица у Православљу лежи другачије схватање учења Цркве, а то је већ догматско питање које се не може решити преко компромиса и међусобних уступака.

Архиепископ Анастасије се, као и већина грчких јерараха, плаши да чак и наговести постојање фанарске јереси или призна да Цариградска патријаршија можда греши у својим одлукама.

Без одбацивања јереси цариградског папизма и афирмације православног учења о Цркви, немогуће је решити ни украјинско, ни афричко питање. Али архиепископ Анастасије, као и већина грчких јерараха, плаши се да чак и наговести постојање ове јереси или призна да Цариградска патријаршија можда греши у својим одлукама. Истини за вољу, може се рећи да је у јануару 2019. године објављено писмо архиепископа Анастасија патријарху Вартоломеју у коме је објашњено одбијање Светог синода Албанске цркве да призна ПЦУ. Главни разлог одбијања била је неважећа хиротонија украјинских расколника.

У писму се посебно каже: „Међутим, постављамо себи питање: како су хиротоније које су извршене  с претходним датумом од стране господина Филарета, који је био изопштен и анатемисан, стекле без канонског освећења, у Духу Светом легитимитет и истинити печат апостолског прејемство? На свеправославном нивоу, такав еклисиолошки принцип је признат као фундаменталан, према којем су хиротоније расколника и јеретика, а штавише хиротоније рашчињених и изопштених из Цркве, као „тајанства“ који се врше ван Цркве,јесу  неважећи. Сигурни смо да се ово основно начело, нераскидиво повезано са православним учењем о Светом Духу, које чини непоколебљиви темељ апостолског прејемства православних епископа, не може занемарити. Тешко нам је да се са разумевањем прихватимо чињеницу да неважеће и непостојеће постане „икономијом“ духоносно; да поступци који представљају понављану хулу на Духа Светога (као што је, на пример, призивање Светог Духа од стране изопштеног тада господина Филарета: „Божанска благодат… пророкује… помолимо се за њега, да благодат Духа Свесветога може доћи на њега“) признају се уназад „по икономији“ . <…> У вези са свим наведеним, сумњамо у уношење имена митрополита Епифанија у Свештене диптихе“.  

Како су хиротоније које је извршио изопштени и анатемисани господин Филарет уназад, без канонске хиротоније, стекле у Духу Светом легитимитет и прави печат апостолског прејемства?

Архиепископ Анастасије

Као одговор на ово, патријарх Вартоломеј је 20. фебруара 2019. године написао писмо у којем је покушао да убеди јерархе Албанске цркве да је у праву, али су његови аргументи оцењени као незадовољавајући.

Па на којој ће страни завршити Албанска црква?

Избор који требају извршити и Албанска црква и остале Помесне Цркве не може се одлагати за касније. 2022. године требало би да се одрже два алтернативна, заправо, догађаја који ће показати како се поделио православни свет. Реч је о одржавању другог сусрета у Аманском формату и обреда кувања Светог Миро, који је Фанар заказао за април 2022. године, и у коме се очекује учешће представника других Помесних Цркава, као и ПЦУ. Присуство на овом догађају значиће фактичко признање ПЦУ, а отуда и претензије Фанара на изванредне пуномоћи у Православљу. Напротив, учешће у Аманском формату је изјава о неслагању са политиком Фанара, будући да се Цариградска патријаршија оштро противи овом формату.

Ситуација се, како је исправно рекао архиепископ Анастасије, убрзано поларизује. Странке се изјашњавају да неће мењати ставове и предузимати било какве кораке ка помирењу, што значи да је до раскола заправо већ дошло, а сада се решава питање ко ће бити на чијој страни.

На крају писма Патријарху Вартоломеју од 21. марта 2019. године, архиепископ Анастасије пише: „Да бисмо избегли свакаквео интерпретације, појашњавамо да у случају трагичног исхода (у облику) раскола (не дај Боже!) , Албанска аутокефална православна црква остаће уз Васељенску патријаршију, увек са љубављу говорећи истину.“ Да ли то значи да је Албанска црква већ извршила свој избор? Изгледа да још није. Писмо поглавара није  још саборна одлука, па и није одлука иначе.

Међутим, треба разумети да црквени расколи, који су били засновани на догматским несугласицама, нису поделили Цркву на делове, већ су забележили отпадање од Цркве оних који су заступали ставове неспојиве са православним вероучењем.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/85560-na-kakoj-storone-budet-albanskaja-cerkovy

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.