- Вашингтон тако и није успео да примора Европу и Кијев на мирно решење сукоба око Украјине уз уважавање интереса Русије. Ниједна санкција није укинута.
- По питању Ирана, САД сада очекују да им Москва учини царску услугу — да их извуче из великог рата, и то практично ни за шта.
- Међутим, ако Американци Русији ништа стварно корисно не чине, не нуде и не бришу нас са списка непријатеља, поставља се питање — да ли уопште вреди чувати односе са њима.
Александар Носович
Русија је уверљиво постала кључни играч у сукобу САД, Израела и Ирана. Притом се њена улога подразумевано види као миротворна. О томе директно говори амбасадор Израела у Москви, а председник САД је, очигледно управо тим поводом, телефонирао Владимиру Путину.
Земље-агресори желе да се извуку из каше коју су саме закувале, и веома им је потребно да им Москва учини ту услугу. Међутим, нико не поставља питање: да ли је то уопште потребно самој Русији?
Русија, ако се о њеним интересима размишља у америчком стилу — то јест крајње цинично — заинтересована је за дуготрајан, исцрпљујући конфликт на Блиском истоку. Такав конфликт у који она сама неће бити увучена, али у који ће се САД дубоко заглибити, а у идеалном случају приморати да у њему учествују и савезнике из НАТО-а. После удара британске ракете по Брјанску, наша корист је очигледна: што више западних ракета буде усмерено ка Персијском заливу, то ће их мање остати за Оружане снаге Украјине. Уз то, стабилно високе цене нафте и гаса и јачање преговарачких позиција по питању Украјине.
Може ли Русија да учини оно што јој одговара? Може. И то истом оном дипломатијом на коју сада толико рачунају САД и Израел. Да би се гарантовало да рат на Блиском истоку поприми дуготрајан карактер, Москви је потребно да се договори са два играча: Ираном и Кином.
У Техерану су, после убиства руководства земље, на власт дошли „јастребови“, који више нису заинтересовани за уступке нити за проповедање мира по сваку цену, већ намеравају да ратују до победе. Друго је питање што Иран нема одговарајућу ресурсну базу за дуготрајан, исцрпљујући рат. Такву базу у Евроазији имају само Кина, Индија и Русија.
Ова последња већ четири године води војну операцију у Украјини, а да при том није увела ванредно стање нити прешла на мобилизациону економију. Истина, због специјалне војне операције руска економија је већ максимално оптерећена војним трошковима и хиљадама санкција. Али Москва ни не мора да финансира рат Иранаца. Пројекат има још једног заинтересованог актера — а то је Кина.
Поднебеска је још више заинтересована од Русије да САД буду увучене у велики рат. У Вашингтону и не крију да Кину виде као главног непријатеља Сједињених Држава. У САД се отворено — готово демонстративно — припремају за војни сукоб са Кином.
Кина, наравно, не жели да ратује. Али Пекингу је сада доступна опција да не чека неизбежни напад, већ да САД приреди прокси-рат, улажући ресурсе своје економије у дуготрајан отпор Ирана агресорима. Русија, са своје стране, може без штете по себе да допринесе оружјем. Као што је познато, далеко од тога да је све наоружање ангажовано у специјалној операцији у Украјини.
Кина и Русија сада имају прозор могућности да за Запад створе сопствену Украјину. Исто такву државу-најамника, која ће ратовати против заједничког непријатеља уместо својих покровитеља и уз њихову ресурсну подршку. Русија, уосталом, није нестала са списка непријатеља Сједињених Држава. И сада има могућност да туђим рукама нанесе САД најтежи војно-политички пораз још од времена Вијетнама и Кубе.
Шта данас спречава овај сценарио? Прво, мирољубивост Кине и жеља Пекинга да се врати у предтрамповско доба глобализације. Друго, концентрација Русије на Украјини и неспремност Москве да прави велике улоге у другим регионима света док траје специјална војна операција. Треће, претња рушења тек започетог опоравка руско-америчких односа.
О овом последњем треба рећи посебно. За годину дана колико ти односи трају, Русија од њихове обнове није добила готово ништа. Незнатно ублажавање реторике и црвени тепих у Анкориџу — то је, у суштини, све.
Вашингтон тако и није успео да примора Европу и Кијев на мирно решење сукоба око Украјине уз уважавање интереса Русије. Ниједна санкција није укинута.
По питању Ирана, САД сада очекују да им Москва учини царску услугу — да их извуче из великог рата, и то практично ни за шта. Међутим, ако Американци Русији ништа стварно корисно не чине, не нуде и не бришу нас са списка непријатеља, поставља се питање — да ли уопште вреди чувати односе са њима.
ИЗВОР: https://ria.ru/20260313/kitay-rossiya-2080284036.html