Српски градски свештеници нису смели у црквеном оделу(мантијама) да прате своје мртваце, нити да носе литије
„И Срби под венецијанском влашћу, а нарочито они у Северној Далмацији, имали су да подносе многе невоље од представника Римске цркве, чувајући ревносно своје православље.
После Карловачког и Пожаревачког мира – почетак прогона
Већ одмах после Карловачког (1699) и Пожаревачког (1718) мира, када je и цела континентална Далмација дошла под власт Венеције, почело је прогањање православља у тим областима.
Сви Срби у Далмацији и Боки Которској узети су испод духовне власти пећког патријарха и подвргнути грчком млетачком архиепископу, који је био у то доба примио унију са Римом. Посебног епископа нису никако хтели да допусте Србима; а 1708. поновили су закон, да у Далмацији не може бити друге вере осим римокатоличке.
Покушаји унијаћења и ограничења свештенства
Стога су на Србе гледали као на унијате и српско свешенство потчинили власти католичких бискупија; а 1759. издали су и наређење да сви српски свештеници који немају декрет о постављењу од надлежног католичког бискупа морају напустити Далмацију.
У неким православним црквама, по приморским градовима, увели су и католичке олтаре, поред православних, и често својом службом настојали да омету православно богослужење.
Забране и насилни обреди
Српски градски свештеници нису смели у црквеном оделу да прате своје мртваце, нити да носе литије; а по селима су католички фратри, на силу, по многим парохијама обављали црквене обреде и вршили тајне православним Србима.
Отпор народа и утицај Русије
Огорчени народ и свештенство устали су против тога 1760. године, па су, на заузимање Русије, попустила мало та насиља, а 1780. године укинут je и закон да православни у Млетачкој републици морају признавати унију.
Али када су представници Римске цркве и овде, као и у Аустрији, почели плашити државне факторе са опасношћу од веза православних Срба са Русијом тако да су и у Венецији, као и у Бечу, изазивали страх од тих веза, те je један просвећени хуманиста, Немац Ксавер Рајт, секретар аустријског посланика Ламберга у Напуљу, сматрао за дужност да упозори цара Јосифа II на велику штетност римског прозелитизма и стварања баука с Русијом и у једној својој представци, између осталог, и ово каже:
Апел Ксавера Рајта цару Јосифу II
„Желите ли, да се тога страха (од Русије) ослободите, то не дангубите, већ ставите одмах ту увређену (српску) народност у уживање њених слобода и границе; учините крај свима тужбама о тлачењу и хотимичном насиљу, те мудрим и праведним законима улите у срца њихова поверење у вашу владу сталним осведочењем; да ви своје народе без
изнимке и без разлике желите да усрећите и дух љубави према отаџбини у њима пробудите“.
Али, и када je Аустрија, први пут, 1797. постала господар Далмације, није хтела дати православним Србима, под утицајем католичке Пропаганде, читав један век жељеног и траженог српског православног епископа за Далмацију.
Француска власт и кратак период слободе
Штетни римски утицај престао је у Далмацији тек за време француске власти у њој од 1805. до 1814, те је већ 1808. Напоелон потписао одлуку да се у Далмацији има установити самостална српска православна епрахија, конзисторија и богословија. За првог епископа постављен је пребегли епископ из Турске Бенедикт Краљевић.
Повратак Аустрије и обнова унијатске политике
Кад је Аустрија поново, затим, дошла у посед Далмације 1815, онда je морала да призна затечено стање; али jе одмах, под утицајем опет оживеле Пропаганде, почела помагати акцију на унијаћењу.“
Из књиге „Списи Тајног ватиканског архива XVI–XVIII века“ – избор текстова из архивске грађе Марка Јачова.
Извор: Књижара Прометеј Нови Сад, Списи Тајног ватиканског архива XVI–XVIII века
Даће Бог да један дан то све повратимо. То је све наше било, пре него што су ватиканске језуитске змијетине почеле да подкрадају једну по једну регију…