ФЕМИНИЗАМ, ПРОСТИТУЦИЈА И ПОРНОГРАФИЈА

• Стање мушкараца у Србији је лоше, а биће и горе, јер се не назире крај нашем – како би стилизовао публициста Зоран Ћирјаковић – империјалном феминизму, тј. феминизму којег хране и подржавају наше аутоколонијалне снаге. Зато очекујте смање броја склопљених бракова и рођена деце, тј. наставак кризе брака и наталитета.

АУТОР: Владислав Ђорђевић

Седамдесетих година XIX века у феминизму су почеле да превладавају жене хомосексуалке – лезбијке. Стога не чуди да је феминизам постао опседнут борбом против секса са мушкарцима. Практично сваки секс жене и мушкарца феминисткиње су прогласиле „силовањем” („rape”), „насиљем” („violence”) и „присилом” („coercion” или „compulsion”). На њиховој мети су се нашли и проституција и порнографија. По њима, жене које учествују у проституцији и порнографији су „жртве” („victims”) злих, доминантих мушкараца. Тe жене су „искоришћаване” или „израбљиване”, а мушкарци који у томе учествју су „израбљивачи”, „експлоататори”, „насилници” и „силоватељи”. Жене су ту жртве „постваривања” или „објектификације” („objectification”), а мушкарци су „примитивци”, „психопате”, „лудаци” и томе слично. Тај „анти-сек феминизам” („anti-sex feminism”) или „секс-негативни феминизам” („sex-negative feminism”) мушкарце је емотивно кастрирао. Њихове природне нагоне је сузбио. Направио је класу мушкараца шоња (sissies).

Тај смер су предводиле Американка Андреа Дворкин (Andrea Dworkin, 1946-2005) и Aмериканка Кетрин Макинон (Catharine MacKinnon, 1946). Ове две ауторке су постале омињене у круговима лезбијских „анти-секс феминисткиња”. Практично, једини секс које су ове феминисткиње препоручивале женама је секс са другим женама. Дакле, једино у лезбијком сексу жена није искоришћена.

„Анти-секс феминизам” се проширио и на поље уметности, посебно књижевности. Британка Кејт Милет (Кate Millett, 1934-2017) је сваки опис секса између мушкараца и жена у књижевности оцрнила. На удару су се нашли мушкарци који су писали о сексу, на пример Хери Милер (Henry Miller, 1891-1980). Учинак тог „анти-секс феминизма” на књижевност је тај да су се мушки књижевници „самоуштројили” – почели су да врше самоцензуру, а то је најгори вид цензуре.

„Анти-секс феминизам” – иако супротан здравој памети и свакој логици – још увек је јак. Заправо, стално јача. И за то постоји добар разлог. Он омогућава поплаву лажних оптуживања мушкараца. Практично сваки мушкарац који је иницирао секс за женом или га је имао, без обзира што је био добровољан, лако се претвара у мету феминисткиња. Мушкарци лако постају глинени голубови феминистичких „ловкиња на мушке главе”. Феминистичке инквизиторке сада лако мушкарце проглашавају кривцима за „сексуално узнемиравање” („sexual harassment”), „сексуално злостављање” („sexual abuse”), „силовање” („rapes”), „педофилију” („pedophilia”) и „недозвољене полне радње”. За то се рутински оптужују и потпуно невини мушкарци. Не мора мушкарац ни да иницира секс, ни да га има да би био изложен тим оптужбама. Напросто се таргетирани мушкарци оптужују без икаквог доказа. Нису потребни ни сведоци. Довољна је само женина реч. Дакле, тај „анти-секс феминизам” је у пракси оруђе жена за емотивно и финансијско уништавање мушкараца. Њиме жене газе мушкарце као пикавце. Нажалост, „лажнооптуживачки” феминизам је подржан и од државних структура.

Ствар је отишла далеко. Мушкарци који користе услуге проституције такође су на удару феминистичких критика и оптужби, без обзира што је учешће жена ту добровољно и обично добро плаћено. Дакле, углавном су жене те које ту искоришћавају мушкарце, а не обрнуто. Иако је то јасно сваком ко има зрно мозга у глави, „анти-секс феминисткиње” ту ствар преокрећу. У пракси то је довело до парадоксалне ситуације да су „анти-секс феминисткиње” негде успеле да излобирају криминализацију коришћења услуга проститутку – тобоже да би их заштитили од „експолатације” – а затим су саме приоститутке протестовале против тог кажњавања мушкараца. Оне су свесне да тим законом само губе муштерије, тј. новац. Оне су захтевале право да своје тело користе како хоће. Парадокално је то да су оне феминистичку лозинку „моје тело, моја ствар” („my body, my choice”) сада прекоренуле против самих феминисткиња. Дакле, саме проститутке су се побуниле против закона и логике тог „анти-секс феминизма”. Практично су рекле феминисткињама: „Молимо вас, немојте нас штитити.”

Исто тако, жене које учествују у порнографској индустрији „анти-секс феминисткиње” су прогласиле „жртвама”, иако је њихово учешће у томе добровољно и обично такође добро плаћено. Ни ту никаве присиле нема. Евентуалном забраном порнографије незадовољне би биле пре свега жене које се тиме баве, јер би биле лишене лаке зараде.

Све у свему, овај „анти-секс феминизам” немa никаве везе са емпиријском рeалношћу. Многе жене желе секс са мушкарцима и неретко га иницирају. Неке се баве проституцијом и порнографијом, јер је то прилика за „лак новац” („еаѕy money”). Ипак, „анти-секс фееминизам” цвета. Разлог је једноставан. Он омогућава брзо и лако морално и материјално уништавање мушкараца путем лажних оптужби (false accusations). „Ми ту покрет” („Me too movement”) је само крајњи продукт тог тренда. Ту се мушкарци оптужују за нека сексуална непочинства учињена у давној прошлости. У већини случајева оптужбе су лажне. Махом је реч о добровољном упуштању жена у интимне контакте са мушкарцем ради неке користи. Дакле, ту се мушкарац искоришћава, а не жена.

Осамдесетих година XX века у феминизму је настала реакција на тај „анти-секс феминизам”. Предводила су је Аустралијанка Џермејн Грир (Germaine Greer, 1939) и Американка Ерика Џонг (Erica Jong, 1942). Тај покрет се може звати „про-секс феминизам” („pro-sex feminism”) или „секс-позитивни феминизам” („sex-positive feminism”). Представнице овог смера су сматрале да жене које ступају у сексуалне односе са мушкарцима то чине добровољно и без ичије присиле. Заправо, у многим случајева оне сексуалне односе и иницирају. То им може прибати задовољстио, а и материјалну добити. Исто тако, жене које се баве прституцијом или порнографијом то чине добровољно и од тога имају финансијске користи. Дакле, феминисткиње које заступају „про-секс феминизам” сматрају да ригидна критика секса, проституције и порнографије жене сексуално „кастрира”, лишава задовољства и новаца. Осим тога, тај смер води и ка пуританској моралнсти, а од тога нема ништа горе. По њима, тај „анти-секс феминизам” се лако уклапа у конзервативни морал, а он је део „патријахалног дискурса”, тј. „патријархалних структура моћи”. Зато феминискиње „про-секс феминизма” величају женску сексуалност. Њему су посебно склоне књижевнице и теоретичарке књижевности, нпр. Елен Сиксу (Hélène Cixous, 1937) и Ерика Мичел (Erika Mitchell), наречена Е. Л, Џејмс (E. L. James, 1963). У пракси, овај „про-секс феминизам” је довео до процвата женског промискуитета. Тренд снажно подупиру медији. Они су ти – а контролишу их управо феминисткиње – који од жена на медијима праве „лутке” („dolls”). На ТВ су жене неретко „самообјектификоване”. Све ради „шера” или „гледаности”.

Живимо у доба када паралелно један са другим цветају „анти-секс феминизам” и „про-секс феминизaм”. Учинци једног и друго су катастрофа за мушкарце. С једне стране, свака сексуална иницијатива мушкараца лако се може прекренути у опужбу за „сексулно узнемиравање”, „силовање”, „педофилију” итд. Зато се мушкарци самокастрирају. То је случај чак и са књижевницима који су тобоже „слободни” да изразе шта хоће. Они свесно врше аутоцензуру – устежу се да пишу о сексу да не би дошли под критику „анти-секс феминисткиња” да шире „патријархат”, „мачизам”, „сексизам”, „родне стереотипе”, „мизогинију”, да „постварују” жене итд. Стога се мушкарци у реалност – па и мушки књижевни ликови – понашају чедно и уздржано. Постали су психички уштројени. Прафразирајући управо Џермејн Грир, постали су „мушки евнуси”.

С друге стране, „про-секс феминизам” је од жена – без обзира на старост или брачни статус – претворио у „вапм” жене. Оне су слободне да иду из наручја из наручје, из кревета у кревет. Појава је привукла пажњу истраживача. Једна жена – Американка Аријел Леви (Ariel Levy, 1974) – томе је посветила књигу „Женска шовинистичка свиња: жене и раст развратничке културе” („Female Chovinist Pig: Women and the Rise of Rounch Culture”, 2005). У пракси, мушкарци се лако могу у тој „развратничкој култури” осетити изнипулисано. Жене путем сексуалне манипуалције могу мушкарце да воде као кучад на повоцу.

Два смера савременог феминизма – „анти-секс” и „про-секс” – привидно су супротстављени, а заправо су комплементарни. Удруженим снагама су од мушкарца направили жениног послушног роба. То се огледа у паду мушког самопоуздања и вирилности.

Стање мушкараца у Србији је лоше, а биће и горе, јер се не назире крај нашем – како би стилизовао публициста Зоран Ћирјаковић – империјалном феминизму, тј. феминизму којег хране и подржавају наше аутоколонијалне снаге. Зато очекујте смање броја склопљених бракова и рођена деце, тј. наставак кризе брака и наталитета.