- Мотив да упознам јавност са стањем на Факултету политичких наука је онемогућавање докторанду Радојку Љубичићу да на Одељењу за новинарство и комуникологију пријави докторску тезу „Етички, религијски и демографски аспекти феномена намерног прекида трудноће“.
- Чланови овог одељења, које је иначе упориште радикалног феминизма на Београдском универзитету, нису смогли снаге да се уздигну изнад уских приватних интереса и омогуће Љубичићу да приступи изради своје докторске тезе (мене је предвидео као ментора).
Својевремено је Зоран Ћиријаковић, на основу контаката са некима од професора и студената докторских студија на Факултету политичких наука, рекао да би, имајући у виду њихове ставове, примеренији назив овог факултета био Факултет аутошовинистичких наука. Иако је таква његова процена ипак вероватно претерана, мада свакако није без основа, преименовање Факултета политичких наука у Факултет политички коректних наука би, бар по мом мишљењу, заиста одговарао стању свести већине професора на овом факултету.
Факултет политичких наука, који је израстао из партијске Високе школе политичких наука, на кога су остали факултети Београдског универзитета, поготово у његовим раним годинама, гледали са подозрењем због његовог отвореног служења тада владајућој идеологији, уместо да се истински еманципује од те срамне улоге, последње две деценије изнова, и то све израженије, постаје слушкиња идеологије, додуше друге, оне која је промовисала идеолошки концепт политичке коректности.
Будући да би детаљно образлагање такве тезе захтевало исувише простора, ограничићемо се на неколико карактеристичних примера који речито сведоче о владавини политичке коректности на овом факултету. Мотив да упознам јавност са стањем на Факултету политичких наука је онемогућавање докторанду Радојку Љубичићу да на Одељењу за новинарство и комуникологију пријави докторску тезу „Етички, религијски и демографски аспекти феномена намерног прекида трудноће“. Чланови овог одељења, које је иначе упориште радикалног феминизма на Београдском универзитету, нису смогли снаге да се уздигну изнад уских приватних интереса и омогуће Љубичићу да приступи изради своје докторске тезе (мене је предвидео као ментора). Уместо да се академски понашају, да у духу научне толеранције поштују право на другачије теоријско становиште, чланови Одељења који подржавају позицију радикалног феминизма одлучили су да на сваки могући начин омету пријављивање ове теме. У почетку нису крили да су мотивисани првенствено идеолошким разлозима. Иако Љубичић није доводио у питање законски регулисано право жене да слободно изабере да ли ће прибећи абортусу или не, замерали су му да мрзи жене, да заступа неприхватљиву конзервативну, односно патријархалну позицију. Разлог таквом њиховом идеолошки острашћеном ставу, по свему судећи, треба тражити у томе што Љубичић сматра да је абортус, осим у случају када су угрожени здравље или живот труднице, у етичком погледу проблематичан чин.
Много енергије су поједине чланице не само Одељења него и Наставно-научног већа утрошиле да пронађу било какав формални разлог који би онемогућио Љубичићу пријаву такве теме. На њихову жалост, секретаријат Факултета је потврдио да није било повреде било какве процедуре, да сваки кандидат, па самим тим и он, има право да сам изабере ментора, да се тема пријављује на оном одељењу чији је ментор члан. Што се тиче приговора да Факултет политичких наука није матичан за ову тему, да тема није политиколошка, одговор ментора је гласио да је и раније било мноштво интердисциплинарних тема, па да нико због тога није правио проблем. Као пример навео је докторску тезу „Лични идентитет и религиозност“. За разлику од те интердисциплинарне докторске тезе, за коју као њен ментор зна да нема никакве везе са политикологијом, Љубичићева тема и те како има, будући да је проблем абортуса веома важна ставка у програмима многих политичких партија и покрета. Осим тога, Факултет политичких наука је матичан за политикологију религије.
Што се тиче садржинских примедби на текст пријаве докторске тезе, занимљиво је да су неки од оних који су их износили, бескрупулозно прибегавали изношењу очитих неистина. За оно што јасно и недвосмислено пише у пријави тврдили су да не пише, као и да пише оно што не пише. На пример, замера се Љубичићу да не разликује ембрион од фетуса, да не наводи медицинску литературу која говори о штетним здравственим последицама абортуса. Његове формулације се намерно кривотворе, како би се оптужио за псеудонаучни приступ. На пример, у тексту пријаве пише да „грижа савести потиче од свести о кршењу моралног закона, поготово уколико се морални закон схвата као дат од Бога“, а особа која оспорава пријаву тврди да Љубичић ненаучно тврди да је морални закон дат од Бога. Када бих им навео спорна места и показао да говоре неистину, дотичне особе се не би постиделе, а камоли признале да су погрешиле. Уместо једне особе која оспорава пријаву, појавила би се нека друга, тако да она прва не би морала да се суочи са оспоравањем оног што је рекла. У сваком случају, циљ оних који су организовали опструкцију пријаве био је да се мноштвом дисонантних тонова онемогући аргументована расправа.
Када бих на примедбу да је абортус оправдан због тога што омогућава планирање породице и спречава појаву глади у свету, одговорио да је контрацепција ипак бољи начин за планирање породице, као и да, по процени научника, планета Земља има довољно ресурса да прехрани неколико пута више становника него што их сада има, а онда их запитао да ли можда и фетус има нека људска права, да ли уважавају право лекара на приговор савести, одговора не би било.
Замерали су Љубучићу што се позива на медицину када није лекар. Разлог таквој анимозности према позивању на науку и савремену медицину, и то управо од особа које се заклињу у науку, је што се показало да све више долази до конвергенције између ставова науке и религије у погледу одређивања почетка индивидуалног живота. Мада је савремена наука показала да фетус није пуки део мајчиног тела, да није некаква неоформљена маса, будући да је могуће већ од 18. дана од зачећа регистровати засебне откуцаје срца, да мајка и фетус имају различити ДНК, често и различите крвне групе, радикалне феминисткиње не желе ништа да чују о томе. Баш као ни о томе да је, управо на основу увида савремене науке, америчка држава Тексас забранила абортус после шесте недеље од зачећа.
Узурпиравши позицију заступница женских права, радикалне феминисткиње сматрају да свако ко се не слаже са њима, па било да су то и жене, чак и либералне феминисткиње, робује патријархалној парадигми. Оне стварају привид да су жене по правилу за абортус, док мушкарци који се противе абортусу своде жене на пуко средство за рађање деце. Међутим, Љубичић аргументовано показује да се однос мушкараца и жена према феномену абортуса у једној заједници минимално разликује, да су религиозне особе против абортуса, зато што намерни прекид трудноће третирају као грех, док су особе либералне оријентације у великом проценту за абортус. На Љубичићево подсећање да су феминисткиње раније, све до седамдесетих година века, биле против абортуса, будући да су у томе виделе начин за експлоатацију жена, као и да данас у свету постоје бројна женска удружења које се противе абортусу (чак и она феминистичка – нпр. „Феминисткиње за живот“), оспораватељке пријаве не хају.
Оне самоуверено тврде да нема релевантних медицинских истраживања о штетности по физичко и психичко здравље жена које су подвргните абортусу, што је наравно нетачно. Осим тога, опирући се Љубичићевој сугестији да право на слободан избор труднице да ли ће прибећи абортусу подразумева и њено право на добру информисаност о евентуалним штетним последицама тог чина, оне тврде да су жене у Србији довољно информисане, те да не треба ништа мењати. Мада се у пријави наводи читав низ удружења жена у САД која су настала због тога што оне сматрају да нису биле обавештене о штетним последицама абортуса, већину чланова Одељења то не интересује. С индигнацијом одбацују предлог да се у Србији жене, пре него што се определе за абортус, најпре упознају са ултразвуком фетуса која носе у својој утроби, као што је то случај у неким европским земљама. Што се тиче подсећања на катастрофалне демографске податке у Србији, поготово последње две године, њих то напросто не занима, што нимало не чуди ако се има у виду њихова потпуна равнодушност према ономе што надилази приватну сферу.
Љубичић је у више наврата покушавао да коригује пријаву у складу са изнетим примедбама, да на пример прошири образлагање феминистичке позиције, да наведе декларације на које се оне позивају, али све је било узалуд. Будући да њима није био циљ да се Кандидату помогне у што квалитетнијем конципирању пријаве, већ да по сваку цену онемогуће његово бављење темом абортуса, не чуди што особа која је била предводник организоване опструкције није желела да писмено изнесе своје примедбе, јер би се тада на њих могло аргументовано одговорити, нити је прихватила понуду продекана да у његовом присуству она и ментор детаљно размотре све појединачне примедбе.
Да у питању није погрешна перцепција ментора да се ради о организованој опструкцији, показује и то што нико од професора Факултета политичких наука није био спреман да буде ментор за било какаву тему о абортусу. Не само што се Љубичић безуспешно обраћао појединим професорима, нудећи им теме као што су „Сучељавање аргумената пролајф и прочојс покрета“, „Конзервативно становиште о абортусу“, „Политикологија демографије“, него сам и ја покушао да му помогнем у проналежењу новог ментора, како његово вишегодишње бављење темом абортуса не би било узалудно, бар што се тиче доктората. Док су се многи, иако се баве политичким покретима, иако на Факултету политичких наука већ дуго постоји Центар за студије Сједињених Америчких Држава (одређивање према абортусу веома је важно у сучељавању републиканаца и демократа), позивали на то да им је тема абортуса страна, један редовни професор ми је отворено рекао да не жели феминисткиње на врату, а слично је поновио и један други редовни професор када сам му се обратио са предлогом да буде члан комисије за процену пријаве докторске тезе.
Дакле, не ради се о томе да је пријава мањкава, у шта се може уверити свако ко је прочита. Иако она сигурно није испод нивоа просечне пријаве докторске тезе на овом факултету, иако је Љубичић чак уписао мастер студије демографије на Географском факултету, како би што боље обрадио демографски аспект тезе, за већину чланова Одељења то није оно што би било пресудно у њиховом опредељивању. Радикалним феминисткињама и заступницима глобалистичке идеологије смета становиште које није политички коректно, а они који су уздржани устручавају се да подрже пријаву, да не би били окарактерисани као политички некоректни. Иако ми је више њих насамо рекло да у тексту пријаве не виде ништа спорно, једини који су јавно подржали тему били су проф. Часлав Копривица и Добривоје Станојевић.
Да су радикалне феминисткиње крајње нетолерантне према другачијем мишљењу показује и одбијање уредништва Годишњака ФПН-а да објави текст „Реафирмација права нерођених на живот“, који сам понудио овом часопису. Занимљиво је да негативна рецензија тог текста садржи само три реченице. Одбијање се свело на речи „Мрзи жене“, без икакве аргументације такве оцене, што није сметало уредништву часописа да прихвати такву рецензију. Да ли је рецензент у праву свако се може сам уверити, будући да је понуђени текст објављен у часопису Политичка ревија, бр. 3/2020.
За особе на Факултету политичких наука које заступају позицију радикалног феминизма није никакав проблем да, не трепнувши, изрекну неистину. Тако је, на пример, особа која је пре неколико година требало да буде члан комисије за одбрану мастер рада „Екофеминизам“, видевши да он није сасвим у складу са њеним идеолошким становиштем, одбила учешће у комисији. На моје питање у чему је проблем, одговорила је да у раду није поменута Вандана Шива, а морало би бити. Када сам јој, у присуству секретарице, рекао да о њеном становишту пише на три стране, одговорила је, помало збуњено, да у литератури нису наведене књиге ове индијске екофеминисткиње, што је такође неистина.
Оно што је описано као Овертонов прозор, манипулативни процес којим нешто од апсолутно неприхватљивог, постепено, преко оног што се не прихвата али о чему се говори, постаје не само оно што се толерише и прихвата, него се на крају као за све обавезујуће намеће законом, потврђује се на примеру увођења женских студија на Факултет политичких наука и постепеног јачања радикалнофеминистичке позиције. Било је својевремено потребно проф. Вукашину Павловићу да уложи прилично труда како би некако убедио чланове Наставно-научног већа да се женске студије уведу као изборни предмет на овом факултету. Професоре који су били скептични у погледу научности ових студија, позивао је не само на толеранцију, право на разлику, него им је такође предочавао материјалну корист од тих студија, што је на крају пресудило. Међутим, данас када је феминистичка позиција знатно ојачала, када предмет Студије рода више није изборан, већ обавезан на студијама журнализма, када на Факултету ради Центар за студије рода и политике, готово да се нико више не усуђује да опомене заступнице радикалног феминизма на потребу да и оне буду толерантне према другачијим становиштима. Уместо да се понашају у складу са академским нормама, оне свој политички активизам надређују академском позиву. Тако се у силабусу за предемет Студије рода наводи да је циљ наставе обука студената за имплемантацију политике родне равноправности. На моју примедбу да циљ предмета треба да буде упознавање студената са различитим теоријским становиштима, да их не треба третирати као пуке објекте политичке индоктринације, већ им помоћи да се развију у аутономне личности које мисле својом главом, одговора није било, баш као ни на сугестију да у литературу буде уврштен макар један текст који оспорава позицију радикалног феминизма, рецимо једно поглавље књиге Слободана Антонића „Искушења радикалног феминизма“. Особа која је саставила дотични силабус није одговорила ни на питање да ли види било шта проблематично у становиштима неких од заступница радикалног феминизма, рецимо у промовисању тзв. нове женске религиозности – култ Мајке Земље и вештичарење, или у залагању за укидање табу-инцеста (Шуламит Фајерстон, Џудит Батлер). Занимљиво је да управо особа чији предмет Студије рода одликује псеудонаучност, будући да се ради о пукој идеологији прерушеној у науку, критикује Љубичића због наводног псеудонаучног приступа.
Будући да Србија заостаје једно две деценије за оним што се дешава на Западу, можемо у наредном периоду очекивати не само даље истрајавање радикалних феминисткиња и њихових глобалистичких сарадника на онемогућавању бављења политички некоректним темама, оним што није у духу новокомпонованих евроатлантистичких вредности, него и на протеривање са државних факултета оних који се оглушују о ту забрану, оних који дају предност истини у односу на политичку коректност. За сада је само један приватни факултет (Факултет за медије и комуникације), уплашивши се најављене акције радикалних феминисткиња и заступника глобализма у његовом дискредитовању, које би му нанело значајну финансијску штету, прибегао томе да отпусти свог угледног наставника (Зорана Ћиријаковића), али на томе се вероватно неће стати. Уосталом, оно кроз шта је Ћиријаковић прошао, иако је од студената оцењен као најбољи наставник дотичног факултета, сáмо по себи је довољна опомена свима.
Дух прозападних невладиних организација толико је прожео Факултет политичких наука да се мало ко усуђује да му се супротстави. Свесни да се Србија налази у полуколонијалном положају, чак и редовни професори, а поготово млађи сарадници, прибегавају конформистичком ставу. Напросто не желе да буду окарактерисани као политички некоректни, јер би им таква (дис)квалификација, која ће несумњиво доћи до одређених евроатлантских структура, онемогућила успешну каријеру – студијске боравке у иностранству, пројекте, појављивање у медијима (не само прозападним него и на РТС-у) и сл.
Уместо да буду одани свом позиву, да буду заинтересовани за опште добро, да ако треба поднесу и одређене последице због одбране истине, већина наставника углавном води рачуна само о томе како да међусобно ускладе своје приватне интересе и остваре материјалну корист. Како иначе објаснити чињеницу да су чланови Одељења за новинарство и комуникологију, избегавши да се упусте у аргументовану расправу, одбили предлог да српски језик буде обавезан предмет за студенте новинарства? За тај предлог је, осим мене, гласао само проф. Часлав Копоривица. У ситуацији када је опао образовни ниво будућих студената новинарства, када на пријемном испиту више нема прага знања, већ се примају ученици са довољним успехом у средњој школи, чланови Одељења одбацују тај предлог, иако и сами сматрају да су многи студенти, па чак и докторанди полуписмени.
За поједине професоре Факултета политичких наука карактеристичан је такође и нетрпељив став према религиозним студентима. Када сам, пре неколико година, предавао филозофију студентима новинарства, често сам био у ситуацији да слушам како се жале да се не усуђују да у есејима искрено изнесу свој став, зато што бивају оптужени за конзервативизам, религијску затуцаност и сл. Навешћу пример пријемног испита 2019/2020. на докторским студијама, смер Теорија културе и медији, да бих показао какав третман имају особе које су дипломирале на Православном богословском факултету. Правило је да два најбоље рангирана кандидата буду ослобођени плаћања школарине. Комисија је одлучила да максимално 60 бодова буде за успех, 30 за утисак на разговору о теми за докторат, 10 за објављене радове. Од три кандидата Стевица Матко, који је дипломирао на Православном богословском факултету, имао је најбољу ставку у погледу просечне оцене и година студирања. Што се тиче утиска на разговору, што је прилично субјективно, Матко је добио само 10 бодова, док су друга два кандидата добила 26, односно 20 бодова. Нисам присуствовао пријемном испиту, па не могу са стопроцентном сигурношћу рећи да се ради о неправди, мада имајући у виду стање на Факултету политичких наука оправдано сумњам у непристрасност оних који су бодовали разговор са кандидатом. Но оно што је крајње чудно свакако је бодовање објављених радова. За разлику од два кандидата која нису имала ниједан објављен рад, Матко је имао објављене две монографије и осам научних радова. И шта мислите колико је бодова добио? Седам. Зашто само седам? Па зато да би имао два бода мање од првопласиране особе, а један од другопласиране. Мада често толико радова немају ни они који конкуришу за доцентско место, Комисији то није било довољно да му додели већи број бодова. Ако то упоредимо са вредновањем његових радова при упису на интердисциплинарне мастер студије религиологије у оквиру Универзитета, када је захваљујући њима био убедљиво први на листи од 13 пријављених, онда можемо констатовати да су опет највероватније у питању били идеолошки разлози.
Иако би желели да се стекне утисак како се руководе искључиво научним критеријумима, за велики број професора идеолошко полазиште игра много значајнију улогу. То се види не само у њиховом опредељивању да користе тзв. родно осетљив језик, него и у томе што се чак ни не устручавају да опомињу оне који га не користе. То што струка (Одбор за стандардизацију српског језика САНУ, Матица српска, професори Филолошког факултета) негативно гледа на тај неуставни закон, њима не смета. Идеологија политичке коректности је на првом месту, јер она доноси различите користи за оне који јој се приклоне.
Иако би могло још доста тога да се наведе о доминантној атмосфери политичке коректности на Факултету политичких наука, зауставићемо се овде и замислити се над Љубичићевим случајем. Он је утрошио доста времена и новца, да би своје докторске студије крунисао радом на теми која га интересује. У томе је на груб начин онемогућен. Ако се не заштите његова права, ако будемо равнодушни према његовом случају, то ће значити да смо се сви ми који радимо на овом факултету, па и шире, у мањој или већој мери приклонили владавини диктата политичке коректности.
Рецимо на крају да се опште стање у друштву, пре свега криза моралних и духовних вредности, неизбежно одражава и на образовне институције. Преовлађујући транзициони менталитет у друштву попримио је у сфери високог образовања и културе аутоколонијалну форму. На сваком од нас је да изабере да ли ће се помирити са таквим стањем у оквиру своје професије, или ће се, одуставши од удобне позиције незамерања, заложити за истину и правду.
Проф. др Зоран Кинђић
ИЗВОР: https://vaseljenska.net/2022/03/03/fakultet-politicki-korektnih-nauka/