Управо је православна традиција та која чини крај овој теоретској колизији на пољу гносеологије. Она то чини разликујући два типа знања: Божанско или оно „свише“ и секуларно (тиратен) или „сниже“. Прво знање је натприродно, друго природно. Ово одговара јасној разлици између Нествореног и створеног, између Бога и материје.
Ова два типа знања захтевају два метода учења. Метод божанског целомудрија је заједница човека са Нествореним кроз срце. Ово је остварено кроз присуство Нестворених Божанских енергија у људском срцу. Метод секуларног сазнања је наука, она се остварује увежбавањем људских интелектуалних и логичких моћи.
Православље успоставља јасну хијерархију ова два типа знања као и њихових метода. Метода натприродне гносеологије, у православној традицији, назива се исихазам, који се састоји од созерцања и очишћења (непсис и катарза) срца. Исихазам се идентификује са православљем. Православље, са становишта светих отаца, је незамисливо изван исихастичке праксе.
Исихазам је, у суштини, аскетска и духовно исцељујућа пракса чишћења срца од страсти не би ли се обновила ноетичка моћ унутар срца. Морамо напоменути у овом тренутку да је метод исихазма као духовно исцељујуће праксе такође научан и практичан. Због тога је теологија, под одређеним условима, такође научна и практична.
Међу теоретичарима науке и уметности теолошка академска класификација је почела на Западу у 12. веку, услед померања теологије ка метафизици. Отуда, они који на Истоку осуђују нашу сопствену теологију, исказују западњаштво, због тога што, у суштини, осуђују и одбацују изобличену карикатуру онога што сматрају источном теологијом.
Али шта је функција ноетике? У Светом Писму већ постоји разлика између духа човека (нус) и интелекта (логоса или ума). Дух човеков се у патристичким списима назива нус да би се разликовао од Светог Духа. Дух, нус, је око душе (Мт 6:22–26).
Ноетичка способност је назив функције нуса унутар срца и представља духовну функцију срца, чија је паралелна функција и срце као орган који пумпа крв кроз наше тело. Ова ноетичка моћ припада мнемоничком систему који постоји унутар ћелија мозга. Обе се могу детектовати људском науком, али наука, ипак, не може да наслути нус.
Када човек постигне озарење Светим Духом и постане Божији храм, самољубље се мења у безусловну љубав и тада постаје могуће да се изгради реалан социјални однос подржан овим безусловним међусобним односом (спремност да се жртвује за свог ближњег), пре него себичним, користољубивим захтевом за личним правима према духу западноевропског друштва.
Дакле, неке важне последице смо разграничили: прво, да је хришћанство у својој јединствености трансцендентно у односу на религију и концепт цркве као пре свега институције са правилима и дужностима. Надаље, православље не може да се замисли као усвајање некаквих принципа или истина наметнутих одозго. Ово је неправославна верзија доктрине (апсолутног принципа, наметнуте истине). Замисли и значења се у православљу испитују кроз искуствену потврду.
Дијалектичко-интелектуални стил размишљања о теологији, као и њена догматизација, су стране православној традицији. Научник и професор знања о Нествореном, у православној традицији, је духовни старац (духовник), водич или „учитељ о пустињи“.
Бележење обе врсте знања претпоставља искуствено знање о феномену. Исто то важи и на пољу науке где само специјалиста разуме истраживања других специјалиста у истој области. Усвајање закључака или проналазака из једне научне гране од стране неспецијалисте (то јест оних који нису способни да експериментално испитају истраживање специјалиста) засновано је на поверењу у кредибилитет специјалисте. Другачије не би било научног прогреса. Исто важи и за науку о вери.
Емпиријско знање светих људи, пророка, апостола, светих отаца и мајки свих времена је усвојено и засновано на истој истини. Патристичка традиција и црквени сабори функционишу на овом искуству које се може доказати. Нема свецрквеног Сабора без присуства просвећених/обожених (θεούμενοι), оних који виде Божанске (а ово је проблем данашњих сабора!) православне доктрине које подстичу из овог односа.
Због тога је православна наука исто толико догматска колико и световна наука. Они који говоре о недостатку неутралности на пољу вере не смеју заборавити речи Марка Блоха, да ниједно научно истраживање од почетка није неутрално, иначе истраживање не би било могуће. То је тачно и за веру.
Православље прави разлику између два типа знања (и мудрости), и њихових метода и средстава, тиме избегавајући њихово бркање као и конфликт. Пут остаје отворен за збрку и конфликт само онда када су услови и суштина хришћанства изгубљени.
Ипак, у православном окружењу постоје неке нелогичне аналогије попут могућности да имамо неког ко се истиче у науци, али је у Божанском знању духовно дете, и обратно, неко ко је велик у Божанском знању је потпуно неписмен у људској мудрости као што је био већ споменути свети Антоније Велики, преноси Башта Балкана.
Ништа, међутим, не искључује могућност поседовања обе врсте мудрости/знања, као што је случај са великим светим оцима и мајкама Цркве. Ово је управо оно што пева акатисте за математичарку свету Катарину Премудру из 3. века: „Мученица, примивши Божанску мудрост од детињства, научи сво светско знање добро…“
Извор: Башта Балкана