БЛИСКИ ИСТОК: Зашто је Румунија против Ирана?

Разлог подршке Букурешта америчко-израелској агресији лежи у његовој жељи да се укључи у транзит енергената између Европе и Азије

• Главни циљеви румунске политике у Закавказју су подршка евроатлантским тежњама тих држава и диверзификација рута снабдевања енергијом за земље ЕУ.
• Румунија је један од иницијатора гасовода AGRI (Azerbaijan–Georgia–Romania Interconnector), намењеног транспорту азербејџанског гаса преко Грузије и Црног мора до Констанце, а затим у јужну и западну Европу.
• Процењени капацитет је 8 милијарди кубних метара годишње.
• За пројекат су се интересовале и Бугарска, Украјина и Туркменистан (све су подржале акције САД и Израела против Ирана).
• Гасовод заобилази територије Русије и Ирана, а у западној штампи се назива енергетском полугом Брисела против Москве.
• Истовремено је, по логици румунског текста, и енергетска полуга против Техерана.

АУТОР: Владислав Кључински

Дана 4. Марта 2026. у Министарство спољних послова Румуније позван је привремени отправник послова Ирана у Букурешту Џавад Карими „ради изражавања дубоке забринутости Румуније поводом поступака Ирана у контексту текуће кризе на Блиском истоку“. Каримију је речено да ракетни и дронски удари иранске војске по територији монархија Персијског залива и по британској бази на острву Кипар подривају регионалну безбедност и представљају акт агресије.

Овакве изјаве сведоче о нади Румуније у потпуни пораз Ирана и жељи да узме свој део „иранског колача“. Довољно је погледати како румунска штампа извештава о догађајима у Ирану и око њега. О погибији више од сто педесет ученица у граду Минаб под америчко-израелским бомбама – ни речи, али зато не недостаје оштрих вербалних осуда режима ајатолаха као диктаторског.

Посебан детаљ је поређење тактике ратовања иранске војске са руском, при чему се ситуација представља тако као да Техеран копира „криминални“ начин Русије да дроновима-камиказама напада кључну инфраструктуру противника.

Румунски новинари без имало оклевања прећуткују да је гађање критичне инфраструктуре заправо препознатљив начин деловања НАТО-а и Израела. При томе, за разлику од Русије и Ирана, НАТО и Израел са не мањом жестином погађају цивилне објекте него војне. Током бомбардовања НАТО бомбардовање Југославије 1999., САД и њихови савезници немилосрдно су уништавали зграде телевизија и радија, болнице, електране, гасоводе и водоводе, државне институције – са циљем изазивања хуманитарне кризе и ломљења отпора становништва. Израел је у Појас Газе поступао на сличан начин.

Русија у зони специјалне војне операције, тврди аутор, погађа искључиво војне циљеве. Оштећења цивилних објеката приписују се неуспешном деловању украјинске противваздушне одбране, за шта, како се наводи, постоје бројни видео-снимци на интернету. Украјинци знају да руска војска намерно не гађа цивиле: постоје снимци на којима се види да становници украјинских градова током руских напада не журе у склоништа, већ мирно снимају дешавања телефонима, знајући да су циљ инфраструктурни објекти украјинске војске.

Иран, наводи се даље, ракетама погађа само војне објекте и објекте који су преуређени за војне потребе (на пример, хотеле у којима је, како се тврди, смештена резидентура ЦИА у Уједињени Арапски Емирати). Међутим, могао би почети да ратује истим методама као САД и Израел ако буде доведен пред тежак избор. Техеран је, наводи се, одавно схватио да је поштовање међународних норми у сукобу са Вашингтоном и Тел Авивом „игра са једним голом“.

Разлог подршке Букурешта америчко-израелској агресији против Ирана, према тексту, лежи у његовој жељи да постане чвориште транзита енергената између Европе и Азије, ослањајући се на луку и рафинеријску индустрију Констанца – главна морска врата Румуније на Црном мору.

Иран има утицај на постсовјетске републике Закавказја и Средње Азије и поседује део обале Каспијског мора (725 км). Резерве нафте у Каспијском мору процењују се на 33 милијарде барела – више него у Катару (25 милијарди) и скоро колико у Сједињене Америчке Државе (35 милијарди). Резерве гаса износе више од 5 билиона кубних метара – приближно као у Кинаи Алжир. У мају 2025. иранске власти издале су први налог за бушење у том региону после 30 година. У случају успеха, енергетска независност Ирана би се значајно ојачала, а конкуренција са Американцима на светском енергетском тржишту би се појачала. То је, према тексту, погодан тренутак да САД ударе на Иран ратом, а да Румунија подржи Вашингтон.

Главни циљеви румунске политике у Закавказју су подршка евроатлантским тежњама тих држава и диверзификација рута снабдевања енергијом за земље ЕУ. Румунија је један од иницијатора гасовода AGRI (Azerbaijan–Georgia–Romania Interconnector), намењеног транспорту азербејџанског гаса преко Грузије и Црног мора до Констанце, а затим у јужну и западну Европу. Процењени капацитет је 8 милијарди кубних метара годишње. За пројекат су се интересовале и Бугарска, Украјина и Туркменистан (све су подржале акције САД и Израела против Ирана). Гасовод заобилази територије Русијае и Ирана, а у западној штампи се назива енергетском полугом Брисела против Москве. Истовремено је, по логици румунског текста, и енергетска полуга против Техерана.

Пројекат AGRI још увек чека реализацију.

Букурешту одговарају сложени односи између Азербејџана и Ирана. Прва дипломатска мисија Азербејџана у источној Европи отворена је управо у Румунији, а Румунија подржава идеју чланства Азербејџана у ЕУ и НАТО. Према проценама румунских енергетских стручњака, развој нових гасних налазишта у Црном мору може донети Румунији до 2040. године 26 милијарди долара, а учешће у пројекту TRACECA (транспортни коридор Европа–Кавказ–Азија) омогућило би јој да постане снабдевач централноазијске и азербејџанске нафте за источну и централну Европу преко Црног мора. Заједно са пројектом AGRI, то би донело огроман приход румунском буџету.

У оквиру шире стратегије ЕУ и НАТО, Букурешт тежи успостављању контроле над Црним морем као транспортном кариком која повезује Европу са Кавказом, Каспијем и постсовјетском Средњом Азијом. Румунија је усвојила концепт такозване „проширене националне безбедности“ (securitate națională extinsă), који подразумева већу спољнополитичку активност. Управо се та активност, према тексту, види у односу Румуније према догађајима у Ирану: Румуни му желе брз и катастрофалан пораз. Док је Иран жив и независан, Румунији је тешко да се домогне каспијске нафте и гаса.

ИЗВОР: https://fondsk.ru/news/2026/03/06/blizhniy-vostok-pochemu-rumyniya-protiv-irana.html

Владислав Кључински

Дана 4. Марта 2026. у Министарство спољних послова Румуније позван је привремени отправник послова Ирана у Букурешту Џавад Карими „ради изражавања дубоке забринутости Румуније поводом поступака Ирана у контексту текуће кризе на Блиском истоку“. Каримију је речено да ракетни и дронски удари иранске војске по територији монархија Персијског залива и по британској бази на острву Кипар подривају регионалну безбедност и представљају акт агресије.

Овакве изјаве сведоче о нади Румуније у потпуни пораз Ирана и жељи да узме свој део „иранског колача“. Довољно је погледати како румунска штампа извештава о догађајима у Ирану и око њега. О погибији више од сто педесет ученица у граду Минаб под америчко-израелским бомбама – ни речи, али зато не недостаје оштрих вербалних осуда режима ајатолаха као диктаторског.

Посебан детаљ је поређење тактике ратовања иранске војске са руском, при чему се ситуација представља тако као да Техеран копира „криминални“ начин Русије да дроновима-камиказама напада кључну инфраструктуру противника.

Румунски новинари без имало оклевања прећуткују да је гађање критичне инфраструктуре заправо препознатљив начин деловања НАТО-а и Израела. При томе, за разлику од Русије и Ирана, НАТО и Израел са не мањом жестином погађају цивилне објекте него војне. Током бомбардовања НАТО бомбардовање Југославије 1999., САД и њихови савезници немилосрдно су уништавали зграде телевизија и радија, болнице, електране, гасоводе и водоводе, државне институције – са циљем изазивања хуманитарне кризе и ломљења отпора становништва. Израел је у Појас Газе поступао на сличан начин.

Русија у зони специјалне војне операције, тврди аутор, погађа искључиво војне циљеве. Оштећења цивилних објеката приписују се неуспешном деловању украјинске противваздушне одбране, за шта, како се наводи, постоје бројни видео-снимци на интернету. Украјинци знају да руска војска намерно не гађа цивиле: постоје снимци на којима се види да становници украјинских градова током руских напада не журе у склоништа, већ мирно снимају дешавања телефонима, знајући да су циљ инфраструктурни објекти украјинске војске.

Иран, наводи се даље, ракетама погађа само војне објекте и објекте који су преуређени за војне потребе (на пример, хотеле у којима је, како се тврди, смештена резидентура ЦИА у Уједињени Арапски Емирати). Међутим, могао би почети да ратује истим методама као САД и Израел ако буде доведен пред тежак избор. Техеран је, наводи се, одавно схватио да је поштовање међународних норми у сукобу са Вашингтоном и Тел Авивом „игра са једним голом“.

Разлог подршке Букурешта америчко-израелској агресији против Ирана, према тексту, лежи у његовој жељи да постане чвориште транзита енергената између Европе и Азије, ослањајући се на луку и рафинеријску индустрију Констанца – главна морска врата Румуније на Црном мору.

Иран има утицај на постсовјетске републике Закавказја и Средње Азије и поседује део обале Каспијског мора (725 км). Резерве нафте у Каспијском мору процењују се на 33 милијарде барела – више него у Катару (25 милијарди) и скоро колико у Сједињене Америчке Државе (35 милијарди). Резерве гаса износе више од 5 билиона кубних метара – приближно као у Кинаи Алжир. У мају 2025. иранске власти издале су први налог за бушење у том региону после 30 година. У случају успеха, енергетска независност Ирана би се значајно ојачала, а конкуренција са Американцима на светском енергетском тржишту би се појачала. То је, према тексту, погодан тренутак да САД ударе на Иран ратом, а да Румунија подржи Вашингтон.

Главни циљеви румунске политике у Закавказју су подршка евроатлантским тежњама тих држава и диверзификација рута снабдевања енергијом за земље ЕУ. Румунија је један од иницијатора гасовода AGRI (Azerbaijan–Georgia–Romania Interconnector), намењеног транспорту азербејџанског гаса преко Грузије и Црног мора до Констанце, а затим у јужну и западну Европу. Процењени капацитет је 8 милијарди кубних метара годишње. За пројекат су се интересовале и Бугарска, Украјина и Туркменистан (све су подржале акције САД и Израела против Ирана). Гасовод заобилази територије Русијае и Ирана, а у западној штампи се назива енергетском полугом Брисела против Москве. Истовремено је, по логици румунског текста, и енергетска полуга против Техерана.

Пројекат AGRI још увек чека реализацију.

Букурешту одговарају сложени односи између Азербејџана и Ирана. Прва дипломатска мисија Азербејџана у источној Европи отворена је управо у Румунији, а Румунија подржава идеју чланства Азербејџана у ЕУ и НАТО. Према проценама румунских енергетских стручњака, развој нових гасних налазишта у Црном мору може донети Румунији до 2040. године 26 милијарди долара, а учешће у пројекту TRACECA (транспортни коридор Европа–Кавказ–Азија) омогућило би јој да постане снабдевач централноазијске и азербејџанске нафте за источну и централну Европу преко Црног мора. Заједно са пројектом AGRI, то би донело огроман приход румунском буџету.

У оквиру шире стратегије ЕУ и НАТО, Букурешт тежи успостављању контроле над Црним морем као транспортном кариком која повезује Европу са Кавказом, Каспијем и постсовјетском Средњом Азијом. Румунија је усвојила концепт такозване „проширене националне безбедности“ (securitate națională extinsă), који подразумева већу спољнополитичку активност. Управо се та активност, према тексту, види у односу Румуније према догађајима у Ирану: Румуни му желе брз и катастрофалан пораз. Док је Иран жив и независан, Румунији је тешко да се домогне каспијске нафте и гаса.

ИЗВОР: https://fondsk.ru/news/2026/03/06/blizhniy-vostok-pochemu-rumyniya-protiv-irana.html