Христос је међу нама, чеда Tајанствене Светлости!
Често људске усне шапућу: „Тешка су времена.“
Но зар је земља икада била пријатељ небеској истини?
Зар тама није од искони дизала ветрове против светлости?
Они који желе да стоје пред Богом као живе свеће
од памтивека су били ломљени олујама света.
Часни и верни Господу увек су ходили кроз огањ,
јер се пут ка Царству не простире по персијским ћилимима,
него по крсту, по сузи, по крви, по исповедању.
Свети мученици и исповедници нису се освртали
када је зло викало да ћуте.
Нису мерили да ли ће бити схваћени
јер знали су: када савест ућути,
онда се у души рађа други глас;
глас страха, који је син таме.
И тај глас често данас чујемо:
„Ћути да не изгубиш мир.“
„Пристани да те не презиру.“
„Склони се, не исповедај, да буде лакше.“
Тако настаје тишина која није од Бога,
него гробна тишина душе.
Многи данас облаче лаж у речи љубави.
Зову мрак – миром,
компромис – мудрошћу,
издају – трпљењем.
Али љубав без истине није љубав,
него маска.
Мир без правде није мир,
него везане руке.
Јединство без Христа није јединство,
него заједништво у тами.
Свето Писмо пева мистичну песму:
„Милост и истина се састају, правда и мир се љубе“ (Пс. 85:11).
Милост , без истине је сенка која не грије.
Истина , без милости је огањ који не светли.
Правда , без мира је мач без Бога.
Мир без правде је мртво море.
Зато Господ љуби истину.
Она је трон Његове славе на земљи,
скривена али присутна,
кротка али страшна,
невидљива али све суди.
Истина није само у словима.
Истина је дах живога Бога у души.
Истина није само у догмама.
Истина је у животу,
у срцу које се не продаје,
у савести која не мења лице као месец.
Гледајте, браћо и сестре:
лаж стоји пред нама без стида,
обнажена као звер у пустињи.
Говори високо,
граби похоте,
удара слабe,
грди праве
и седи у палатама,
обучена у злато,
седећи на престолу
као да је Бог.
А свет се клања.
Али Христос није дошао да прави уговоре са тамом.
Он не нуди примирје лажи.
Не позива на мир који мирише на гроб.
Крст није настао ради удобности.
Крв није текла ради компромиса.
Смрт није побеђена ради тишине.
Наш крст понекад није спољашњи удар,
ни копље, ни тамница.
Често је он унутрашње исповедништво:
када свет шапуће да попустиш,
а ти не попушташ;
када те позивају да се правиш да не видиш,
а ти гледаш;
када сви говоре да је истина опасна,
а ти је држиш као хлеб.
Тешко је мртвом човеку да умре.
Тешко је камену да се сломи.
Али жив човек ; ох’- да’ ; када стоји у истини ;
рађа се поново.
Јер нема спасења за оне који се клањају златном телету компромиса.
У Цркви се не спасавају они који су ћутали да би били вољени.
Него они који су љубили Христа више од своје славе.
Јер говорено је:
„Буди веран до смрти, и даћу ти венац живота.“
До смрти а не до прве препреке.
До смрти а не до првог страха.
До смрти а не до првог погледа осуде.
До краја.
До последњег даха.
До последње капи душе.
Зато, браћо и сестре,возљубљена дечице :
не бојте се времена.
Ни царстава овога света.
Ни људи који дижу глас против истине.
Бојте се само једнога:
да се у вама не угаси пламичак
који Бог запалио.
Јер ако свет одузме све,
а срце остане верно ,
човек није изгубио ништа.
Ако свет подари све,
а истина се изгуби ;
човек је изгубио себе.
Онај који стоји у истини
стоји на Стени.
Онај који стоји на Стени
неће се померити.
Јер тама може викати,
али светлост не мора да виче ;
она само постоји
и све расветљава.
Дакле, љубљена децо знајте;
Црква не бива побеђена споља.
Ни адска врата је не руше,
нити силе света,
нити духови таме.
Црква умире само једним путем:
када њени пастири престану да буду светлост и со.
Када се они, који су положили руке на Јеванђеље,
уплаше туђих погледа.
Када језик који је помазан благодаћу
покрије тишина страха.
Страх од медија.
Страх од људи.
Страх од браће.
Али, страх од Бога се изгубио.
И зато Дух говори Цркви: „Пробуди се, јер долази час када ће пастир стати пред Судом, не са похвалама, него са душама које су му поверене.“
Ох’ мој Боже ; где ће душа моја ако издам мале које си Ми поверио.
Тресем се од саме помисли и одговорности.
Шта ће рећи онај који је знао истину,
али је сакрио као криву монету у земљу?
Шта ће понети са собом онај
који је ћутао да би се свет смејао,
а није говорио да би се Бог радовао?
Браћо:
Крст није перо од свиле.
Крст није позив на удобност.
Крст није позив да свима будемо пријатни.
Крст је позив да будемо верни.
Јер Добри Пастир није дао мишљење ;него живот.
Није бранио углед ; него истину.
Није штедео себе ; него овце.
И зато је свако ћутање пред лажју
мали ударац на саму Цркву.
Свако избегавање истине
капија је кроз коју улази тама.
И један пастир који не говори
може да рани хиљаде душа, милионе и милијарде.
Али један који говори истину
може да подигне народ из духовне смрти.
Зато:
Нека гори језик за Христа.
Нека дрхти савест пред Богом.
Нека нестаде изговора.
Јер када Небо стане пред нас,
неће питати:
„Јеси ли био вољен?“
него:
„Јеси ли био веран?“
О дођи ти који си био веран и идите од мене јер вас заиста не познајем.
Избор је и слободна воља наша а суд је на Господу коме нека је слава и хвала у све векове векова.
Амин.
Са љубављу у Христу
Отац Александар Радуновић