- По друштвеним мрежама може се наћи сијасет информација проистеклих из једне реченице на фејсбук страници посвећеној српском акробати Драгољубу Алексићу (9. 8. 1910. Вина, Књажевац-4. 11. 1985. Београд): наводно је приликом Титове посете Лондону (уз погрешну назнаку да је то било 1951.), пред југословенским сувереном и британском краљицом предратни сеоски ковач извео своју вратоломну тачку.
- Легенда каже да је предратни бравар у лику председника Броза био задивљен умећем свог негдашњег колеге по занату.
- Следе прича о пар акробација из Алексићевог животног репертоара изведених у трансформацији “од џепароша до праведника“ и сага из живота “другог багдадског лопова“ модерних времена.
АУТОР: Ранко Јаковељевић
ВЕШТИНА ИЛИ КАРАКТЕРНА ОСОБИНА
Држећи се зубима за кајиш на авиоку акробата Алексић летео је над Београдом
Пред своју сензационалну атракцнју, коју ће изводитн и на Међународној изложби у Риму, јуче је познати акробата Драгољуб Алексић, пред великим бројем искупљене публике на Калемегдану, извео генерарну пробу. Летео је неколико минута држећи се зубима о кајиш, причвршћен за авион. Том приликом замало што није погинуо због јаког ветра изнад ушћа Саве у Дунав. Ова генерална проба показала је да није тачна претпоставка наших авијатичара, да се због великог притиска ваздуха, и при минималној брзини авиона, акробата Алексић неће моћи да врати у апарат. А то би значило сигурну смрт… Велика атракција, коју ће доцније неустрашиви акробата извести на Светској изложби у Риму 1942 године, биће нашој публици приказана на први и други дан Ускрса, у 4 часа по подне.
22.4.1940 “Време“
“БАГДАДСКИ ЛОПОВ“ ИЗ СЕЛА ВИНА
“Време“ 15.3.1933:
ЈЕДНА ЗВЕЗДА ГАСНЕ…
Акробата Драгољуб Алексић ухапшен је у Новом Саду због опасне крађе
Нови Сад, 14 фебруара. — Данас је Новн Сад нмао једну особиту сензалцију која ће несумњиво иматн одјека у целој земљи, пошто се ради о нашем познатом акробати Драгољубу Алексићу. Алексић је ноћас ухапшен у новосадској филијали “Политике“ у моменту када је извршно похару из касе у којој је бнла замашна свота. Само откриће било је потпуно случајно, а по Алексића фатално, јер је после овога одмах био ухапшен. Драгољуб Алексић је већ у два маха изводио своје продукције у Новом Саду, па је дошао поново пре десетак дана у намери да приреди једну представу у хотелу “Слобода“ на којој је имао да објасни начин како је постао тако снажан, да кида ланце, савија гвоздене шипке, носи у зубнма тврете од преко 100 килограма и т. д. Он је развио звучну рекламу а благодарећи предусретљивости фнлијале “Политике“ уселио се у њену филијалу и испунио излоге својим фотографијама, док је пред радњом ударио велику рекламну плочу са столом на коме су се налазиле његове књнге, које је продавао. Реклама је трајала 10 дана и продаја књнга ишла је тим боље што је Алексић објавио да сваки купац књиге има бесплатан улаз на предавање а поред тога обећао је да ће посетпицима представе бити раздељене трн награде по 1000 динара. Све је било у реду и публика је пестрпљнво очекивала данашњи дан представе. Међутим догодило се нешто што је довело до одлагања Алексићеве представе а Алекића и његове ађутанте одвело у апс. То због чега је Алекснћ доспео у апс личи по мало на филм и могло је да им драматичних резултата. Алексић је с времена на време стајао на сто пред филијалом “Политике“, држао предавања и с времена на време улазио у филијалу да се огреје. Унутра је имао прилике да посматра администратора г. Лазу Ивановпћа који је вршио обрачуне са продавцима и слагао паре у ручну касу. То је био увод. Синоћ око 11 часова г. Ђорђевић, дописник »Политике« потпуно случајпо са неким својнм пријатељима наишао је поред Филијале »Потитике« која се налази на тргу Ослобођења у згради Матице српске. У филијали је осветљење бнло угашено, али спољне ролне нису бнле с пуштене због излога. Г. Ђорђевнћ је ушао у радњу и пошао у правцу електричног шалтера до упали осветљење. За њнм су ушли и његови пријатељи. Међутнм он је чуо сумњивн шушањ у другом одељењу ралње, које је преграђено стакленом преградом и знајући да у ово доба у радњи нема никога он је пришао брзо шалтеру и упалио осветљење. Тада се указла неочекивана сцена. На улазу у друго олељење појавио се Алексић нагарављен у лнцу, очевидно збуњен, тако дз није могао никако да се прибере. Г. Ђорђгвнћ предосећајући да нешто ннје у реду одмах се обратио Алексићу са питањге: „Шта трзжите у ово доба у филијали ?“ Алексић је почео да замуцкује и да прича како су га напали неки разбојници, који су међутим умакли. Овн разбојннци су хтели да похарају фчлијалу “Политике“. Ситуацнја је донекле потврђивала ове његове наводе, јер када је г. Ђорђевић погледао у правцу стола г. Ивановића, констатовао је да је на касица разваљена и видео је нерел међу хартијама, а исто тако и свој сто обијен. Држање Алексићево било је толико сумњиво да је г. Ђорђевић одмах извадно револвер и уперивши га на Алексића наредио му да се не миче док је један ол његових прнјатеља прискочио телефону и одмах затражио управу Полиције одакле је ускоро стигло неколико агената и жандарма а одмах је дошао и шеф кривичне полиције г. Родољуб Маленчић. Чим је стигла полиција одмах је нзвршен увићај на лицу места којн је за Алекснћа био врло неповољан. После овога, наравно, Алексић је одмах ухапшен и спроведен у управу полиције. За то време агенти су одмах отншли у хотел “Слобода“, где су нашли двојицу Алекснћевих помоћника а дозват је у филијалу, “Политике“ и админнстратор г. Ивановић који је констатовао да је каса обијена и да је из ње однесена замашнија свота која прелази 10.000 динара. На писаћем столу г, Ђорђевнћа стајала је кожна торба Драгољуба Алекснћа која је бнла набијена парама, Алексић је међутим одривао да је то његова торба, У полицији је одмах почело саслушавање Алексића. Он је и даље порицао да уопште има ма каквог удела у овом обијању тврдећн да је био жртва разбојничког напада. Према његовом причању он је синоћ ишао главном улицом и сврнуо до фнлијале «Политике», када је приметно неке тнпове. Ушао је тада у дворшпте и загледао кроз прозор. Један од разбојника зграбио га је за гушу а други га увукао у радњу где је почело гушање. Разбојници су га оборилп и како он тврди један га је опио морфијумом. Међутим извршеннм лекарским прегледом на Алексићу нису нађенн никаквн трагови борбе а нсто тако ни траговн неког наркотизирања тако да је и ова одбрана потпуно отпала и да све чињенице њега терете. Утврђено је даље и то да је фуруна била разметнута и да се сам Алексић нагаравио да би изгледао као да је нзншао из борбе. Сем тога трагови малтера на прозору сведоче да се он провлачио кроз тај прозор. На срећу сав новац нађен је до послед паре. Алексића тереги још и то, што је утврђено да у једној другој ствари није говорио нстину. Наиме он је тврдпо да су розбојнци и њему отели зооо динара. Међутим код њега је нађено 160 динара у готову које му је г Ђорђевић дао у једној коверти да понесе у Београд. Та коверта нађеаа је отворена у једном његовом џепу а у другом џепу нађено је тнх 160 динара.
ЖИВОТНИ САЛТО
Једна свакидашња фраза: живот је данас тако тежак. Људи се боре и пробијају кроз њега. Неко са више, неко са мање успеха. Има и оих који не могу да се пробију кроз читав сплет тешких препона које живот доноси. То су слабићи, трештени мекушци, који тако често узимају омче на врат, скачу у Дунав или испијају масну соду… Драљуб Алексић, млади акробата, не спада у њихов ред.
Млади акробата не може да се с њима пореди што није случај са многим политичарима писцима- и има публику. Он је несумњиво мајстор у томе да је скупи заинтересује за своје продукције, храбре и смеле продукпије. Она га слуша гледа. Тако из дана у дан… Има већ три дана булевар Краљице Марије је од шест после подне, па све до дубоко у ноћи, сав у знаку истог акробате. Пре две године, пред дупке пуном судском двораном, млади акробата је говорио: Не, славни суде, ја нисам крив!.. Понављам енергично: нисам крив… ако ме осудите осуђујете једног невиног човека!… Претседавајући је тада имао муке да га спречи да не прочита „своју последњу реч“, исписану ситним рукописом на педесет страница беле хартије, коју је судском затвору муком добавио. Синоћ је акробата Алексић пред неколико хиљада лица, од којих се црнио широки простор на булевару, пред домом Трговачке омладине, поново искористио свој говорнички дар. Осветљен јаким електричним рофлекторима са 17 метара висине он је грмео непрегледној маси: Па ако сам, госпође и господо, погрешио нешто, питам ја вас: ко није грешан? У младости се често греши, нарочито када жене уплету своје прсте. Али човек мора да се врати у друштво да поштено живи. Тада треба сви да га помогну! Свет је аплаудирао. Акробата Драгољуб Алексић, врло задовољан, отпоздрављао је руком. Са напрегнутом пажњом публика прати сваки гест младог акробате. Сваки храбар подвиг награђује бурним аплаузом. Блех музика свира један већ давно заборављени фокс. У малој паузи, акробата Драгољуб Алексић поново говори: Са новцем који ми будете дали, поштоване госпође и господо, оденућу од главе до пете десеторо сиромашне деце … Аплауз. … онда ћу се још усавршити мојим акробацијама показати целом свету шта може да уради један Југословен! Још жешћи аплауз. Драгољуб Алексић блиста од среће. Осветљен јаком светлошћу рефлектора он се клања на све стране поздравља раздрагане Новосађане… Акробати Драгољубу Алексићу је успео реванш у Новом Саду.
“Дан“ 14.7.1935.
Драгољуб Алексић је био српски филмски сценариста, редитељ, продуцент, акробата и глумац, познат у југословенским, европским и светским оквирима. Након завршене основне школе и ковачког заната напушта родно село, Вину и одлази у Београд где формира сопствену акробатску артистичку трупу и убрзо постаје једна од најславнијих домаћих личности свог доба. Умро је у Београду у дому за старе, на Бежанијској коси, у крајњем сиромаштву. Од тада до данас, лик Драгољуба Алексића представља значајну тачку интересовања у уметничким и теоријским круговима наше земље.
Алексић је у периоду између два светска рата наступао широм читаве Југославије и Европе. Током 1931. године наступао је у Крушевцу, том приликом је био ухапшен. Септембра 1936. појавио се у Београду са топом за испаљивање људи.
Пише сценарио, режира, продуцира и игра главну улогу у првом српском филму са снимљеним филмским дијалогом. “Невиност без заштите“, причу о јунаку који помаже и спашава од насиља сироту, незаштићену девојку. У продукцији су му помогли сарадници Иван Мишковић, продуцент и Стеван Живковић, сниматељ. Филм је видело око 80.000 Београђана.
Због овог, у аматерским условима снимљеног филма, Алексић има проблема са Немцима, али и са новим властима након ослобођења. Немачка окупациона власт га сумњичи за подривање Трећег рајха и побуну против окупационе власти, јер пројекција његовог филма изазива овације које су, по причама Београђана оног времена, надјачале тон у суседном, немачком биоскопу. Комунистичка партија га, након завршетка другог светског рата, проглашава колаборационистом и изводи пред суд, због сумње да је филмски материјал, камере и осталу технику добио од Немаца, као њихов сарадник. У оба процеса који су вођени против њега Алексић добија ослобађајућу пресуду.
https://www.espreso.co.rs/svet/planeta/1251191/titova-poseta-velikoj-britaniji
Челичне жице у мишићима
Колико је Алексић био популаран и ван граница наше земље сведочи један чланак у лондонском „Тајмсу“… У овом тексту описан је Алексићев наступ пред маршалом Титом и енглеском краљицом. Написали су тада да „у мишићима има челичне жице, а уместо живаца најлонску ужад“.
https://www.facebook.com/photo/?fbid=1045562863796024&set=%D0%
“БАГДАДСКИ ЛОПОВ,, ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА
-Сведочење генерала Љубодрага Ђурића-
Сведочење Љубодрага Ђурића, најближег сарадника Јосипа Броза, објављено у књизи „Сјећања на људе и догађаје“ (Рад – Београд, 1989)
Крајем 1944. године, стигао је из Црне Горе камион са сребром и златом. То је. како изгледа, заоставштина избегле Југословенске владе, која није евакуисана приликом њене бежаније из манастира Острог, а коју су скривали калуђери. ОЗНА је то, вероватно, пронашла и послала Титу… Очигледно је било да Немци нису дирали ништа у Белом двору. То ми је, у разговору потврдио и друг Тито, који је детаљно све прегледао. Ипак сам се изненадио кад ми је једног дана Тито рекао: да прегледамо заоставштину кнеза Павла, коју је он обишао у подруму, а није стигао да отвара сандуке због дотадашњих силних послова. Зато је наредио да се сандуци са златним и сребрним полугама не дирају, јер су ионако претешки за изношење, те да је он то већ видео, али да се они лакши сандуци доносе у његов кабинет…
Кад донесоше први сандук, спустише га насред кабинета, затим једном полугом одвалише резу, па се сви удаљише из кабинета, а остадосмо сами Тито и ја. Тито седе с једне стране сандука, а ја с друге стране. Подигосмо поклопац, па неку полутврду хартију, па зелену чојицу, а онда се указаше равномерно сложени редови табакера за цигарете (око 12X8 цм). Тито узе једну, и док је лупом тражио жиг, ја рекох:
— То је позлаћено.
— Ма, каква позлата! Оне су од злата! Ево. узми у руку, па ћеш виђети колико је тешка — па ми је предаде, говорећи — ту је и жиг.
Узех пружену табакеру, а она потешка за своју величину. Отворих је, заблисташе жуте пантљике на оба поклопца, које држе цигарете, а Тито рече:
— Узми ту табакеру за тебе.
Ја се почех нећкати, па рекох:
— Мени не треба злато!
— Шта причаш глупости! Узми слободно, кад ти ја дајем! То ти је мој поклон!
Мало пажљивије погледах унутрашњи део табакере, и у углу спазих краљевски грб, па одлучно рекох:
— Друже Маршале, ја нећу да носим табакеру са краљевским грбом. Ево … погледајте.
Тито узе табакеру, загледајући као и ја, па рече:
—У праву си! Добићеш ти ову табакеру други пут.
Кад је био Титов рођендан, он ми предаде ову табакеру, смешкајући се:
— Ваљда ћеш је сад примити!
Узех. Отворих. А на поклопцу је било угравирано: »Ј. Б. Тито« и датум његовог рођења. Ни трага краљевског грба.
— Е, овако може! — рекох и захвалих се на овом дару-успомени.
После 6. конгреса КПЈ (СКЈ) и прележаног затвора, занемарио сам суви плеуритис, који се претворио у водени те сам морао одлежати шест месеци. Тад сам примао учитељску плату, која је била недовољна за издржавање бројне породице и лечење моје болести. У то време Хајра и ја смо се хранили хлебом и заслађеним чајем да бисмо деци обезбедили мало бољу исхрану. Хајра предложи да златну табакеру прода неком комисиону. Тако је и учињено, али је претходно уклоњено Титово обележје са унутрашње стране табакере.
…Касније сам размишљао о разним формама политике, као инструменту владања над народима. Чак и пљачкаши — немачки нацисти — нису ни дирнули ово благо кнеза Павла, а све су опљачкали из наше земље. Грдне муке су имале наше делегације, после рата, да се опљачкана добра бар делимично врате у нашу земљу. О томе су ми причали Већеслав Хољевац, Сибиновић и други. А и једно време им је помагао и Анте Топић Мимара, који је био способан за ту врсту послова, а имао велике везе по Немачкој.
Анте Топић Мимара
НЕКО БЕШЕ ЂУРИЋ ЉУБОДРАЖЕ
Љубодраг Ђурић (Ужице, 1917 – Београд, 1988), члан КПЈ од 1938 године, учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије.
Политичка каријера Љубодарага Ђурића, нагло је прекинута после његовог излагања на Шестом конгресу КПЈ, у Загребу новембра 1952. године. Он је у свом излагању изнео критику на рачун руководећих људи у партији, споменуо занемаривање нижих партијских кадрова и поменуо свој лични сукоб са Петром Стамболићем. Своје излагање Ђурић није успео да заврши, већ је уклоњен са говорнице и одмах одведен у затвор загребачке УДБЕ, где је задржан 40 дана.
После изласка из затвора, Ђурић је лишен свих дотадашњих политичких функција и постављен за директора Државног пољопривредног добра „Срем“ у Руми. Августа 1954, на лични захтев премешетен је у Београд где је добио учитељску службу у основној школи „Свети Сава“ на Врачару. Крајем 1955, почиње његова постепена „рехабилитација“ када је постављен за помоћника директора Савезног завода за социјално осигурање, а априла 1958. године на Седмом конгресу СКЈ враћен је у чланство Савеза комуниста Југославије.
Новембра 1960. године постављен је за директора и одговорног уредника Новинске установе „Службени лист СФРЈ“ и на овој дужности је остао до пензионисања децембра 1969. године. После Брионског пленума, 1966. године Ђурић се после пуних 14 година сусрео са Јосипом Брозом Титом. Тада му је била обећана потпуна политичка рехабилитација, али је Ђурић то одбио јер је услов био да се одрекне смењених другова Александра Ранковића и Светислава Стефановића Ћеће.
Извршио је самоубиство 10. јула 1988. године у свом стану у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Анте Топић Мимара