ТУРСКА ЖЕЛИ ЦЕО КИПАР, ТРАКИЈУ И ПОЛА ЕГЕЈСКОГ МОРА: Страх Грка расте

Године 1922. Грчкој је наметнута Малоазијска катастрофа. Године 1974, дакле 52 године касније, наметнута је турска инвазија и катастрофа Кипра. Турска освајачка стратегија се наставља; она није завршена. Турска сада објављује, 52 године поново после 1974, јавно, без страха и трепета, своје следеће циљеве. Кипар је њен трајни циљ. Она жели цео Кипар, не само половину. Сада жели и половину Егеја. То провокативно објављује. То планира и приказује. То громогласно поручује…

Она не жели само Кипар и Егеј. Жели и Тракију. Те циљеве не саопштава само комуникационо и јавно. Она ендемски и, нажалост, делотворно терорише Грчку… Сада додаје, како би повећала „страх и трепет”, како би рекао министар одбране Грчке, господин Дендијас, да ће заузети и… ослободити Јерусалим!..

Турска врло јасно говори шта настоји да постигне и шта жели. Још јасније објашњава како се војно и дипломатски припрема за своје нове циљеве. Шири поруку да је најјача сила у НАТО-у после Сједињених Држава. Турска и унутар земље и у иностранству негује представу о својој снази, одлучности и новим циљаним освајањима. Она не негује само турски унутрашњи националистички понос. Истовремено шаље јасне поруке о томе како намерава да искористи своју демографску снагу, своје геостратешке могућности и своје војне снаге.

О свему томе, и о многим другим сродним питањима, природно постоје питања без одговора. Та питања без одговора постоје деценијама. Одговори се не дају. Зашто? Зато што постоје страх и трепет да се на та једноставна питања делом одговори од стране вођа Грка.

Зашто се 52 године, од 1974, резолуције Уједињених нација о Кипру нису примениле и нису поштовале? Зашто грчка, окупирана страна није на терену учинила ништа за ослобођење својих територија? Зашто се „миротворна” Турска, иако је освајач и готово свакодневно прети грчком простору, не суочава са својим бескрајним експанзионистичким претњама? Зато што витла оружјем СИЛЕ. Не боји се. Усуђује се. Заузима туђе суверене територије и не плаћа цену. Заузима грчке територије и напредује са уверљивим, застрашујућим и делотворним оружјем — војном СИЛОМ. Очигледно је да ту силу узимају у обзир, поштују и прихватају регулаторни фактори данашњег међународног поретка.

Министар одбране Грчке, господин Дендијас, у свом говору у Грчком центру за одбрамбене иновације, одважно је изрекао једну кошмарну истину. Понављамо је дословно, јер јој у Грчкој није дата дужна јавност.

„У једном тренутку турска претња биће толико јача од нас, да увек говорим са ужасом и страхом да ће грчки премијер, тадашњи грчки премијер, без обзира на то шта буде желео, морати да поклекне, јер ће га однос снага довести до те нужности…”

Шта би господин Дендијас рекао — не о тадашњем, већ о садашњем премијеру? Да ли се садашњи премијер осећа снажним или слабим у односу на турску моћ? И ако већ попушта зато што се осећа слабим, шта ће се и како променити и, пре свега, КАДА? Када ће грчки премијер стећи толико и такву снагу коју ће Турчин морати да поштује и пред којом ће се повући у својим суверенистичким, стварним освајачким захтевима? Када ће грчки премијер рећи да неће разговарати са пријатељском и савезничком НАТО Анкаром ако она не укине casus belli и ако се европски Кипар не ослободи од турских окупационих трупа?

Министар одбране Грчке осећа „страх и трепет” због данашњег односа војних снага Грчке у поређењу са снажном и претећом Турском. А народи? Народ у Грчкој? Кипарски хеленизам? Шта они осећају? Да ли осећају оптимизам и уверење да су владе и Грчке и Кипра снажне и победоносне? Да ли осећају сигурност и понос? Зашто, ако надлежни министар из Атине осећа „страх и трепет” размишљајући о турској војној надмоћи над Грчком, садашњи премијер Грчке и садашњи председник Кипра осећају… уз посебан смешак, да су успешни са својом „одговорном”, умирујућом и потчињавајућом политиком према Турчину?

„И Симерини”

ИЗВОР: https://geopolitico.gr/2026/06/o-fovos-kai-o-tromos-tou-nikou-dendia/