Британски реформисти предлажу да се обустави издавање виза грађанима држава које траже накнаду за векове колонијалног ропства
- Све до средине седамдесетих година XX века Британци су практиковали фактички ропску експлоатацију становништва својих афричких колонија које су независност стекле тек 1975–1976. године.
- „Велика Британија каже да вероватно не може да исплати финансијске репарације, а репарације наводно не морају нужно бити само финансијске“, објашњава Ш. Бочвеј.
- Ипак, у већини европских бивших метропола расте негативна реакција на захтеве за репарацијама, а многи политичари се противе чак и расправи о тој теми, тврдећи да савремене државе не могу сносити одговорност за историјске грешке.
АУТОР: Дмитриј НЕФЈОДОВ
Почетком априла ове године британски реформисти из странке Најџела Фаража позвали су на обуставу издавања виза грађанима држава које од Велике Британије захтевају накнаду због њеног учешћа у трговини робљем и ропској експлоатацији становништва колонија. Таквих „непослушних“ држава избројано је више од тридесет. Упркос растућој популарности, десничарска странка Reform UK за сада има осам посланичких места у Доњем дому парламента (међу њима је и бивша министарка унутрашњих послова Велике Британије Суела Браверман, позната по оштром антимигрантском ставу).
Предлог реформе миграционе политике изнет је две недеље након што је 25. марта Генерална скупштина Уједињених нација усвојила резолуцију којом је трансатлантска трговина робљем дефинисана као „најтежи злочин против човечности“, уз позив да се настави расправа о могућим репарацијама за последице ропства и колонијализма. Документ је предложила и припремила група од 22 афричке државе, а подржала га је већина других земаља Глобалног југа.
Према овом документу, који нема обавезујућу правну снагу, ропство и колонијална експлоатација оставили су дугорочне последице на економски развој многих земаља, те би међународна заједница требало да расправља о мерама такозване репаративне правде. Реч је о могућим новчаним накнадама, званичним извињењима, као и враћању културних добара изнетих током колонијалног периода.
Док су 123 државе подржале документ, низ западних земаља одбио је да га подржи. Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и неколико држава Европске уније биле су уздржане или су гласале против, наводећи да се не слажу са формулацијама које би могле створити правни основ за финансијске захтеве. Аутори резолуције, напротив, истичу да последице трговине робљем трају и данас и да се огледају у економској неједнакости међу регионима. Зато је, по њиховом мишљењу, расправа о репарацијама питање не само историје већ и савремене међународне политике.
Америчка делегација је изјавила да признаје моралну одговорност за ропство, али да не сматра могућим говорити о праву на накнаду за догађаје који у време када су се одиграли нису били регулисани савременим међународним правом. У Лондону су навели да подржавају проучавање историјског наслеђа ропства, али да „нису спремни да прихвате формулације које могу довести до финансијских или правних обавеза“.
Међутим, како видимо, британска крајња десница спремна је да оде и корак даље. Образлажући ову необичну иницијативу, представник реформиста Зија Јусуф израчунао је да је током последње две деценије грађанима Јамајке, Нигерије, Гане, Сијера Леонеа, Танзаније, Судана и низа других држава које од Лондона траже репарације за колонијално ропство издато 3,8 милиона виза.
Те захтеве политичар је назвао „увредљивим“:
„Све већи број држава захтева од Велике Британије репарације. Те државе игноришу чињеницу да је Велика Британија поднела огромне жртве како би постала прва велика сила која је ропство ставила ван закона и обезбедила поштовање те забране.“
Другим речима, ако нека држава захтева повраћај суштински украденог новца и накнаду за милионе изгубљених живота, ми једноставно нећемо пуштати њене грађане у земљу. Заиста, тешко је замислити „бољи“ начин решавања проблема од тога да се „увредите“ на оне који на њега указују.
Подсетимо, ропство је у Британској империји и њеним поседима званично забрањено 1833. године, мада углавном само на папиру, јер је фактичка ропска експлоатација становништва већине бројних колонија, посебно афричких, трајала све до стицања независности крајем педесетих и током прве половине шездесетих година XX века. Владе Велике Британије које су се смењивале одбијале су позиве на накнаду штете, било да је реч о финансијским или симболичким мерама.
Према речима лидерке Конзервативне странке Кеми Бејденок, Велика Британија не треба да исплаћује накнаду за „злочин који смо помогли да се искорени и против чијих последица се и данас боримо“.
Председник владине Комисије за накнаде у вези са ропством (која делује од почетка двехиљадитих година) Хилари Беклс, иначе повезан са ториевцима, позвао је странку да „преиспита свој став“ и оценио као „трагично“ то што се људи који траже правду кажњавају.
Карипска комисија за репарације осудила је иницијативу британских реформиста, назвавши је наслеђем токсичног расизма.
До сада у светској пракси није забележен преседан одбијања издавања виза због захтева за репарацијама. Ипак, како видимо, настала је ситуација у којој је таква мера јавно предложена као инструмент спољне политике.
Године 2013. шефови држава Карипског басена представили су план од десет тачака за подршку потомцима поробљених Африканаца. План укључује низ мера усмерених на превазилажење последица ропства у карипским државама, као што су борба против неписмености, технолошког заостајања и преосталих психолошких последица ропства.
Према проценама КАРИКОМ-а, само државама Карипског басена бивше колонијалне силе су до 2023. године дуговале чак 33 билиона долара. Међутим, у недавној резолуцији УН нема ни процена износа ни јасног плана потрошње. Нејасно је и на који начин би исплате биле реализоване.
У међувремену, англофоне државе Карипског басена (Caribbean Community – CARICOM), као и афричке земље, од пролећа ове године интензивније захтевају репарације од Велике Британије због вишевековне трговине робљем. Тако петнаест држава ове организације намерава да до јула представи план репарација који ће укључивати и „позиве на потпуно и званично извињење, образовне и здравствене програме, а пре свега – отпис дугова и новчану накнаду“.
Сличан план припремају и англофоне државе Афричке уније.
Као што је већ поменуто, реч је о захтевима за накнаду због трговине робљем и ропске експлоатације у британским колонијама током XVI–XIX века, чије су жртве, према најнижим проценама у самим бившим колонијама, бројале више од 12,5 милиона људи.
У међувремену је Ширли Бочвеј из Гане, генерални секретар британског Комонвелта (заједнице од 56 држава – бивших британских колонија, као и Тога, Габона и Мозамбика, којом формално председава британски краљ), средином фебруара ове године изјавила да „очекује напредак у правцу почетка преговора о репарацијама за трансатлантску трговину робљем“.
Према речима бивше прве потпредседнице владе и министарке спољних послова Гане Ширли Бочвеј, постоји „известан напредак у организацији преговора између страна ради утврђивања даљих корака. Биће разматрани различити облици репарација, као и конкретни начини решавања овог питања.“
Краљ Чарлс је, ради форме, изразио „дубоко жаљење због ропства и његових последица“, подржавши „истраживања историјских веза британске монархије са трговином робљем“, али није рекао ни реч о неопходности, па чак ни могућности исплате накнада.
Заједно са другим бившим колонијалним силама, Британија доследно одбацује позиве на такве репарације, као и сваку идеју о успостављању механизама за обештећење.
Велика Британија је била одговорна за транспорт око 3,2 милиона робова, што је чини другом најактивнијом европском земљом у трговини робљем после Португалије, која је у периоду од XVI до XIX века контролисала скоро шест милиона робова.
Све до средине седамдесетих година XX века Британци су практиковали фактички ропску експлоатацију становништва својих афричких колонија које су независност стекле тек 1975–1976. године.
„Велика Британија каже да вероватно не може да исплати финансијске репарације, а репарације наводно не морају нужно бити само финансијске“, објашњава Ш. Бочвеј.
Ипак, у већини европских бивших метропола расте негативна реакција на захтеве за репарацијама, а многи политичари се противе чак и расправи о тој теми, тврдећи да савремене државе не могу сносити одговорност за историјске грешке.
Тако је средином 2025. године, на самиту Комонвелта у Апији (главном граду пацифичке Самое), британски премијер Кир Стармер изјавио да би „радије гледао у будућност него учествовао у бескрајним расправама о репарацијама за прошлост“.
Истовремено, садашњи државни тужилац Велике Британије Ричард Хермер је све до недавно био адвокат у поступцима који су се односили на накнаде за колонијалну штету…
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/06/15/london-rasplachivatsya-za-rabstvo-sebe-dorozhe.html