Наша је колонија у Цариграду многобројна. Постала је после Уједињења од биших колонија србијанске, црногорске и аустро-угарске. Огромна већина колониста су српско-хрватске народности, а остатак су Турци, Арбанаси и Јевреји. Највише је наших људи из Јужне Србије, Далмације и Црне Горе, нарочито из барског округа.
Занимања су колониста различита, али је највише радника, послужитеља, гаваза (људи који се баве обезбеђењем – прим. прир.) и чиновника. Далматинци се баве поглавито поморским радњама, а приличан их је број чиновмика. Јужносрбијанци се баве млекарством и пекарством, Црногорци су већином гавази и чувари кућа и имања, а Јевреји су сви трговци. Поред Јевреја има приличан број Срба и Хрвата који се баве трговином и имају већа имања.
Од када је проглашена република у Турској, много је нашег света отишло из Цариграда, јер је код многих предузаћа забрањено странцима да раде, а и посла је нестало, те су многи били присиљени да на другим местима потраже зараду.
Организација колоније није најбоља, не због тога што не постоји жељакод наших сународника да се организују, већ зато што немају чиме да организацију одрже. Цркве нема, школе нема, бол нице нема, а без ове три ствари врло је тешко организовати и водити једну напретку једну колонију, која је, као ова наша, по менталитету чланова хетерогена и чији се чланови познају између себе има само 4 или 5 година.
Почетак наше колоније датира од 1918. године. Створено је друштво Југословенска слога , чији је председник у исто време и председник колоније, јер га бира, као све одборнике, скупштина колоније. Друштво има своја правила и чланови плаћају чланарину. Колонија је све приходе утрошила и данас не располаже никаквом активом. Издала је у добротворне сврхе око 12.000 турских лира, што чини данас око 500.00 динара.
Колонија се обратила влади у Београду и молила да се отвори школа и уреди једна православна капела, јер без цркве и школе не може бити националног напретка, нарочито међу нашим људима у Цариграду од којих већи број и не говори народни језик из једноставног разлога, што га није имао где научити.
Држава је 1920. била отворила једну једноразредну школу која је три године са по 40 деце годишње. И ако ова једноразредна школа није могла није могла подмирити потребе наше велике цариградске колоније, ипак се мора признати да је много значила јер су наши људи у њој сакупљали и слушали српску реч и српску песму.
Ова школа није радила 1923. – 24., јер се је остало без зграде, када је у октобру прошле године истекао закуп зграде. Али, по заузимању делегата г. Т. Живковића, влада је решила да се поново отвори школа 1. септембра о. г. И да се уреди једна православна капела. Колонија је са највећим задовољством примила вест о овоме решењу и нестрпљиво очекује отварање своје школе, око које би се окупили сви наши поданици из Цариграда.
Време, 10. јула 1924, стр. 5.