„Папирни тигар“ је пре мртав него жив
АУТОР: Александар Храмчихин
НАТО се у Русији и даље доживљава као нека моћна, уједињена војна сила са гвозденом дисциплином и јединственом строгом командом. И наводно постоје „трупе алијансе“, тј. неки до зуба наоружани заједнички контингенти.
Ова слика света је застрашујуће далеко од истине. У НАТО-у одавно више нема никакве строге дисциплине. Принцип колективне одговорности (сви штите све) одавно је замењен принципом колективне неодговорности (нико не жели да штити никога, сви пребацују одговорност једни на друге). И, коначно, никакве „трупе НАТО-а“ не постоје.
Војни потенцијал НАТО-а представља збир војних потенцијала 32 државе које му припадају; никакви додатни уједињени контингенти једноставно не постоје. Сходно томе, смањење сваког од „сабирака“ (тј. војног потенцијала појединачне државе), што се непрекидно дешава од почетка деведесетих, доводи до смањења целокупног збира.
Током Хладног рата постојале су уједињене групације НАТО снага у Европи, пре свега у Немачкој. Али оне су одавно распуштене. Уједињена командна структура алијансе драстично је смањена и сведена на минимум (исто као и саме оружане снаге готово свих земаља НАТО-а).
Једина борбена јединица која се правно сматра опште-натовском јесте ескадрила авиона за рано упозоравање и контролу Е-3А (16 летелица), стационирана у ваздухопловној бази Гајленкирхен у Немачкој, али формално приписана оружаним снагама Луксембурга (које у стварности уопште немају авијацију).
Фактички, сви ти авиони припадају америчком ратном ваздухопловству, али их опслужују интернационалне посаде. Сматрати ову ескадрилу „трупама НАТО-а“, наравно, немогуће је, тим пре што авиони за рано упозоравање не носе никакво наоружање.
На улогу „трупа НАТО-а“ формално претендују Снаге за брзо распоређивање и Снаге за хитно реаговање. Њихов развој траје од почетка деведесетих година, али се никако не може назвати успешним.
Тренутно формално постоји девет корпуса Снага за брзо распоређивање, али у стварности сви они представљају празне љуштуре. Састоје се или само од штабова, или укључују веома ограничене снаге за подршку (тј. позадинске, везне и транспортне јединице). Једина уједињена борбена јединица у саставу тих корпуса јесте француско-немачка бригада, али је њен потенцијал крајње ограничен, а сви њени батаљони су у стварности вештачки издвојени из састава националних формација.
Треба такође напоменути да се Снаге за брзо распоређивање, упркос називу, распоређују крајње споро. Попуњавање тих празних љуштура стварним снагама може трајати неколико месеци, и то само у случају да за то постоји сагласност националних влада.
У целини, након завршетка Хладног рата НАТО је изгубио способност да ратује против противника једнаке снаге; то се одразило како на трупе, тако и на командне структуре, како на психолошке, тако и на чисто војне аспекте.
Поступци Русије на Криму и у Украјини изазвали су у НАТО-у (посебно у балтичким државама и Пољској) снажан шок и схватање да алијанса није спремна за војно супротстављање.
Мере које је НАТО предузео ради „супротстављања руској агресији“ откриле су мноштво организационих и логистичких проблема. С тим у вези, у јесен 2017. године донета је одлука о формирању нових команди задужених за логистику. Та одлука је потврђена у фебруару 2018. године на састанку министара одбране НАТО-а у Бриселу.
Вођење борбених дејстава у Европи за снаге НАТО-а потпуно је немогуће без масовног пребацивања трупа са територије САД. Ради обезбеђивања тог пребацивања, у јулу 2019. године обновљена је Атлантска команда НАТО-а (она је уједно и Команда здружених снага), чији је штаб смештен у Норфолку.
Она треба да организује, снагама поново успостављене Друге флоте америчке морнарице, пратњу конвоја преко Атлантика и против-подморничку борбу на поморским комуникацијама.
За проширење могућности пребацивања трупа непосредно на територији Европе (управљање војним пребацивањима и развој одговарајуће инфраструктуре европских земаља — путева, мостова, лука) сада је задужена Заједничка команда за подршку и обезбеђење. Њен штаб смештен је у Немачкој (у Улму).
Управо на ту земљу ће де факто пасти задаци те команде. Немачка има најјачу економију у Европи, али се њен допринос војним напорима НАТО-а тренутно сматра потпуно недовољним.
Као компензација за то, Немачкој ће бити поверен задатак унапређења инфраструктуре широм Европе о сопственом трошку. Бројност структура ове нове команде, која наводно делује од 2019. године, тренутно не прелази 200 људи.
Садашњи догађаји у Украјини потврдили су неспособност НАТО-а за деловање. Алијанса не само да није спремна да директно ратује против Русије, већ није способна ни да Украјини испоручи адекватну количину неопходне технике, пошто би то могло довести до разоружавања самих натовских армија.
Лета 2022. године у Мадриду је одржан самит блока, на којем су доношене разне „судбоносне одлуке“.
На пример, одлучено је да се горепоменуте Снаге за брзо распоређивање НАТО-а повећају готово осам пута — са 40 на 300 хиљада људи (а можда и на 500 хиљада). Истина, нису били прописани ни рокови, ни механизми, ни ресурси за тако радикално проширење.
Зато тешко да треба да чуди то што током година које су протекле од одржавања самита није учињено ништа. Криза НАТО-а има системски карактер и никакви самити неће исправити ситуацију. И никакве нове командне структуре неће НАТО-у дати стварну ефикасност.
Са доласком Трампа на власт у САД, унутрашња ситуација у НАТО-у знатно се погоршала. Амерички председник захтевао је од свих земаља алијансе да повећају војне расходе на 5% БДП-а, док код већине чланица блока они нису достизали ни 2%.
Осим тога, Трамп и потпредседник Венс отворено су говорили о проблемима блока и његовој фактичкој немоћи.
Раније таква отвореност није била допуштена. Између САД и Европе појавио се отворени идеолошки сукоб (десни конзервативци против левих либерала), који је почео да се испољава у бројним економским и политичким аспектима.
Одбијање Европе да учествује у израелско-америчкој агресији против Ирана (Европљани нити желе нити могу да ратују на Блиском истоку) постаје за Трампа званичан повод да са себе скине војне обавезе за заштиту Европе.
Сада Европљани морају да стварају нову војну структуру већ ради заштите не само и не толико Украјине, колико самих себе. Могуће је, међутим, да ће управо Украјина и морати сасвим званично да штити Европу уместо САД.
ИЗВОР: https://svpressa.ru/war21/article/514615/?hta=1