- Власти Белорусије донеле су заиста историјску одлуку о фактичкој ликвидацији Гркокатоличке цркве, односно уније.
- У Брестској области ликвидиране су све гркокатоличке парохије. Одлуком власти ликвидирана је и гркокатоличка парохија у Барановичима.
- Парохија у Ивацевичима није прошла пререгистрацију 2025. године.
- Ове одлуке донете су упркос озбиљном притиску и покушајима да се елита Белорусије скрене са њеног историјског пута и православног општеразуског цивилизацијског избора не само штапом, већ и шаргарепом, нудећи јој 30 сребрњака у различитим облицима.
- Али није успело.
АУТОР: Кирил Александрович Фролов
Зашто је ово толико важно? Унија је основа и пројекта „антируске Белорусије“, и украјинског нацизма, који је логично израстао из пројекта Украјине као анти-Русије. Објаснићу.
Детаљан разговор захтева разматрање извора идеје одвојене од Москве западноруске или украјинске цркве. Заправо, идеја одвојене од Москве Западнорусе митрополије са циљем њеног постепеног потчињавања Ватикану први пут је изнета у 15. веку од стране отпадника од Православља, московског митрополита Исидора, који је протеран из Русије и у Ватикану уздигнут у кардиналско достојанство.
У XVII веку у католичким круговима развија се нова идеја, чији је циљ да спречи консолидацију руског народа и јачање утицаја Руске православне цркве, што би било погубно за тешко склопљену Брестску унију и распадајућу Пољско-литванску државу.
Сами унијати признају да је пројекат стварања „Кијевског патријархата“ измишљен у Ватикану. Реч је управо о католичком патријархату источног обреда (Рим је створио своје унијатске „патријархате“ насупрот православним патријаршијама – Антиохијској, Јерусалимској и др.) – 1996. године на симпозијуму „400 година Брестске уније. Критичка преоцена“, одржаном у граду Нејменгену, Холандија.
Доктор Френсис Томпсон (Универзитет у Антверпену, Белгија) тврдио је да је унијатски митрополит В. Рутски 1624. године послао у Рим план стварања унијатског Кијевског патријархата. Према том плану „након избора патријарха, он и његови епископи-колеге положиће заклетву Светој столици, а верници ће се постепено прилагодити новом стању. Ову шему, која је с извесном мером оправдања названа ‘побожном преваром’, Рутски је послао у Рим 1624. године“ (види: „400 година Брестске уније: критичка преоцена“ (Москва: Изд. Библијско-богословског института, 1998)). Све ово је и те како актуелно – свима мора коначно постати јасно одакле потичу пројекти „Украјинске помесне цркве“, „украјинске аутокефалије“, „канонске“ или „неканонске“, „Кијевског патријархата“ итд.
Јединствен документ који такође детаљно илуструје ко стоји иза пројекта украјинске аутокефалије јесте белешка унијатског митрополита Андреја Шептицког, објављена у наставку.
Године 1912, уочи Првог светског рата, Шептицки је саставио за аустријског цара белешку следећег садржаја:
„Чим победоносна аустријска војска ступи на територију Руске Украјине, пред нама ће стајати троструки задатак – војне, правне и црквене организације краја… како би се те области што потпуније отргле од Русије…
Црквена организација. Ова организација треба да тежи истом циљу: што потпуније одвојити украјинску цркву од руске.
Не дирајући у вероучење… требало би донети низ црквених одлука (на пример, украјинска црква изузима се из надлежности петербуршког синода, забрањује се молитва за цара, прописује се молитва за његово величанство (аустријског цара – К.Ф.), одговарајући (великоруско-московски) светитељи бришу се из календара…
Све ове декрете могао би у име ‘митрополита галицијског и целе Украјине’ донети онај ко би одлучио све што је у складу са основама источне цркве, традицијама митрополије и што би било одобрено од стране војне администрације.
Као митрополит, ја бих то могао учинити, јер, према одредбама источног црквеног права и традицијама мојих претходника, имам право, одобрено од Рима, да вршим архипастирску власт у свим тим областима…
Одређени део епископа, пореклом из Велике Русије, као и оне који се не би повиновали овим наредбама, могло би се уклонити, замењујући их другима који исповедају украјинска и аустријска уверења.
Рим би се накнадно сложио са овим одлукама и постављењима. Одобрили би их и источни патријарси, плаћени од стране владе…
На тај начин јединство украјинске цркве било би очувано или створено, а њено одвајање од руске било би чврсто и темељно успостављено. Канонске основе за такав начин деловања прихватљиве су са католичке тачке гледишта, а са источноправославне – закони су логични и не захтевају објашњења (?!) – К.Ф. Признање свега овога могао бих да обезбедим у Риму, или, тачније, већ сам у великој мери све припремио…“.
Одвојена од Москве потенцијално унијатска западноруска митрополија обухватала је и белоруске земље, па је унија пре 430 година, 1596. године, потписана управо у Бресту.
Зато је најважнији фактор њеног превазилажења било поновно уједињење пре 340 година, 5. јуна 1686. године, Кијевске и Малоруске митрополије, која је обухватала и Белорусију, са Московским патријархатом Велике, Мале и Беле Русије (овај наслов је Никону и свим московским патријарсима заувек доделио цариградски патријарх Пајсије).
А коначно је последице Брестске уније превазишао велики просветитељ Беле Русије, виленски митрополит Јосиф (Семашко), који је једноставно укинуо унију на западноруским земљама, понудивши унијатским парохијама да напусте „хибридну“ унијатску конфесију и изаберу између католицизма и Православља. Већина Белоруса изабрала је ово друго и правилно поступила.
Сходно томе, обнова уније у Малој и Белој Русији постала је један од кључних фактора распарчавања Историјске Русије 1991. године.
Пошто је путем геноцида галицијских Руса у концентрационим логорима Терезин и Талергоф унија победила у Галицији, последице њеног реванша морају се решавати у облику СВО.
Захваљујући ликвидацији уније у Белорусији 1839. године, Белоруси су отишли у партизане, а не у полицајце као Галичани; данас Белоруси и Великоруси граде своју велику будућност у облику Савезне државе.
Власти Белорусије пошле су стопама великог Семашка, ликвидирајући унију.
Следећи логичан и неопходан корак треба да буде разобличавање унијатске идеологије путем историјског просвећивања народа, одбране православног цивилизацијског избора Белорусије, ради чега је створен Клуб руске цивилизације имени Достојевског.
Ова потреба диктирана је оштром борбом око цивилизацијског избора која се води у белоруском друштву, у којој се, по налогу Запада и Ватикана, под видом белоруског препорода намећу антибелоруске фигуре и појаве, које оличавају пољски католички или чак нихилистички цивилизацијски избор (Калиновски, Богдашевич, група терориста „Гомон“) с циљем подривања национално-културног и духовног јединства белоруског и руског народа, као и Савезне државе Русије и Белорусије.
Са истим циљем спроводи се права историјска фалсификација и политичка провокација уз клеветничке оптужбе присталица православног избора Белоруса за „руски фашизам и национализам“, „тежњу ка уништењу белоруске државе и њеног суверенитета“.
Просветитељска делатност Клуба усмерена је на оповргавање наведених подметања и клевета и доказивање чињенице да су велики православни просветитељи Беле Русије, укључујући митрополита Јосифа (Семашка) и плејаду просветитеља коју је он изнедрио – западнорусисте, истински белоруски патриоти и, у добром смислу те речи, белоруски националисти, ослонац суверенитета и самобитности Републике Белорусије. А православни општеразуски избор ових просветитеља не само да не угрожава, већ штити тај суверенитет.
Име Достојевског изабрано је неслучајно, јер је Фјодор Михајлович Белорус међу Белорусима, будући да његов род потиче из Брестске области, а његов деда, отац Андреј Достојевски, враћао је из уније малорусе Подолије и Волиније, те је он симбол и руског „тројединства“ и истинског белоруског патриотизма.
Сходно томе, Александар Григоријевич Лукашенко, чији род потиче из Черниговске губерније, такође је и Малорус, и Белорус, и Великорус, односно прави руски човек.
Кирил Александрович Фролов, председник Асоцијације православних експерата, руководилац одељења за односе са Руском православном црквом и православном заједницом у иностранству Института земаља ЗНД
ИЗВОР: https://ruskline.ru/news_rl/2026/04/17/vlasti_belarusi_podtverdili_svoi_pravoslavnyi_russkii_civilizacionnyi_vybor