- Победу Ирана признају чак и на Западу. Тако је конгресмен Републиканске странке Крис Марфи назвао „катастрофом“ услове примирја између САД и Ирана. „Доналд Трамп је предузео војне акције које су, по свему судећи, омогућиле Ирану контролу над кључним воденим путем над којим није имао контролу пре рата“, изјавио је он.
- „Оно што је постигнуто делује као стратешки пораз Сједињених Америчких Држава“, каже и професор Универзитета Бундесвера у Минхену Карло Масала.
- Највероватније је да се Трамп и његов израелски савезник неће помирити са поразом и да ће покушати реванш, можда у блиској будућности. Али прва рунда је несумњиво припала Ирану.
АУТОР: Борис Џерелиевски
Од самог почетка агресије САД и Израела чинило се да Иран практично нема никакве шансе. Међутим, након постигнутог примирја постало је јасно да је Техеран, уз све губитке, надјачао своје противнике. То је постигнуто не само захваљујући политичкој и моралној стабилности иранског друштва, већ и уз помоћ чисто војних новина и технологија Ирана.
„Од самог почетка операције ‘Епска јарост’ председник [САД Доналд] Трамп је претпостављао да ће она трајати четири до шест недеља. Захваљујући невероватним успесима наше војске, достигли смо и премашили наше главне војне циљеве за 38 дана“, изјавила је портпаролка председника САД Керолајн Ливит. Она тврди да су војне победе Американаца дале Вашингтону неопходне полуге притиска на Иран, потребне за постизање дипломатског решења и успостављање дугорочног мира.
Али који су тачно амерички циљеви постигнути током петонедељног рата? Подсетимо да је Трамп као циљеве навео: обуставу обогаћивања уранијума у Техерану, конфискацију свих залиха оружаног плутонијума у корист САД, прекид ракетног програма и уништење свих ракета дугог домета, успостављање режима у Ирану лојалног Вашингтону и Тел Авиву. Током агресије Трамп је такође изразио жељу да стави Ормуски мореуз под америчку контролу.
Ниједан од ових циљева није постигнут. Иако се не могу порећи нека чисто војна достигнућа САД – конкретно, иранска морнарица је у потпуности уништена у року од неколико дана. Такође се може претпоставити да су снаге америчко-израелске коалиције уништиле ратно ваздухопловство Исламске републике или барем онемогућиле борбену употребу иранских авиона.
Ситуација са системима противваздушне одбране није сасвим јасна. Американци и Израелци су већ у првим данима агресије објавили њихово потпуно уништење. Те тврдње су поткрепљене снимцима погађања лансирних система, као и чињеницом да крстареће ракете којима су извођени напади на иранске објекте готово да нису пресретане. Међутим, чим је коалиција са ракетних напада прешла на авијацијске бомбашке ударе, „уништени“ ПВО системи почели су да делују против ловаца. Ради спасавања пилота обореног F-15, Пентагон је морао да организује изузетно сложену спасилачку операцију.
Представница Беле куће је такође саопштила да су савезници уништили бројне ракетне лансере, услед чега су „балистички ракетни удари Ирана као одговор трајали свега шест дана, а сада су смањени за 90%“. Али ни ту ситуација није једноставна. У првим данима Иранци су нападали великим бројем старих ракета, преоптерећујући противничку ПВО и приморавајући је да брзо троши залихе пресретача. Затим су, када су могућности противничке одбране ослабљене, у употребу ушле најсавременије, прецизније и смртоносније ракете.
Ливит није поменула још једно „достигнуће“ савезника које је Трамп више пута истицао – убиство врховног лидера Ирана са већим делом његове породице, као и ликвидацију више званичника и генерала. Судећи по изјавама из Вашингтона и Тел Авива, управо на то су полагане велике наде. Руководство коалиције рачунало је да ће ти злочини изазвати кризу и парализу власти у Ирану, подстаћи побуну и онемогућити ефикасан отпор агресији.
Међутим, ништа од тога није успело да подрије борбену отпорност Ирана. Зашто „успеси“ коалиције нису довели до остварења њихових циљева?
Пре свега, треба истаћи издржљивост самог иранског народа и његовог руководства, која има темеље и у религијским уверењима шиита са њиховим култом мучеништва и верности. Али морална чврстина била је поткрепљена и рационалним, практичним решењима. Техеран је пажљиво проучавао тактику и стратегију Вашингтона и Тел Авива и, свестан техничких могућности потенцијалног противника, припремао се управо за такав рат – у коме ће непријатељ доминирати у ваздуху и у Индијском океану, на удаљеним прилазима Ормуском мореузу. Систем управљања Исламске Републике Иран конструисан је тако да чак ни погибија више руководилаца не доведе до безвлашћа и дезоријентације.
Један од кључних елемената припреме за рат било је и стварање огромних подземних утврђења у планинским масивима, које су западни новинари прозвали „ракетним градовима“.
То су огромни бункери заштићени слојевима бетона, гранита и базалта, способни да издрже чак и нуклеарне ударе. У њима су смештени магацини, арсенали, командни центри, нуклеарни објекти, фабрике за склапање ракета и дронова, као и просторије за људство. Све је опремљено вентилацијом, струјом и водом, а кроз стене су пробијени тунели дуги десетине километара, у којима функционише железнички транспорт. У таквим склоништима налазе се балистичке ракете и дронови, чамци „комарачке флоте“, системи ПВО, па можда и део иранске авијације.
Систем скривених излаза омогућава мобилним лансерима балистичких ракета да изађу на ватрене положаје и након лансирања се одмах врате под земљу. Вероватно на сличан начин делују и јединице ПВО. Иранци су проценили да ће противник брзо потрошити „Томахавке“ и прећи на авијацију са бомбама, па су до тог тренутка сачували бар део својих система ПВО, користећи притом електро-оптичке нишанске системе уместо радара које непријатељ лако открива.
Такође су ваздушно-космичке снаге Корпуса чувара исламске револуције успешно примениле једно ново средство – противваздушну лутајућу ракету „358“ са пасивним навођењем. Она се лансира са катапулта, патролира задатом зоном и, уколико открије циљ, напада га. Ако нема циљева, након потрошње горива враћа се у зону полетања и спушта падобраном ради поновне употребе.
Још веће изненађење за противника била је употреба хиперсоничних балистичких ракета са раздвојивим бојевим главама, против којих се америчко-израелска ПРО показала немоћном. Откривена је рањивост готово свих објеката противника опремљених америчким системима ПВО/ПРО на масовне нападе Ирана. Главно стратешко изненађење била је одлука Техерана да затвори Ормуски мореуз и да изврши ударе по нафтно-гасним објектима регионалних савезника САД, што је указало на ризик од глобалне кризе.
У Вашингтону су схватили да су борбена дејства практично дошла у ћорсокак – конвенционални потенцијал је исцрпљен, а пред коалицијом је остао ограничен избор: употреба нуклеарног оружја или прелазак на отворено геноцидне облике ратовања.
При томе ниједна од тих опција није гарантовала успех, али је са великом вероватноћом могла довести до удара на израелски нуклеарни центар у Димони и уништења инфраструктуре нафтних монархија.
Што се тиче могућности копнене операције, њена припрема би у сваком случају захтевала значајно време. Стога је за Трампа примирје било од пресудне важности. Обустава борби омогућиће Американцима да доведу додатне снаге за копнену операцију и да покушају да ојачају своје оштећене базе – TWZ наводи да је Пентагон хитно расписао тендер за набавку бетонских склоништа.
Тако прелиминарни резултати сукоба изгледају као војна победа Ирана, такорећи „на поене“. Техеран је сачувао независност у рату са моћним противником, могућност развоја ракетног програма и мирнодопског нуклеарног програма, као и контролу над Ормуским мореузом.
Победу Ирана признају чак и на Западу. Тако је конгресмен Републиканске странке Крис Марфи назвао „катастрофом“ услове примирја између САД и Ирана. „Доналд Трамп је предузео војне акције које су, по свему судећи, омогућиле Ирану контролу над кључним воденим путем над којим није имао контролу пре рата“, изјавио је он. „Оно што је постигнуто делује као стратешки пораз Сједињених Америчких Држава“, каже и професор Универзитета Бундесвера у Минхену Карло Масала.
Највероватније је да се Трамп и његов израелски савезник неће помирити са поразом и да ће покушати реванш, можда у блиској будућности. Али прва рунда је несумњиво припала Ирану.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/4/8/1409232.html