- Шест деценија касније, идеје које су стајале иза Трећег фронта поново оживљавају — како неки страхују, у складу са геополитичком ситуацијом. „Свакако се враћамо непријатељству“, каже Мејскенс. „Налазимо се у некој врсти хладног рата“.
АУТОР: Владимир Овчински
„Како се односи са Вашингтоном погоршавају, Кина оживљава стратегију хладног рата ради заштите од могућег напада САД“, пише The Guardian* (31.03.2026).
У оквиру великог одбрамбеног програма, који је више од десет година био тајна, милиони радника су упућени у ове удаљене планинске регионе.
Фабрике на југозападу Кине некада су биле део највећег пројекта индустријске стратегије у историји земље. Покренут од стране Мао Це Дунга 1964. године, овај амбициозни програм националне одбране мобилисао је 15 милиона људи ради јачања одбране Кине у случају могућег напада противника из времена хладног рата. У њега је уложено више од 200 милијарди јуана, а спровођен је готово у потпуној тајности током око 15 година.
Пројекат је назван „Трећи фронт“. Маоова идеја била је да се створи трећа линија одбрамбених објеката, мање рањива од „првог фронта“ фабрика на источној обали Кине и „другог фронта“, који су чинили мањи градови у унутрашњости земље, смештени иза првог фронта. У оквиру пројекта „Трећи фронт“ фабрике су грађене у удаљеним планинским областима провинције Сичуан, као и у другим унутрашњим провинцијама, попут Гансуа и Нингсије, далеко од домета потенцијалних освајачких снага.
У провинцији Сичуан многе фабрике заштићене су природном тврђавом планинског венца Хуајинг, чији се врхови назиру у даљини.
После Маоове смрти 1976. године и постепеног побољшања односа са САД, фабрике су постепено напуштане.
Године 1985. лидер Кине Денг Сјаопинг изјавио је: „Током прилично дугог периода неће бити великих ратова… Анализирајући опште светске тенденције и окружење у којем се налазимо, променили смо став о неизбежности рата“.
Сада, када се односи између Пекинга и Вашингтона погоршавају, речи Денга Сјаопинга делују помало застарело. Кина се поново окреће својим главним подручјима Трећег фронта како би изградила национални одбрамбени програм способан да спречи сваки могући напад САД. У неким сегментима војне моћи Кина је можда већ испред својих ривала. Недавни извештаји, засновани на сателитским снимцима, показују да Кина, по свему судећи, повећава свој нуклеарни арсенал у близини старих фабрика.
У јулу 2024. руководство КПК усвојило је резолуцију о „развоју стратешки важних унутрашњих региона Кине и обезбеђивању резервних планова за кључне индустријске гране“, са циљем коришћења удаљених унутрашњих провинција ради повећања отпорности земље на претњу инвазије или изолације од међународних тржишта.
Си Ђинпинг је националну самодовољност поставио у срж своје идеологије. Године 1964, када је Мао покренуо Трећи фронт, Кина је извела своју прву пробу нуклеарног оружја. Данас се процењује да располаже са око 600 бојевих глава, а влада САД очекује да ће се тај број више него удвостручити у наредној деценији. Већи део овог нуклеарног јачања одвија се у удаљеним регионима где се некада налазио Трећи фронт.
Иако Кина и даље троши знатно мање на војску од САД, разлика се смањује. Према подацима Центра за стратешке и међународне студије, 2012. године, када је Си Ђинпинг дошао на власт, кинеска издвајања за одбрану износила су једну шестину америчких. До 2024. тај однос је порастао на једну трећину, достигавши 317,6 милијарди долара.
„Разлика у односу на раније трендове је у томе што је Кина сада у много јачој позицији него раније“, каже Ковел Мејскенс, историчар Кине са Морнаричке постдипломске школе, универзитета који финансира америчка морнарица, и аутор књиге о Трећем фронту.
„Они покушавају да изграде капацитете који ће им омогућити да узврате удар Сједињеним Државама. Раније ту могућност нису имали“. Способност узвратног удара подразумева могућност државе са нуклеарним оружјем да одговори на нуклеарни напад контранападом.
Шездесетих година Кина је била „веома сиромашна земља трећег света“. Данас, бар у западном делу Тихог океана, „Кина је равноправан противник. Они могу или да се боре с нама да би победили, или да задрже своје позиције“, каже Мејскенс.
Кључна разлика између 2026. и 1964. године лежи у томе колико су економије САД и Кине међусобно испреплетене, што би теоретски требало да смањи ризик од сукоба. Међутим, пошто је трговински рат довео до тога да обе стране — нарочито Пекинг — користе извоз виталних ресурса, као што су ретки земни елементи, као средство притиска, политичари у Пекингу и Вашингтону раде на томе да прекину те ланце снабдевања и смање међузависност.
Упркос огромним инвестицијама, седамдесетих година, са побољшањем односа са Западом, фабрике су углавном напуштене или преуређене у цивилна предузећа. Кина је престала да страхује од напада и почела да се усмерава на економски развој. „Зашто градити фабрику аутомобила у пећини, 300 миља далеко од било ког великог града? Са економске тачке гледишта, то није имало никаквог смисла“, каже Мејскенс.
Си Ђинпинг ставља у први план самодовољност и глобалну величину. Његова реторика подсећа на Маоове снове о претварању Кине у светску суперсилу — али у време када тај сан може постати стварност. Према подацима Стокхолмског међународног института за истраживање мира, увоз наоружања у Кину опао је за више од 70% у периоду од 2021. до 2025. године у односу на претходних пет година, захваљујући расту домаћих производних капацитета.
Шест деценија касније, идеје које су стајале иза Трећег фронта поново оживљавају — како неки страхују, у складу са геополитичком ситуацијом. „Свакако се враћамо непријатељству“, каже Мејскенс. „Налазимо се у некој врсти хладног рата“.
*непријатељски медиј
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/proekt_tretij_front_kitaya