ЗАШТО ЗАПАД ЈЕДЕ ДЕЦУ? Страх и жеђ за крвљу – постају структурни елемент светског поретка

• Није познато каква је осећања имао Трамп са својим сарадницима у кабинету, посматрајући снимке дечјих гробова, али није искључено да су му се у глави вртеле сличне мисли о слављу у вечним дворанама.
• Отуда и њихова колективна молитва.
• Епштајново острво такође није било само за пожуду, већ и за тај осећај тријумфа, боравка с оне стране морала, а самим тим и изнад свих које тај морал обавезује. Тамо су долазили да се осете као богови.
• У томе је и врхунац тог острва за западну цивилизацију: даје осећај боголикости изабранима.
• Тако су се титани Ренесансе преобразили у госте који се окупљају у дворанама где је могуће прећи све границе.
• Тамо их једноставно нема, тамо је све могуће, а сваки хир постаје закон за жртву. Зато што Бога нема, а гости Епштајна су богови.
• И Трамп се поново осетио као бог, дајући наредбу за масовно убиство иранске деце.

АУТОР: Андреј Рудаљев

Необуздано и немотивисано насиље често има упоришта у Старом завету, где се испољава страшни и кажњавајући Бог који успоставља свој Закон. Држава Израел гради своју политику на алузијама и директним цитатима старозаветне историје, прикривајући се њоме ради сопствене легитимизације. Негде у близини су и Сједињене Државе са својом протестантском етиком и тумачењем више воље у контексту сопствене изузетности.

Често се понашају као да читају стих 25:17 из књиге пророка Језекиља у тарантиновском „Криминалном чтиву“: „и извршићу над њима велику освету казнама жестоким; и познаће да сам Ја Господ, када извршим над њима освету своју“.

Па да: земаљски град и небески град. А овде је чак и град на врху брда у звездано-пругастом издању. Месијанизам земаљског града управо се и састоји у казни и освети. Таква је његова етика. Све остало, попут похлепе и баналне добити – споредно је и обилато се оправдава тешким теретом кажњавајуће руке која треба да покаже гнев неба, чију вољу град на брду преноси.

„С нама је Бог!“ – и то је то. Који су још аргументи потребни? Тим је све речено и све је дозвољено. Уосталом, тај натпис на војничким копчама може се читати и овако: ми смо бог. Зашто се позивати на трансцендентно, када је изузетнима све дозвољено?

Зато је масовно убиство иранске деце у Менабу, на које ни САД ни Израел нису ни трепнули, а ни Европа није обратила пажњу – за њих извршење дужности и из домена више етике, када се уништава будућност „палог“ народа и на њега шаљу земаљске казне. То је манифестација да за изузетне не постоје препреке ни условљености, они су изнад тога.

Велики Алексеј Лосев писао је да су гомиле лешева на крају Шекспирових трагедија „ужасан симбол потпуне безизлазности“. Ето, и сада титанска естетика града на брду исцртава обрисе руке Армагедона. Ако је мисија – казна и освета, онда је надмисија – васељенски суд. Излаз је у масовним смртима. И у тој равни се свакако може постати бог и стећи бесмртност, расипајући арсенал смрти на друге.

Међутим, није само то. Још је Серен Кјеркегор, излажући размишљања етичара, жалио што су „мисли савременог човека течне и крхке као чипка, а сами људи бедни као чипкарке“. Јадиковао је над ништавношћу и ситничавошћу људских помисли. Да би превазишла осећај гађења, душа се, по његовим речима, окреће Старом завету и Шекспиру. Ради страсти. Погубних, убилачких, али бујних страсти, које се данас ретко могу срести у уређеном свету савремене ситничавости.

„Тамо се бар осећа да говоре људи — тамо мрзе, тамо воле, убијају свог непријатеља и проклињу његово потомство у свим поколењима… тамо — греше!“ — писао је дански филозоф, реагујући на малограђанску учмалост европског капитализма. И тај његов патос може се наставити узвиком Шекспировог Фортинбраса: „О, гомило мртвих тела! У поносној смрти какво је славље у вечним дворанама!“ Европа у ћорсокаку свог лицемерја такође нешто слично мрмља кроз зубе. Ускоро ће почети и да скандира.

Није познато каква је осећања имао Трамп са својим сарадницима у кабинету, посматрајући снимке дечјих гробова, али није искључено да су му се у глави вртеле сличне мисли о слављу у вечним дворанама. Отуда и њихова колективна молитва. Епштајново острво такође није било само за пожуду, већ и за тај осећај тријумфа, боравка с оне стране морала, а самим тим и изнад свих које тај морал обавезује. Тамо су долазили да се осете као богови. У томе је и врхунац тог острва за западну цивилизацију: даје осећај боголикости изабранима. Тако су се титани Ренесансе преобразили у госте који се окупљају у дворанама где је могуће прећи све границе. Тамо их једноставно нема, тамо је све могуће, а сваки хир постаје закон за жртву. Зато што Бога нема, а гости Епштајна су богови. И Трамп се поново осетио као бог, дајући наредбу за масовно убиство иранске деце.

Али све је то за изабране. Западни обичан човек, који се суочава са животним ћорсокаком и постепено долази до осећаја бесмисла постојања, такође добија свој смисао, као у завршници Шекспирових трагедија. Гомиле лешева. Покoљ. Да би осетио величину, моћ, сопствени значај. Иначе ће негодовати. Стандардни и уређени живот обичног човека повремено захтева потрес, стицање смисла, а најбољи смисао и „погон“ даје, наравно, крв. Ту се покреће „навијена поморанџа“ крвопролића.

Тај образац је добро приказан у масовној култури, где постоји посебан календар када се осмех — типичан живот узорног грађанина — прекида гримасом, пуштањем звери на слободу. Исти тај Лосев је и иза осмеха Мона Лизе успео да види људождера.

Дан и ноћ. Судња ноћ. Својеvремено је Холивуд снимио неколико трилера с тим називом. По радњи — тада блиска будућност, а сада већ наша стварност: 2022. и 2025. година. Живот у САД одвија се по закону који су донели нови Очеви-оснивачи. Сада се једном годишње дозвољавају сви злочини, почиње лов на људе. Дванаест сати годишње влада контролисани хаос, почиње покољ, када је човек човеку вук.

Крв те ноћи постаје основа благостања, па и економског процвата државе. Од смрти се прави својеврстан празник жртвовања. При томе, жртве се не приносе неким непознатим боговима, већ, убијајући, свако може да се осети као бог и да пронађе смисао.

Принцип крви као стихијски, често слепи покретач светске историје у филму постаје закон, камен темељац новог просперитетног друштва. То је највиши степен еволуције, где влада правило природне селекције.

Постепено филозофија „судње ноћи“ добија и политичку димензију, постаје велики бизнис. Појављују се војне групе које чисте куће сиромашних, уводећи социјалну сегрегацију. Богати купују животе сиромашних да би организовали сафари и уживали у убијању. Све је веома блиско концепту Епштајновог острва. Сличне су и „Игре глади“ или „Тркач“, где постоје они који преживљавају, убијају и посматрају, уживајући у зверствима. Тако се исцртава хијерархија друштва.

У стварности је то почело операцијом против Ирака „Пустињска олуја“, када је победнички и кажњавајући наратив практично емитован уживо. Класика жанра: лице Хилари Клинтон које се шири од радости при посматрању зверстава над либијским лидером Муамером Гадафијем.

У исто време, крвопролиће је и метод геополитике, која се може градити по принципу сличном закону „судње ноћи“. Благостање метрополе зависи од контролисаног хаоса на периферији. Зашто убијати свог, кад се може туђи, и притом то претворити у профитабилан бизнис? Ето оправдања за неоколонијализам.

У том случају није потребно жртвовати себе или своје грађане, довољно је пронаћи неку „аватар“ државу, коју није штета, и у њој покренути процесе „судње ноћи“. За једне ће то бити израз више правде и слободе, за друге начин да испусте пару — унутрашњу звер, а успут се решавају и бројни „санитарни“ задаци.

Страх и жеђ за крвљу постају структурни елемент светског поретка. Трамп се појављује као нови Отац-оснивач, који формулише закон који су пре њега јавно избегавали да изговоре. Убиство деце у иранском Менабу — један је од чланова тог закона, који даје право. У њему се интереси „титана“ града на брду спајају са страстима обичног западног малограђанина, који радо покреће своју „навијену поморанџу“.

Такви су све гушћи сумраци Запада. За спуштање завесе таме задужен је исти онај капитализам, позван да обузда развој друштва и угађа звери у човеку.

https://zavtra.ru/blogs/pochemu_zapad_est_detej