- Када се говори о Румунској православној цркви, наилазимо на толико противуречности и нетачности да је заиста тешко у све то поверовати.
- Као прво, ко су Румуни? Немају средњовековну историју, немају династију, немају цркву, немају ништа што би сведочило њихову старост и постојање.
- Сам назив „Румун” значи римски војник, а војници су професија, нису нација. Како то да се од римских војника формира нација? Логично питање на које се не даје одговор.
- Да ли то значи да у будућности и лекари могу створити своју нацију и државу или, на пример, водоинсталатери?
АУТОР: Зоран Милошевић
Оно што, дакле, треба знати, јесте да се Румунија јавља као идеолошки геополитички конструкт западних сила после уније у Ердељском Београду (данас Алба Јулија у Трансилванији) 1700. године (када је српски митрополит признао папу), да би после Кримског рата (1853 – 1856) који су водиле западне силе плус Османска империја против Русије (Петербург је тај рат изгубио) настала од Влашке и дела Молдавије. Румунија се, после тога, константно ширила, а њене аспирације на нове територије зачуђују. Данас има у државном и црквеном смислу претензије на територије Молдавије и Украјине (које су под јурисдикцијом Руске православне цркве) (1), као и на Источну Србију, где стварају тзв. Влашку Републику (која је под јурисдикцијом Српске православне цркве). Истине ради, те претензије су далеко веће. Румунски парламент је 2002. године усвојио Декларацију у којој пише да на Балкану не постоји други народ осим Румуна, а сама Румунска православна црква има претензије да буде Четврти Рим, због чега је радикално антисловенски усмерена, пре свега према руском православном и српском православном народу.
Иако се јурисдикција над територијама Влашке, Молдавије и Ердеља/Трансилваније мењала, оне су најдуже биле под надлежношћу Српске православне цркве. Другим речима, изгубљена је јурисдикција Српске православне цркве над овим територијама, под притиском Римокатоличке цркве, Аустроугарске, Француске и Немачке.
Портал srbski.weebly.com је својевремено о овоме донео опширан чланак, а данас се може читати на порталима „Српска историја” и „Наука и култура”(2).
Сербска православна црква (СПЦ), коју су тада представљале Карловачка патријаршија, помесна аутокефална црква (1848-1920) и Београдска митрополија, помесна аутокефална црква (1879-1920) прихватиле су давање путем „томоса” аутономију из 1885. године, дату тзв. „Румунској православној цркви”, од стране Васељенске патријаршије.
Како се ово десило? Како су Германи (Немци и Аустријанци) заједно са Римокатоличком црквом и Француском успели да ово ураде Сербима?
Наравно кључна је унија – политика Римокатоличке цркве према православнима, којом они признају власт папе, а задржавају византијски обред. Те 1700. године створена је унија, после које су римокатолици узели знатан број српске деце и послали на школовање у Париз и Беч. Када су се вратили у Алба Јулију организовали су тзв. Школу Ардељана или Трансилванијску школу из које су ширили идеју румунизма, тј. да су становници Влашке, Молдавије, Трансилваније и другде заправо Румуни, потомци заостале римске легије, а не Словени. Ма како идеја била апсурда, она се примила прво у Влашкој, а делимично и у Молдавији.
У то време, Православне цркве на простору Баната, Влашке и Трансилваније биле су директно под окриљем Сербске цркве од 1691. до 1864. године, тј. под јурисдикцијом Карловачке митрополије. Поред издаје митрополита у Алба Јулији, и вршачки епископ Јосиф Јовановић Шакабента (1743 – 1805) се додворавао аустријском двору и дозвољавао ширење румунске идеје.
Румуни су након револуције из 1848. године, према историчару Николае Бокшану (1947 – ) прокламовали одвајање од српске јерархије, започињући фазу практичног остваривања аутономије румунске митрополије.
На народној скупштини у Лугожу 1848. године тражено да се „прекине потчињавање српској јерархији”. Стефан Станимировић, митрополит карловачки, поклекнуо је пред аустријским притисцима и учинио је уступке у правцу црквене еманципације Румуна у Карловачкој митрополији.
Истовремено је Емилијан Кенгелац (1807 – 1885) узбуркао српску јавност у Влашкој са својим меморандумом од 16. октобра 1863. године, којим се залагао за увођење румунског језика у црквену службу, као и латиничног писма у црквене књиге и пописе.
После Синода одржаног 1864. године, српски патријарх Сава – Самуил Маширевић (1804 – 1880), дозволио је одвајање тзв. „Румунске православне цркве”. Декретом цара Франца Јозефа I од 24. децембра 1864. године Румуни добијају самосталну (читај: германску) цркву, тј. оснива се самостална румунска митрополија у Трансилванији, са седиштем у Сибињу и две епископије (арадска и карансебешка), којима су припала чак и насеља из данашњег српског Баната.
Насеља јужног Баната су припала епархији у Карансебешу, док су насеља северног Баната припала арадској епархији. Пет православних епархија у Кнежевини Румунији (Влашка и Молдавија) није поштовало наредбу аустријског цара и оне су остале у Сербској православној цркви све до 1919. године. Тек тада су постале део тзв. „Румунске православне цркве”.
Први румунски митрополит Андреј Шагуна (1809 – 1873), радио је и у српско-румунском клирикалном училишту у Вршцу. Под немачким надзором митрополије Влашке и Молдавије су се ујединиле 1872. године, како би створиле јединствену нову германску „Румунску православну цркву”. Исте године, митрополит Угровлашке добио је титулу митрополита Румуније, након чега је основан и Свети синод Румунске православне цркве.
Међутим, треба нагласити да Српска православна црква није признала све ове политичке игре око црквеног одвајања Влашке, Ердеља и Молдавије из свог састава. Ипак, политичка снага Запада је остваривала своје циљеве, а печат на аутокефалност Румунске цркве дао је престолонаследник Александар Карађорђевић после венчања са румунском принцезом Маријом 1922. године. Тада је СПЦ званично признала Румунску православну цркву као аутокефалну, што је коначно озваничено 1925. године од стране Фанара (који је и овде имао прљаве руке). Сва имовина СПЦ прешла је у руке Румунске православне цркве, без побуне од стране мајке цркве.
Данас поједини истраживачи одлазе пут Трансилваније, Влашке (ређе Молдавије) и констатују да је древно становништво било српско, као и да су топоними, цркве и манастири били дело српских ктитора.
Тако Борис Субашић каже: „Возачи по Трансалпини, највишој саобраћајници Европе преко Паранага, нису свесни да су и тај друм војски и збегова угазили српски хајдуци. Њихов најславнији командант Старина Новак, или Баба Новак како га зову Румуни, постао је свебалкански народни јунак. Он је командовао војском од хиљаду српских хајдука када је 1595. вазални војвода Унгаровлашке Михај Храбри отказао послушност Османлијама и подигао устанак.” (3)
Такође, исти аутор, пише о манастиру Тисмана у Румунији, као најстаријем манастиру који је задужбина Србина Никодима Хиландарца, оснивача влашке духовности и рођака кнеза Лазара Хребељановића (4). Ктитори овог манастира, уз влашке војводе, били су и кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић.
Сада се поставља кључно питање: зашто је Римокатоличка црква и европски Запад уложио вишевековни труд да разбије српско православље и успостави искварено румунско (латиницом и папским календаром)?
Зато што су препознали да су кључ јединства православних Словена били манастири на средњовековној „атонској трансверзали” која је повезивала православце од Свете Горе до Русије (Сибира), а ту геополитику православља је дефинисао Свети Сава.
На чему се заснивало јединство православних Словена?
Прво, на вери православној, на манастирима подизаним у низу од Свете Горе до Сибира (у пракси до Кијева), при чему су кључни били они на територији данашње Румуније (Влашкој, Молдавији и Ердељу/Трансилванији – Карпатима), на црквено-словенском језику, ћирилици, и на развоју културе и државности словенских народа, као и повезивању родбинским везама племства и краљева/царева (женидбом-удајом).
После оснивања Румуније нема ничега од наведеног. Руси и Срби су раздвојени, а Срби опкољени и Запад их лагано дроби, што све треба да добије легитимитет оснивањем тзв. Црногорске православне цркве, Босанске православне цркве и других.
НАПОМЕНЕ
1) Букурешт данас тврди да су Руси искварили истинско православље, чији је чувар наводно Румунија, пошто је румунско православље наводно од почетка чистије и исправније од руског. За разлику од Руса, који су, тобоже, на силу покрштени иницијативом одозго (кнез Владимир), Румуни су православље прихватили одоздо, добровољно; руско православље је наводно препуно политичких инсинуација, док се румунско брине искључиво за духовност; румунско православље је квалитетно, а руско је квантитет; румунско православље је израз „европске” тежње ка међуконфесионалном миру – Румунија је, наводно, земља успешног суживота православних, унијата и протестаната, док су Русија и њено православље „азијатски” и заостали, итд.
ИЗВОР: zivotcrkve.rs