Свет више не расправља – он се судара. На једној страни стоји идеологија која брише корене, веру и идентитет; на другој, тишина која чува крст, породицу и светлост која није од овог века. То није борба за власт, већ за душу човека. У овом судару светова, Истина не виче – она стоји.
Ко данас сме да брани веру, а да не буде оптужен за мрак? У времену у којем се молитва проглашава за опасност, а породица за назадност, сведочити истину значи бити у немилости јавног гласа. Али Истина не тражи дозволу. Она гори – чак и онда када је не желе да виде.
Данас живимо у парадоксу: све је дозвољено, осим онога што је свето. Слобода се слави, али само ако не укључује крст, пост или молитву. У име толеранције, нетолерише се оно што је вековима било темељ људског живота – вера, идентитет, породица.
„Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5:10)
Они који чувају светлост, проглашавају се за мрак. Али мрак није у ономе ко се моли – већ у ономе ко молитву забрањује. Док једни руше, или желе да руше крстове у име „слободе“, други их носе у тишини. Док се у јавном простору слави све што је противно поретку, породичном животу и молитви, они који чувају традицију проглашавају се за опасност. Али опасност није у ономе ко се моли – већ у ономе ко забрањује молитву.
„Стекни мир у себи, и хиљаде око тебе ће се спасти.“ – Свети Серафим Саровски
Вера се не брани агресијом, већ постојаношћу. Њена снага је у кроткости и у молитви која не тражи публику, већ присуство Божије.
Судар два света
Ово више није расправа о мишљењима, већ судар светова. Један свет жели да заборавимо ко смо и коме припадамо. Други – мање видљив, али постојан – брани тишину, крст, породицу и светлост која није од овог века.
„Светлост дође на свет, и људи више заволеше таму него светлост“ (Јн. 3:19)
Страх од светлости није рационалан. Он је духовне природе. Јер светлост разобличава. Она не напада, већ открива. И зато је многи не подносе.
Историја сведочи исто
Први хришћани у Римском царству били су називани опасним и окривљавани за сваки пожар или несрећу. Док су цареви градили амфитеатре за мучења, Црква је живела у катакомбама и рађала свеце.
И у XX веку, под безбожним режимима, храмови су рушени, молитва забрањивана, верници прогоњени. Али вера није нестала – напротив, у тишини је сазревала и из мрака рађала светлост. Историја показује: онај ко се одрекне Бога остаје празан, а онај ко Му остане веран добија дубину коју свет не може одузети.
Злоупотребе вере постојале су и постојаће. Крсташки ратови, инквизиција, идеологије XX века – све су то моменти када је вера служила као параван, а не као суштина. Али то није кривица вере, већ човека који је веру претворио у средство власти.
„По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:16)
Истинска вера рађа мир, милосрђе и покајање. Лажна вера доноси страх и поделе. Свети Јован Златоусти је записао: „Нема ништа јаче од човека који се моли. Он разговара са Богом и постаје светлост у тами.“
Ко одговара мржњом?
У савременом свету, они који бране традицију често се оптужују за мржњу. Али где су претње, хаос и насиље? Не долазе од оних који се моле, већ од оних који не могу да поднесу молитву.
Вера не тражи сукоб. Она тражи мир. Не мир капитулације, већ мир сведочења.
„Кротак одговара одвраћа гнев, а реч оштра подиже јарост“ (Приче 15:1)
Свети Порфирије Кавсокаливит је говорио: „Не треба да се боримо против мрака. Само треба да упалимо светлост.“
Молитва није оружје. Она није позив на борбу, већ на преображај. Она не дели, већ сабира.
„Ја сам светлост свету; ко иде за мном, неће ходити у тами“ (Јн. 8:12)
Вера није реакција. Она је присуство. Она је крст који се носи, а не баца. И зато, где вера гори – мрак се повлачи.
А шта то значи за нас?
Одбрана вере није питање великих гестова, већ малих корака:
-Да ли смо спремни да се прекрстимо и помолимо пре јела у ресторану, иако ће неко да се подсмева?
-Да ли ћемо недељу чувати као дан Господњи, ма шта други рекли?
-Да ли ћемо остати људи и онда када нас изазивају да не будемо?
„Ко је веран у малом, и у великом је веран“ (Лк. 16:10)
Вера се брани свуда где човек стоји пред Истином. На трибини, у кухињи, у болници, у тишини сопствене собе. Не брани се само речима, већ присуством. Не брани се само знањем, већ љубављу.
„Ако љубави немам, ништа сам“ (1. Кор. 13:2)
Истина није у томе да победимо у спору, већ да останемо верни Христу. Вера није доказивање, већ сведочење. А сведочити значи волети и онда када нас оптужују. И онда када нас убијају.
Мрак нестаје онда када неко упали свећу. И зато, где вера гори – мрак се повлачи.
Ту почиње нада. И ту се свет мења.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић