Зашто се у Европи и САД говори о дегенерацији елита и како то угожава западне демократије? Колика је у томе улога преображаја државе-нације у државу-корпорацију, у којој се спољна и унутрашња политика усаглашавају на нивоу менаџера корпорација
АУТОР: Зоран Милошевић
Не тако давно Хенри Кисинџер, професор међународних односа и бивши државни секретар САД, рече: „Европске елите деградирају. Права моћ у свету припада људима који нису изабрани.“
Кисинџер је у интервјуу за амерички лист „Блумберг” нагласио: „Садашњи политички лидери Европе су неспособни. Немају ни смернице ни разумевање задатака који су пред њима.“ Патријарх америчке дипломатије, како су га ословљавали, критиковао је, посебно, француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца, који, по његовом мишљењу, за разлику од својих претходника немају појма шта је тачно њихова мисија. Као позитиван пример, навео је првог канцелара Савезне Републике Немачке Конрада Аденауера и француског генерала Шарла де Гола, који је постао симбол француског отпора и први председник Пете Републике, напомињући да су добро разумели своју мисију и испунили своју улогу.
Ово није први пут да се Кисинџер бавио темом деградације западних политичких елита. Не тако давно, у интервјуу за USA Today, бивши државни секретар је посумњао у способност Сједињених Држава да воде независну политику, изразивши жаљење што Америци, као и свету у целини, недостају „изузетни лидери“. Људи калибра Аденауера, де Гола, Никсона, Садата, Ли Куан Јуа, Тачер.
Руски сенатор и члан Савета федерације, Алексеј Пушков, на свом Телеграм-каналу написао је да се догађа катастрофална деградација западних елита: „Од САД до Немачке, од северне до јужне Европе, на власти видимо претежно сиве, необразоване, неупадљиве, људе препуне примитивних идеолошких ставова, неспособне, али веома самозадовољне, нарцисоидне лидере који одређују судбину ових земаља”.
Заиста, из неког разлога, Европљани су раније могли да номинују професионално достојне политичаре на одговорне функције, али последњих година тај процес очигледно иде низбрдо. Данас је тешко не приметити да је деградација западних политичких елита достигла готово критичан ниво. Оно што ти људи говоре и раде, често се не уклапа чак ни у оквире здравог разума.
КАДРОВИ ИЗ КОРПОРАЦИЈА Наталија Комнева са московске Академије геополитичких проблема у раду под насловом „Узроци деградације политичких елита савременог Запада”, објављеном у часопису „Руски социјално-хуманитарни журнал” у броју 3/2024, тврди да је најважнији узрок деградације западних елита тај што долазе из транснационалних корпорација. Наиме, у време доминације националне државе јављали су се кадрови који су у пуном смислу речи били државници и дорасли послу и времену у ком су живели. Међутим, последњих деценија држава је, под утицајем глобализације, уступила место економији, тј. транснационалним корпорацијама – крупном капиталу. Управо корпорације постављају на кључне положаје у држави кадрове које су оне формирале. После тога догађа се приватизација државних институција, тј. предаја приватницима на управљање свега што је раније била надлежност државе. Наравно, све иде усвајањем одређених закона, затим кроз формирање разних агенција, укључујући и војне и полицијске, приватизацију образовања и његове деградације.
Тај процес је препознат као преображај државе-нације у државу-корпорацију. У таквој „држави“ политика се, и спољна и унутрашња, усаглашава на нивоу менаџера корпорација.
Када се, дакле, држава-нација трансформише у државу-корпорацију, решавају се два основна задатка: прво, стварање послушног становништва да би се избегла класна борба и, самим тим, штета транснационалном капиталу. Друго, смена државотворне елите како се не би дозволила побуна – револуција, односно супротстављања транснационалном капиталу.
Решавање ова два задатка даје исти резултат: деградацију политичких елита, али и самог становништва. Такве деградиране елите представљају послушнике у глобалној игри корпорација. Другим речима, деградација политичких елита није природни процес, већ организован од стране корпорација.
Наталија Комнева закључује да чињеницу да западна елита деградира, не помињу само политичари, већ и научници.
Осим тога, научна заједница напомиње да је један од разлог кризе либералне верзије демократије „јаз“ између елита и друштва. Док бирачи гласају за политичаре који могу да реше домаће проблеме, елите, путем махинација и коалиционих споразума, узурпирају власт и ослањају се на спољну политику.
„Западна демократија либералног типа ушла је у процес безнадежне кризе. Видимо да систем који се развио у САД и ЕУ није у стању да задовољи захтеве грађана. Чак и ако прави лидер победи на изборима, елите покушавају да пониште резултате избора“, рекао је Павел Данилин, директор Центра за политичке анализе и друштвена истраживања, ванредни професор на Финансијском универзитету при Влади Руске Федерације. Данилин овде подсећа на недавне изборе у Румунији, Молдавији, али и другим државама (покушај убиства Фица), када се догоди победа „неподобних“ људи.
Интересантно виђење проблема дегенерације западне елите даје аустријско-немачки филозоф Герд-Клаус Калтенбрунер у својој књизи „Елита. Образовање за ванредне ситуације“.
Калтенбрунер каже да проблем није везан само за Немачку, већ за све западне земље. Шта је, дакле, узрок деградације елите?
Калтенбрунер тврди да је то феномен плурализма елите, у ужем смислу, укључујући политичке, економске, војне и бирократске елите. Свој став правда позивајући се на Дејвида Ризмана који је описао ситуацију у Сједињеним Државама на следећи начин: „Владајућа класа (прошлости) сада је замењена бројним групама, од којих се свака борила за власт и има је толико, да може да укине мере које су очигледно штетне за њу и, иако у ограниченијем обиму, обезбеди поштовање сопствених правила. Различита удружења великих и малих предузећа, комисије за филмску цензуру, пољопривредници, радници и представници професионалних кругова, велике етничке мањине и регионалне групе – сви они су у многим случајевима заузели позиције са којих могу да неутралишу нападе потенцијалних противника (…) Ове интересне групе нису ни водеће ни вођене.“
| МЕТОД КООПТАЦИЈЕКако је америчка елита, тако успешна пре само двадесет пет до тридесет година, могла тако брзо да дегенерише, питање је које поставља Ишченко. Одговор ћете добити, ако анализирате методе избора и именовања западних политичара последње четвртине века и упоредите их са методама избора и именовања партијских кадрова у несталом СССР-у. Суштина је да ћете наћи много тога заједничког. У оба случаја коришћен је метод кооптације. Ово је прилично ефикасан метод одржавања високог потенцијала владајуће елите, али је изузетно захтеван. Избор мора бити што прецизнији и објективнији. Постизање такве објективности од стране људске заједнице је готово немогуће. Да би се то постигло, неопходно је поверити избор кадрова мозгу, сродном по структури вештачкој интелигенцији – он мора бити у стању да се потпуно искључи од емоција и делује у строго дефинисаној парадигми. Политичари који су поседовали потребну менталну организацију састали су се не више од десет пута у целокупној историји човечанства (могуће чак и мање). Вероватноћа да ће у одређеном времену на одређеном месту избор кандидата за кооптацију на власт извршити политичар који поседује потребне квалитете тежи нули. Стога, у већини случајева, избор владајуће елите методом кооптације брзо се претвара у избор ограничених, али интелигентних и ефикасних извршилаца од стране талентованих, проактивних лидера. Док је прва генерација лидера на власти, такав избор чак повећава ефикасност система, али када проактивни таленти оду, а ефикасна просечност преузме вођство, управљачки апарат почиње брзо да се дегенерише: свака следећа генерација кооптираних лидера постаје гора од претходне, а пад и креативних способности и моралних квалитета наставља се из генерације у генерацију у геометријској прогресији. |
Дејвид Ризман, у суштини, само понавља оно што је мађарско-немачки социолог Карл Манхајм написао из свог британског егзила: „Што је више елитних група у друштву, то свака од њих више губи своју водећу функцију и моћ утицаја, јер се међусобно неутралишу. У демократском масовном друштву, ниједна од ових група не може се етаблирати тако снажно, да остави свој траг на целокупно друштво.” Говоримо, дакле, о плурализму елита. Ниједна од њих није способна, као што је некада била аристократија, да друштву да јединствен карактер и да буде образац. Међутим, скоро свака може деловати као вето група, спречавајући акције које су супротне њеним интересима. Оно што нам у великој мери недостаје да бисмо постигли пробој јесте „супер-елита“, са вољом и снагом да заштити оне заједничке интересе које не признаје ниједно од многих других удружења. То мора бити, у највишем смислу, државна елита (Staats-Elite), способна да потчини чак и најмоћније партикуларистичке снаге индустријског друштва принципу општег добра.
Сигурно је да таква државна елита не постоји у Немачкој, али ни на целокупном Западу, и не треба много да бисмо предвидели да ће чак и једноставан захтев за таквом сувереном влашћу над мноштвом других елита бити виђен као рецидив ауторитарног етатизма, ако не и осуђен као манифестација фашистичког типа размишљања. Међутим, проблеми који нису у потпуности (или исцрпно) описани кључним речима, као што су еколошка катастрофа, енергетска криза и популациона политика доказују да тешко да постоји други излаз осим оног који је овде предложен (формирање супер елите). У овом контексту, требало би да се сетимо изјаве великог шпанског либерала Салвадора де Мадаријаге: „Супротно изгледу, либералне демократије су можда чак и више зависне од вођства него други, ауторитарнији облици владавине; јер…, њихова природна тенденција да ослабе извор политичке моћи мора бити супротстављена вишим степеном ауторитета њихових вођа.“
КРИЗА АУТОРИТЕТА Ни функционалне елите специјалиста и стручњака (без обзира колико су квалификовани у својим областима), нити незадовољне протестујуће „рефлексивне елите“ социјалних теолога и доктора друштвено-хуманистичких наука не могу да обезбеде такав ауторитет, који је у потпуности компатибилан са демократском владавином права.
Џон Ф. Кенеди је отворено заступао овај став: „Не питајте шта ваша земља може да учини за вас, питајте шта ви можете да учините за своју земљу.” Али чак и ако прихватимо вероватну тезу да демократија и политичке елите нису међусобно искључиве, проблеми повезани са задатком формирања демократске елите су изузетно разноврсни и сложени.
Ево неколико. Прво, вештине које су обично потребне за победу на изборима у демократским земљама имају мало сличности са талентима потребним за ефикасно управљање државом након те победе. Популизам и демагошка реторика имају мало заједничког са лидерским квалитетима у ванредним ситуацијама.
Друго, у модерним демократијама, група људи са мало моћи може колективно постати моћнија од групе утицајних људи. То је могуће, јер постоји разлика између моћи појединца и моћи његове групе. Елита моћних људи није нужно моћнија од елите мање моћних људи, ако су ови други бројнији и способни да паралишу стратешки важне центре система.
Треће, ово је уско повезано са феноменом који се може описати – готово дијалектички – као анархија моћи. Као што на међународном нивоу само мале и средње државе могу да ратују једна против друге, док су суперсиле, упркос својим идеолошким и другим разликама, осуђене на непријатељску коегзистенцију, ако не и на антагонистичку сарадњу. Тако и у свакодневним унутрашњим сукобима политичке елите, ма колико биле моћне, често морају да воде рачуна о опозиционој елити како не би блокирала њихове одлуке, тј. да их не би претвориле у елиту немоћних.
Каква је корист од ракета дугог домета и атомских бомби ако протестни покрет успешно позива пореске обвезнике на штрајк, ако поштари, машиновође и сакупљачи смећа одбијају да раде, и ако пацифисти блокирају касарне?
Четврто, преовлађујући систем васпитања и образовања је наглашено антиелитистички. У тежњи за изједначавањем, које утиче на све сфере живота, вредност индивидуалних достигнућа се све више игнорише у корист захтева за интеграцијом, друштвеношћу, хомогеношћу и политичком коректношћу. Истовремено, због рада у транснационалним корпорацијама људи забораве да се рад може доживети као пријатна самореализација, као служба друштву, а не као морање да се заради новац.
Другим речима, уз потпуно оправдану жељу да се помогне слабима и мање способнима, игнорише се неопходна подршка високо надаренима и онима који показују натпросечне резултате. Тиме се блокира процес селекције неопходан за формирање елите. Игноришу се и резултати биолошких, психолошких и бихејвиористичких студија, што указује на то да разлике међу људима нису одређене само окружењем и васпитањем, већ и унутрашњим склоностима и способностима.
ПИТАЛИ СМО ВЕШТАЧКУ ИНТЕЛИГЕНЦИЈУ
Који су узроци кризе западне елите?Криза западне елите је сложен и вишеслојан феномен који се јавља у политичком, економском, културном и институционалном смислу. Узроци те кризе могу се поделити на неколико главних категорија: Закључак: |
КОПЕРНИК БИ И ДАНАС СТРАДАО Ниједан образовни систем, колико год се трудио, још није успео да елиминише или чак значајно смањи ове разлике. Изражавање таквих идеја сматра се знаком „елитистичке ароганције“ и повратка „фашистичком биологизму.“ Тврди се, да су све разлике у интелигенцији, карактеру, менталном здрављу, радним навикама итд. узроковане разликама у спољашњим друштвеним факторима и да се стога могу елиминисати кроз педагогију усмерену ка једнакости или промени друштвено-политичког система. Али свако ко дели ово веровање је у супротности са научним гледиштем и не понаша се ништа другачије од римокатоличких теолога који су се противили Коперниковој револуцији.
Пето, оно што називамо политичком елитом је оно што је британски државник Едмунд Берк имао на уму када је, пре око двеста година, говорио о потреби за „природном аристократијом“, коју није поистовећивао са наследним племством. Берк ју је пре схватио као мањину која поседује одређене квалитете који је чине способнијом од других да води нацију. Међу условима неопходним за такву природну аристократију, Берк је уврстио „слободно време за читање, размишљање и размену мишљења”.
Свако ко и мало зна о начину живота наших данашњих водећих група не може да не примети колико им недостаје ова привилегија креативног слободног времена, коју је Берк сматрао неопходном.
До раног модерног периода, организација рада и активна брига за материјални просперитет нису били одговорност политичке елите. Они који су подржавали процес производње нису били на врху друштвене пирамиде, већ много ниже. Успон на друштвеној лествици значио је све веће удаљавање од света економије, а данас је економија та која одређује напредовање, односно власници капитала (иако су често похлепни, егоистични, примитивни…) Привилеговане групе нису биле само изузете од бриге о материјалним потребама друштва, већ им уопште није било дозвољено да брину о њима, из разлога престижа или због одређених друштвених табуа.
Колико год очигледно било да мањина искључена из процеса материјалне производње није увек мудро користила слободно време које јој је било доступно, не може се порећи да је све што сматрамо највишим достигнућима културе античког или света средњовековља настало на тој основи. Ово се односи на класичну грчку филозофију, као и на Фиренцу Медичија, Версај Луја XIV, чак и на Немачку Гетеовог времена, епоху класицизма и романтизма.
Актуелно стање западне елите није само проблем западних друштава, већ читавог човечанства, јер како то наглашава Вениамин Попов за портал „journal-neo.su“, деградација западне елита јесте велика опасност за међународни мир. Ако погледамо доскорашње лидера Запада, видимо да постоје људи који су се укаљали разним врстама злочина, мисле само на своју корист и практично немају стратешку визију, а веома су агресивни и склони решавању геополитичких питања ратом.
Најупечатљивији пример за то је бивши премијер Велике Британије Борис Џонсон. Он је организовао журке током борбе против Ковида-19, када су сви догађаји ове врсте били забрањени, наравно према његовим инструкцијама. Међутим, те смернице, како је писала енглеска штампа, односиле су се само на обичне људе у Енглеској, али не и на оне на власти. Када су ове чињенице постале јавне, Џонсон је био приморан да поднесе оставку на место премијера. Међутим, недавно је откривено да је лагао и парламентарну комисију коју су чинили чланови његове странке, те стога мора да се одрекне свог мандата као члан Доњег дома. Вреди напоменути да је неколико енглеских новина назвало Б. Џонсона шарлатаном.
Други аутор, Растислав Ишченко, за портал „zvezdaweekly.ru“ у изрођавању западне елите види кључни знак катастрофе Запада. Да би Запад опстао треба да реши питање одабира елите.
ИЗВОР: Печат