Без праве вере нема правог живота – Св. Амвросије Оптински
АУТОР: Мирослав Павловић
Св. Владика Николај у свом не тако познатом делу „Војловачки стослов“, које саветујем сваком Србину да прочита, каже о значају вере и цркве за србски народ и државу: „Ако црква изврши своју дужност, лако ће држава извршити своју. Ако ли црква не успе да изврши своју дужност, држава ће бити у грчевима као тешки болесник. И тражиће старешине државне лека држави својој ван цркве, на све стране, и мелеме и завоје и напитке, али све узалуд; све ће то бити као врачарије које врачара даје болеснику. Али болесник неће оздравити од врачарија, него од истинских лекова. А истински лекови су у духовноморалној апотеци, која се назива Црква Христова. Но, зато, та апотека мора бити у реду како је прописао Онај који ју је и основао на лечидбу људи и свих људских установа.
Стога, државник који воли свој народ и жели да му послужи успешно, мора се бринути о цркви, у најмању руку колико и о држави. Нека има стално пред очима класичне примере из Библије о дизању и паду народа израиљског, о ширењу и комадању његове државе, о наизменичном благостању и гладовању, о слави и сраму – и све то зависно од једног јединог чиниоца: од праве вере у Бога и правилног црквеног живота.
Српски државник мора добро знати како је онај благословени муж, Свети Сава, уредио цркву и државу свога народа. Наиме, он ју је тако уредио, да се слободно могло рећи за државу да је у цркви и за цркву да је у држави. Освећена држава у цркви и света црква у држави.“ [1]
Из ово кратког извода можемо закључити старо правило – да од чистоте вере у Бога и правилног црквеног живота зависи и стање у држави и народно благостање. Код нас се последњих деценија и нарочито од отвореног исповедања Пелагијеве јереси у Васкршњој посланици СПЦ за 2025г., коју су потписали не само патријарх Порфирије већ и сви остали епископи[2], примећује значајно застрањење у јерес, што у историји СПЦ никад није било. Циљ овод рада је да покаже на историјским примерима из царске Русије, какве су последице (отвореног) исповедања јереси на државу и народ.
МИТРОПОЛИТИ СЕРГИЈЕ СТАРОГОРОДСКИ И АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ
Мало је позната чињеница из живота потоњег Стаљиновог патријарха Сергија (Старогородског), да је он још 1895 г. написао и одбранио дело „Православно учење о спасењу“ као магистарску дисертацију, док је још био архимандрит.[3] То дело је изазвало реакцију чувеног владике Виктора Островидова, који је после Сергијеве злогласне Декларације 1927.г. био први и највећи његов критичар, за шта је касније платио и животом и завршио као свештеномученик, као и светог владике Серафима Собољева, нешто касније.[4] Укратко, они су у делу „Православно учење о спасењу“ архим. Сергија Старогородског нашли јерес. Тако св. Виктор Островидов каже у свом делу „Нови богослови“ [5] из 1912.г. да се у Руској Цркви појавио нови теолошки покрет, на челу са архиепископима Антонијем Волинским (Храповицким) и Сергијем Финским (Старогородским), „чија се научна дела наводно могу сматрати оживљавањем истинског патристичког учења“. Међутим, они поричу неопходност „натприродног дејства (благодати, прим.прев.)“ у спасењу човека, јер то, са њихове тачке гледишта, „изгледа да уништава значај личне воље особе која се спасава и, замењујући њен витални морални подвиг неком врстом магијског дејства над човеком, неизбежно уништава само спасење“. На основу тога, они такође поричу суштинску вредност Христове смрти на Крсту за искупљење и очишћење човека и гледају на њу само као на спољашње сведочанство Божанске љубави према палом човечанству. Затим, испитујући учење архиепископа Сергија о дејству тајне Крштења и доказујући да он погрешно цитира Свете Оце, посебно Светог Теофана Затворника, он закључује: „Нови теолози, мислећи да оживе хришћанство кроз вештачко ширење човекове моралне самоактивности, у стварности само понављају тужну судбину познатих јеретика XVI века – социнијана.“8
Аутор анализе тог дела, о. Павел Ходзински каже да су се тезом о томе да се човек спасава најпре слободном вољом па тек онда благодаћу, и Сергије и Антоније озбиљно приближили Пелагијанској јереси.[6]
Св. Серафим Собољев даље каже да aрхимандрит Сергије једнострано тумачи Свето писмо и Свете Оце, тврдећи да, за разлику од инославних, православна вера потпуно искључује могућност правног (јуридичког) схватања односа између Бога и човека. Као резултат тога, он пориче искупитељску, умилостивљујућу природу жртве на Голготи, као и могућност добрих дела ради постизања небеског блаженства. У међувремену, добра дела само из љубави према Богу су удео малобројних савршених и не могу се уздићи на општи сотириолошки принцип. Штавише, не може се ући на овај највиши ниво духовног живота без проласка прве фазе добрих дела ради награде или из страха од казне. Дакле, учење које је изложио архимандрит Сергије није повратак оцима, већ „одавање почасти либералном покрету међу руским народом“. Као резултат тога, епископ Серафим долази до закључка да „не можемо назвати ‘Православно учење о спасењу’ архимандрита Сергија православним и верујемо да ово учење, као супротно Светом Писму и светоотачком учењу, Православна Црква мора одбацити“[7].
Јако је важно овде приметити да архим. Сергије још 1985.г. износи „крстоборачку“ тезу да искупутељна жртва Господа Исуса Христа није била на Крсту – тезу, коју ће у години револуције – 1917. митрополит Антоније Храповицки објавити као књигу „Догмат искупљења“, и који ће он касније као поглавар Руске Заграничне Цркве, ставити у свој „Катихизис“, који ће опет, великим трудом архиеп. Теофана Полтавског, Серафима Собољева и других, бити осуђен као јеретички и одбачен, док су још били у Сремским Карловцима у Краљевини Југославији, двадесетих година прошлог века.
Важно је знати и да је митр. Антоније Храповицки био учитељ Сергија Старогородског, као и рецензент поменуте књиге “Православно учење о спасењу”, коју није могао довољно да нахвали.
Шта дакле овде видимо? Два црквена делатника, која ће касније заузимати високе позиције на супротним странама црквене политике – Сергије ће објавити Декларацију о потчињавању Цркве совјетској богоборној власти 1927.г. и постати Стаљинов патријарх 1943.г. а Антоније ће предводити Руску Заграничну Цркву у слободном свету, са седиштем у Сремским Карловцима од 1921.године, цркву која је постала један од последњих бедема православног Предања и борбе са екуменизмом. Обојица имају скоро идентичне јеретичке ставове о спасењу, који се граниче, ако нису и отворено пелагијански, и обојица мењају црквено учење о Искупљењу голготском жртвом Господа нашега Исуса Христа, замењујући га јеретичким, крстоборачким. Обојицу због тога критикује мали број јерараха, који пишу против њихових неправославних учења, и уопште, мали број људи то види иако су она изразито неправославна.
Између осталог митр. Антоније пише: „Ми нисмо Адамови унуци по својој вољи, па зашто бисмо сносили кривицу његове непослушности?.. Дакле, Адам није био толико кривац наше грешности колико први грешник у времену, и ми и да нисмо његови синови, свакако бисмо грешили“. (Антоний (Храповицкий), митр. Избранные труды. Письма. Материалы. С. 70–71)[8].
Овде би требало још једном да се подсетимо и дефиниције светости коју је дао још као јеромонах Антоније (Храповицки) у својој дисертацији, где ју је представио „као завршетак човековог моралног самоваспитања“. Према речима архимандрита Сергија, „човек овде на земљи ради, ради на себи, ствара царство Божије у себи и кроз то сада почиње мало по мало да постаје учесник вечног живота, у мери у којој има снаге и способности за ово заједништво“, услед чега вечно спасење „није нека посебна радња, није примање нечег новог, већ само потпуно откровење, остварење оних принципа које је човек поставио и развио у овом животу“.[9]
Обе ове тврдње су дубоко неправославне.
Вредно је напоменути и још једно запажање св. Серафима Собољева о методологији архим. Сергија у књизи „Православно учење о спасењу”: „У књизи архимандрита Сергија налазимо запањујуће обиље цитата из дела Светих Отаца, које аутор наводи као основу за свој поглед на питање нашег спасења. Али истовремено, нажалост, постоји погрешан начин коришћења дела Светих Отаца Цркве, чије се изреке наводе у светлу њиховог тумачења од стране аутора у корист сопственог погледа на спасење. Као резултат тога, добијамо учење о спасењу које не припада Светом Писму и Светим Оцима, већ самом архимандриту Сергију.“ (Серафим (Соболев), архиеп. Искажение Православной истины… С. 113)[10].
Ово је битно знати јер сви модернисти, новотарци, црквени либерали и уопште, нови јеретици, користе исту методику ради оправдања својих новотарија и јереси. Исто се ради и у СПЦ последњих 20-30 година.
И да завршимо са критиком архим. Сергија и митр. Антонија речима св. Виктора Островидова из текста „Нови богослови“: „Таквим представљањем Христовог дела, они су очигледно не само уништили хришћанску догму спасења, већ су отворили и широк пут ка одлучном порицању сваке хришћанске догме; јер ако је, заправо, Божје учешће у спасењу људи ограничено само на једноставно показивање Божје спремности да учествује у њиховом стварном спасењу, онда за такво показивање Божје спремности уопште није потребан долазак Сина Божјег на свет…“[11]
Сад је ред да поменемо и недавну изјаву схиигумана Гаврила из Кавкаског скита Валамског манастира из 2023.г.[12], који каже да је митр. Антоније Храповицки био масон из ложе Асторија и да је он, као члан Синода, дан после одречења св. цара Николаја II, радосно изнео његову столицу из собе Синода, као и да су чланови Синода једва чекали да уместо цара спомињу Привремену владу, чији су сви чланови били масони. Схиигуман Гаврило тврди да су то историјске чињенице, а у корист тога пише и А. Праводљубов у књизи: „Апокалипсис свете Русије“.[13]
Проверавајући масонство у Русији и његову везу са А. Храповицким, на сајту руске масонерије може се прочитати да је његов прадеда био велики мајстор масонских ложа Немезида и Асторија, као и члан многих других.[14] Тако да је теза о масонству Храповицког високо вероватна, тим пре што је у Русији Романова, Петроград био центар масонства, које је имало велики утицај на догађања у престоници. О томе је говорио и св. Јован Кронштатски.
Тако Теофан Полтавски, који је живео за свето Предање, и који нам је на делу показао како се Предање воли више него професори, духовници и уопште црквени великодостојници који не уче оно што је црквено Предање, него неко друго, њихово лично, 1932. године (4 године пре упокојења Храповицког), пише у аманет потомству, опет мало познато а врло значајно писмо у коме разобличава сва неканонска чињења митр. Антонија Храповицког, поглавара РПЦЗ и фигуру православља од васељенског значаја:
Незаконите радње митрополита Антонија Храповицког
1) Патријарх Тихон и загранични сабори нису признали и не признају аутокефалност Пољске Православне Цркве. Митрополит Антоније ју је признао.
2) Загранични сабори су осудили увођење новог календара у Финској Православној Цркви. Митрополит Антоније је прво благословио увођење новог календаратамо, а затим га је осудио, чиме је у великој мери допринео настанку црквенесмутње у Финској Православној Цркви.
3) Ни бивша руска црквена власт, ни Загранични сабори нису признали „раскол“ Бугарске Цркве у односу на Грчку Цркву. Митрополит Антоније Антоније гаупорно признаје.
4) Загранични сабори су одлучили да се не мешају у послове православне Карпатско-Руске и Чешке цркве у Чехословачкој, већ да питање организовања ових цркава оставе српским црквеним властима док се не врати нормалан живот у Русију. Митрополит Антоније, више пута се мешајући у ова питања, грубо је прекршио одлуке сабора, чиме је против себе окренуо и чешку владу, а делимично и српску црквену власт.
5) Сабори су осудили такозвани „Покрет младих хришћана“ (YMCA) као штетан за руску омладину. Митрополит Антоније је више пута благословио овај покрет као изузетно користан.
6) „Богословски институт“ (Св. Сергија, прим.прев.) у Паризу, који је самовољно основао митрополит Евлогије, такође је осуђен од стране Заграничних сабора. Митрополит Антоније је благословио оснивање овог Института, па чак и држао предавања тамо.
7) Сабори су одлучили да се административно одвоје од митрополита Сергија због његовог споразума са Совјетском владом и да прекину свакоопштење са њим. Митрополит Антоније, упркос овој одлуци, у општењу је са митрополитом Сергијем.
8) Под утицајем изнетих приговора, митрополит Антоније је повукао свој „Катихизис“, који је увео у образовне сврхе уместо „Катихизиса“ митрополита Филарета (Московског, прим.прев.). Али, како се убрзо показало, он је то учинио неискрено, и са изузетном упорношћу наставља да шири своје погрешно учење о Искупљењу и многа друга погрешна учења садржана у његовом „Катихизису“.
9) На једном од Сабора доказивао је потпуну дозвољеност да хришћанин и јерарх буде члан масонске организације до 18. степена масонства!
Архиепископ Феофан, 16/29. фебруар 1932.[15]
Из овог нелажног сведочанства архиеп. Теофана, можемо видети да Храповицки није баш био потпуно православан, као и да је све своје потезе вукао у складу са Цариградском политиком, која је од доласка Мелетија Метаксакиса па до данас, водила изразито расколничку (увођење новог календара), антиправославну, екуменистичку политику. Мелетија су, опет, ту поставили американци, а иза свега је стајао Џон Мот, истакнути представник Стејт Департмента, масон високог степена и оснивач Светског савеза цркава и Екуменистичког покрета, који је 1925.г. дао 8000 долара, да се оснује и Институт светог Сергија у Паризу[16]. Тај Институт заслужује посебан осврт али овде ћу само напоменути да је био расадник неправославних идеја, експеримената и екуменизма, са циљем да измени свето Предање.
Његово самовољно оснивање од стране митр. Евлогија Георгијевског, упркос противљењу Сабора РПЦЗ, је саборно осуђено: „Довољно је указати на чињеницу да је, према учењу А. В. Карташева, благодат Божија прешла са хришћанске Цркве на неверујуће социјалисте. А протојереј С. Булгаков је у хришћанску догму увео раније нечувено учење унутар Православне Цркве о Софији као Женском Принципу, коју он препознаје као „вишу од Богородице“ и не оклева да је назива „Небеском Афродитом“ и „богињом““. Али, ми видимо да је митр. Антоније упркос томе, благословио оснивање ПБИ и тамо је држао предавања. Митрополит Евлогије му се на томе захвалио: „Дубоко сам захвалан Вашем Преосвештенству на Вашем благонаклоном ставу према мом подухвату и замолио сам Вас за заштиту од лажних и злонамерних оптужби неких клеветника“.
ПБИ је познат по својој пропаганди екуменизма међу православнима. Делегација ПБИ је учествовала на две конференције 1937. године: „Живот и рад“ у Оксфорду и „Вера и црквени поредак“ у Единбургу. Првој су присуствовали: о. Сергије Булгаков, Б. Вишеславцев, Л. Зандер, В. Зенковски, А. Карташев, Г. Федотов.
Године 1953, ПБИ је допринео формирању „литургијске теологије“, када о. Николај Афанасјев, заједно са о. Кипријаном (Керном) покреће литургијске конференције „Semaines d’etudes Liturgiques“ у Паризском институту екуменских студија (PBI), у којима учествују не само „православни“ већ и католички и протестантски модернисти.
Наставници ПБИ учествују у бројним екуменским акцијама. ПБИ је био један од оснивача Института за високе екуменске студије (l’Institut Superieur d’Etudes oecumeniques de Paris) при Католичком институту у Паризу.[17]
Паметноме доста…
Тако смо добили слику да су и Сергије Старогородски и Антоније Храповицки, као и Евлогије Георгијевски (који је отцепио Средњеевропску епархију од РПЦЗ и отишао прво у МП а затим у Цариградску јурисдикцију), као и Мелетије Метаксакис и други цариградски јерарси – иако наизглед на различитим, сукобљеним странама црквене политике – ипак радили једно исто – заједничко, масонско, јеретичко и антицрквено дело. Обиловало је то њихово недело и прогоном неистомишљеника. Зато је архиеп. Теофан морао да напусти Југославију и оде у Бугарску 1925.г. јер га је Антоније и круг његових људи сабран у Синоду прогањао јер је био стални члан Синода и они због њега нису могли да спроводе своју рушилачку црквену политику.
Али, да се вратимо на „патријарха“ Сергија. Мало је познато да је митр. Сергије, пре него што је, незаконито, преузео место патријарха Тихона, био члан, а неки кажу и поглавар „Живе цркве“ – апсолутно либерално-модернистичке творевине по укусу бољшевика, а истовремено и радикалних модерниста из Цариграда и Института из Париза. Тако се бољшевичка „Жива црква“ залагала за ожењени епископат, двобрачно свештенство, руски језик на богослужењу, тотално скраћење богослужења и уоште избацивање типика, укидање иконостаса и изношење престола на сред храма („да би народ боље видео и разумео“) укидање свештеничких мантија и брада – безбрадо свештенство у цивилном оделу, и све остало што болесни модернистички ум може да смисли да унакази и унизи свето Православно богослужење и црквени поредак. Схимонах Епифаније Чернов, тада сабрат Донског манастира у коме је био заточен патр. Тихон, а потоњи келејник архиеп. Теофана Полтавског, тврди да је митр. Сергије био не само члан, већ и поглавар те „Живе цркве“[18] од 1922.г., и да је због тога потпао под анатему патр. Тихона 1922., али се „покајао“ 1923. и Тихон да га је, упркос протесту народа, примио назад у Цркву: „Прихватио сам га као покајаног искушеника. До сазивања истински православног Сабора, он је под забраном и не може, нема право да управља Црквом. И какву год казну Сабор одреди за њега, он мора да поднесе ову епитимију. Сергије се сложио са тим.“ У децембру (6.) Патријарх је објавио своју чувену поруку јерарсима, свештенству и свим православним људима, у којој је категорично наглашено да „ко год је учествовао у управљању ‘Живом Црквом’, у ВЦУ, ни у ком случају не може бити вођа у нашој Цркви, нити заузимати руководећу позицију. Такви људи не могу бити бирани за чланове сабора и немају право гласа…“[19]
Међутим, одмах по убиству патр. Тихона (1925.г.) Сергије незаконито преузима кормило Руске цркве а после објављивања Декларације (1927.г.) почиње и прогон неистомишљеника међу епископатом, због чега су многи од њих убијени.[20] Такав је био Сергије, потоњи патријарх Московски.
Даље историјски иде духовна катастрофа Московске цркве у потпуној потичењости богоборној власти, све до условног ослобођења МП, које траје све до данас, са мање или више православном орјентацијом.
Чему оволики увод? Да бих показао како је јерес организована од јудео-масона у Руској цркви у ХХ веку претходила револуцији, крвавом грађанском рату и распаду моћне Руске царевине. Да ли се исто спрема и нама?
Треба се сећати речи Св. патријарха Тихона поводом бољшевичке револуције и грађанског рата: „Сва ова разарања и недостаци су последица чињенице да се (нова, прим.прев.) Руска Држава гради без Бога. Да ли смо икада чули свето име Господње са усана наших управитеља на бројним саветима, парламентима, предсаборима? Не, они се ослањају само на своје снаге, желе да себи стекну име, а не као наши благочестиви преци, који су славу давали не себи, већ имену Господњем. Зато ће се Свевишњи насмејати нашим плановима и уништити наше умишљаје.“ „Црква осуђује такву градњу и одлучно упозоравамо да нећемо имати успеха док се не сетимо Бога, без Кога се ништа добро не може учинити…“
СПЦ И ПЕЛАГИЈЕВА ЈЕРЕС
Каква је ситуација код нас?
100 година после ових немилих догађаја, Србска црква отворено, неприкривено, исповеда Пелагијеву јерес, осуђену на VIII Помесном и III Васељенском сабору, и то у Васкршњој посланици[21]. И то званично уноси у Гласник СПЦ. Дакле свесно и намерно се од стране Патријарха србског а без противљења иједног епископа, проповеда јерес осуђена на Васељенском сабору. Шта ми можемо да очекујемо?
Ако применимо непроменљиви духовни закон да исти узроци увек имају исте последице, нама неминовно следи крвави грађански рат, вероватно налик оном између четника и партизана. Јер „Свако царство, које се раздели само по себи, опустеће, и дом, који се раздели сам по себи, пропашће“ (Лк. 11,17). Србија је духовно подељена. На верујућу и неверујућу, и та верујућа додатно на правоверну и заведену. Нећу рећи кривоверну јер већина народа, овде не говорим о јерархији, није свесна у какав је модернизам уплетена, који се проповеда и спроводи од стране јерархије последњих 20-30 година.
И сад је тешко, скоро немогуће објаснити некоме, ко је криво научен од стране наших водећих јерараха још деведесетих, који су се и сами школовали у расколничкимгрчким, новокалендарским богословским школама под великим утицајем масонерије, а неки и у екуменистичком Институту св. Сергија у Паризу (Атанасије и Амфилохије), да је много тога што су они говорили неисправно, а нешто и јеретичко. А било је и тога. Јер све што је нарушавање св. Предања може да одведе у духовну пропаст.
Тако смо имали агресивно и ничим утемељено мењање св. Литургије, упркос 3 узастопне одлуке СА Сабора 2006., 2007. и 2008.г. да се служи Литургија онако како се до тада служила. Нису послушали многи, иако по учењу Цркве и Уставу СПЦ непослушнос Сабору повлачи за собом свргавање епископа. Они су изнад Сабора. По томе се види који је дух у њима – онај који је био у патр. Сергију и митр. Антонију када нису слушали одлуке Сабора већ су радили све на пропаст и Цркве и народа, а у корист неких других.
Притом не постоји служебник, не постоји сабор, не постоји црквени аторитет који је њима благословио да служе тако Литургију већ свако од њих има своју верзију искасапљене Литургије. Прави ученици Живе цркве и литургијских експериментатора из Института у Паризу.
Професор догматике и потоњи декан Православног богословског факултета у Београду, владика Игњатије Браничевски, годинама проповеда Пелагијеву јерес и још мноштво саблазни и када је покојни владика Артемије (2014.), тада још увек Рашко-Призренски, саставио извештај његових јереси и представио их СА Сабору, проповедник јереси, владика Игњатије Браничевски бива тада још и унапређен у Декана ПБФ! После тога и архимандрит Никодим Богосављевић, још увек као клирик СПЦ (2020.), пише књигу о његовим јересима и представља је СА Сабору – опет ништа. Дакле, неко из врха СПЦ штити проповед јереси у самој СПЦ, у самом њеном образовном систему, по угледу на Институт Св. Сергија у Паризу.
Притом, треба приметити да јеретици на челу Цркве увек раде против националних интереса својих цркава, а у корист непријатеља. Тако је радио Сергије, тако Антоније Храповицки, тако ради и Порфирије…
Тако да је наша ситуација јако тешка и чекају нас јако тешка времена. Непријатељ ће мучки ударити на народ, који ће тешко страдати у свом незнању и без духовних орјентира јер је јерархија потпуно под контролом безбожне државе, као што је и Сергије био у револуцији. Народ ће страдати без духовног руководства и само они, који се у том страдању духовно освесте, моћи ће да се саберу, уједине и спасу и да се тако сачува онај део србства, који ће остати веран Христу.
Остали ће, заједно са лажном црквеном јерархијом, да чекају антихриста, мислећи да чекају Христа. Јер близу је долазак непомјаника, зато се и распарчава Србија и оно што је остало од, некада, србског народа.
Како ће то изгледати у јурисдикцијском и политичком смислу, видећемо, једно је сигурно: непријатељ нашег спасења, користећи западне центре моћи, покушаће да реши „србско питање“ на Балкану, оно чему је тежио задњих 1000 година. Ми немамо савезника на земљи, никога до Бога. Црквена јерархија је у јереси а народ политички подељен, на чему они и раде. Спољни непријатељи су свуда око нас. Следи нам велико страдање, можда чак и налик ономе из времена II Светског рата, са сличним територијалним поделама. Притом, треба увидети и да је тактика и оранизатора грађанског рата 1917. и овог нашег, будућег – иста: завадити и користити руски/србски народ да се сам међусобно поубија. Томе код нас доприноси и режим и демонстранти, они као да раде на истом задатку. Притом је жалосно и што се наш патријарх ставио на страну режима, осудивши протесте као „обојену револуцију“, иако је он патријарх свих и требало би да ради на помирењу свих а не на продубљивање јаза. Но, као и Сергије, и наш патријарх изгледа није слободан од државе у доношењу својих одлука.
За крај, само да наведем упутство св. патријарха Тихона православном руском народу у крвавом вртлогу грађанског рата: „Зато стрпљиво подносимо све, верујући да нам се то не догађа без воље Божије и да наши подвизи неће остати бесплодни, као што су страдања хришћанских мученика освојила свет Христовим учењем.“[22]
Тако да, наше је да будемо верни Христу и св. Предању, а остало ће Бог за нас урадити. Даће нам и место за живот и црквену јерархију верну Њему, само ако заслужимо – чистом православном вером и чистим животом пред Богом. Другог спасења нема.
На Успење Пресвете Богородице, л.Г. 2025.
[1] https://borbazaveru.info/content/view/6758/31/
[2] https://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/vera-svetih/2682-obracanje-sa-saboru-povodom-ispovedanja-pelagijeve-jeresi-o-vaskrsu-2025
[3] https://azbyka.ru/otechnik/Sergij_Stragorodskij/pravoslavnoe-uchenie-o-spasenii/ ;
[4] https://azbyka.ru/otechnik/Pavel_Hondzinskij/pravoslavnoe-uchenie-o-spasenii-arhimandrita-sergija-stragorodskogo-i-ego-kritika-svjashhennoispovednikom-viktorom-ostrovidovym-i-arhiepiskopom-serafimom-sobolevym/#note29_return
[5] Тамо
[6] Тамо
[7] Тамо
[8] Тамо
[9] Тамо
[10] Тамо
[11] https://ispovednik.org/biblioteka/stati/pavel-panov/k-30-letiyu-proslavleniya-novomuchenikov-i-ispovednikov-rossiyskikh
[12] https://youtu.be/cBUNbfFG3lI?si=fQhiIVfYq9LdBkNa (Каким должно быть духовенство! Схиигумен Гавриил (Виноградов-Лакербая). Кавказский #скитВалаама).
[13] https://omolenko.com/publicistic/pravdolubov.htm?p=32
[14] https://russianmasonry.ru/personalities/hrapovickij-aleksandr-vasilevich/ , https://vostlit.info/Texts/Dokumenty/Russ/XVIII/1760-1780/Masony/text1.htm
[15] https://antimodern.ru/nezakonomernye-dejstviya-mitr-antoniya-hrapovickogo/
[16] https://omolenko.com/publicistic/pravdolubov.htm/%5C/?p=32 , https://antimodern.ru/mott-john/
[17] https://antimodern.ru/paris-institut/
[18] https://rus-sky.com/history/library/chernov-f.htm
[19] https://rus-sky.com/history/library/chernov-f.htm#_Toc386807925
[20] Светитељи руских катакомби, И.М. Андрејев и о. Серафим Роуз, Романов, Бања Лука, 2012.г.
[21] https://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/vera-svetih/2682-obracanje-sa-saboru-povodom-ispovedanja-pelagijeve-jeresi-o-vaskrsu-2025
[22] https://petrovskie-chteniya.ru/articles/svyatoy-patriarkh-tikhon-o-revolyutsii-i-grazhdanskoy-voyne-v-rossii-/
ИЗВОР: https://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/vera-svetih/2689-jeres-kao-preteca-revolucije-i-gradjanskog-rata