- О „спонтаном народном протесту“, као што је био у пролеће, више не може бити говора. Сви знаци указују да је у Србији покренут сценарио „обојене револуције“.
- А Вучићева влада, која се налази у сталној унутрашњој кризи, још увек не може да одлучи о својој стратегији. То је веома опасан симптом.
- Узимајући у обзир све ове догађаје – и у „великој“ Србији и у Републици Српској – на Балкану се може очекивати врло бурна јесен и зима.
- Посебност региона је у томе што се кризе имају тенденцију да прелазе из земље у земљу попут шумског пожара.
АУТОР: Јевгениј Крутиков
Ситуација на Балкану наставља да се убрзано заоштрава. У Републици Српској расписан је референдум о независности, док у „великој“ Србији стихијски народни протест прераста у мајдан са паљевинама и нередима. У једном случају прети национални сукоб, у другом – државни удар и грађански рат.
Председник Републике Српске (РС) Милорад Додик објавио је да ће се одржати два референдума: у септембру плебисцит о поверењу власти (односно њему и новој влади), а у децембру – о изласку републике из састава Босне и Херцеговине (БиХ).
То значи да би теоретски у Европи могла да се појави још једна независна држава. Или да се поново распламса рат окончан 1997. године потписивањем Дејтонског споразума.
То је српски одговор на одлуку суда у Сарајеву који је у фебруару осудио председника РС на годину затвора и шест година забране бављења политиком због „неизвршавања одлука високог представника за БиХ“, кога Додик назива „самозванцем“. Почетком августа ЦИК БиХ анулирао је председнички мандат и захтева да председник републике до 8. септембра врати дипломатски пасош, а након тога намерава да распише нове изборе у РС. Додик је обећао да ће уместо избора одржати референдуме.
„Нису поштовали Устав БиХ, нису поштовали Устав Републике Српске, нису поштовали закон, а ја треба да поштујем њихово непоштовање мира? Нећу поштовати. Поштовaћу вољу српског народа.
Били сте дрски и арогантни, а очекујете да будем покоран. Нећу.
Ја сам председник Републике Српске, а ви пишите шта хоћете. Изабрао ме народ, неће ме сменити нека страна влада! Ви радите по своме, ми ћемо по своме. Надам се да нам се путеви неће укрстити“, написао је председник РС на једној друштвеној мрежи.
Све безбедносне структуре РС већ су стављене ван надлежности власти у Сарајеву, а председник владе РС Радован Вишковић поднео је оставку. По његовим речима, републику очекује период турбуленције и предстојеће изазове треба превазићи на најмање болан начин. Зато се повлачи и отвара пут ка формирању владе националног јединства.
Власти БиХ и њихови европски надзорници делују збуњено и скоро да нису реаговали на српске изјаве. Утицати на Бањалуку из Сарајева практично је немогуће. Тамо не могу самостално организовати изборе, а без избора нема легитимитета за смену Додика. Највише што могу је да прогласе референдуме у РС незаконитим – након чега ситуација постаје пат-позиција.
Вишковић је у праву када говори о турбуленцији. Ако Сарајево настави да инсистира на сменама или хапшењу Додика (иако је жалбом затворска казна замењена новчаном, нови поступак може бити покренут), до краја године излазак Републике Српске из састава БиХ постаће неизбежан.
У конфликт Сарајева и Бањалуке убрзо ће бити увучене и европске институције. По логици и слову закона, оне би требало да „надгледају“ поштовање Дејтонског споразума – темеља БиХ. Али то им апсолутно не полази за руком, што јасно показује не само неспособност еврокомесара да управљају БиХ, већ и кризу целокупне европске дипломатије. Ако у малој земљи не могу ништа да реше и само погоршавају ситуацију, чему онда њихово место за великим столовима?
Све ово се дешава паралелно са новим заоштравањем ситуације у Србији. „Велика“ Србија и Република Српска нису потпуно повезани судови, али је међусобна повезаност догађаја видљива. Понекад и веома неочекивано.
Тако је заменик председника опозиционе Партије слободе и правде Борко Стефановић у интервјуу за телевизију Nova STV изјавио да се у Београду „озбиљно разматра“ идеја размене власти. Вучићу истиче други председнички мандат, не може се поново кандидовати, али би могао постати премијер, док би председник Србије наводно постао Додик, који има српско држављанство.
Колико су такве изјаве реалне – остаје отворено питање. Улична активност ванпарламентарне опозиције у Србији достигла је врхунац, прерасла у нереде, сукобе с полицијом и паљење аутомобила. Атмосфера је усијана, а гласине се шире брзо.
Недавно су западне амбасаде у Београду добиле неслужбени документ у којем аналитичар Душан Јањић, близак опозицији, и група анонимних експерата предлажу да се у Србији уведе ванредно стање, председник и извршна власт ставе под страни надзор, а земља „преформатира“ у потпуно прозападну државу.
Овај документ изазвао је бурну реакцију власти. На пример, председница Скупштине Ана Брнабић изјавила је:
„Наш одговор је – не. Странци, не помишљајте да расправљате о овом или сличним нон-пејперима. У Београду и Србији неће бити новог Мајдана. Борићемо се свим демократским средствима, кроз наше институције, и супротставити се свуда – без насиља и терора. Они желе да виде насиље, грађански рат, али тога неће бити.“
Иронично се захвалила ауторима документа и хрватским медијима јер су „показали и доказали“ да се у Србији спроводи покушај „обојене револуције“.
Ипак, девет месеци од почетка масовних протеста могу се сматрати изгубљеним временом за власт у Србији.
Прошле године у Новом Саду се срушио нови кров железничке станице, при чему је погинуло 16 људи. Испоставило се да је за поправку надстрешнице било издвојено 16 милиона евра. Та трагедија постала је окидач за почетак протеста.
На пролеће је одржан „општи штрајк“, а влада Милоша Вучевића поднела је оставку. Нову, тзв. експертску владу предводи Ђуро Мацут, ендокринолог, професор медицине и човек без икаквог политичког или управног искуства.
Ова необична одлука председника може се објаснити жељом да се формира технократска влада која ће својим „ванстраначким“ карактером ублажити протесте и улично насиље. Али се десило супротно.
Током тих девет месеци, спонтани израз незадовољства еволуирао је у антидржавну кампању коју координишу прозападне НВО. Управо оне обезбеђују инфраструктуру и ресурсе демонстрантима.
Влада је изгубила не само време, већ и темпо.
Док је Ђуро Мацут позивао на дијалог и пријатељство, антидржавне снаге – као што се у Србији више пута дешавало – преузеле су иницијативу на улици и довеле до насиља.
Сада се влада у Београду налази на раскрсници. Са једне стране, председник Вучић делује решено и обећава употребу силе да спречи мајдан. Са друге стране, неки аналитичари сматрају да је закаснела интервенција жандармерије управо довела до ескалације, нереда и паљевина. А све је почело масовним играњем уз повик „ко не скаче – тај ћаци“.
„Ћаци“ је надимак за студенте који заузимају страну власти. Првобитно – погрешно написана реч „деца“ ћирилицом (уместо „деца“ – „Ђаци“), што указује на незнање и постаје синоним за двојкаша. Међутим, назив се одомаћио и чак су проградски студенти свој камп иронично назвали „Ћациленд“.
Такође, популарни су слогани попут „ја/ми име и презиме“, где се наводи име неког од ухапшених демонстраната.
Изгледа да се приручници за организовање омладинских мајдана годинама уопште не мењају – само прелазе из земље у земљу.
О „спонтаном народном протесту“, као што је био у пролеће, више не може бити говора. Сви знаци указују да је у Србији покренут сценарио „обојене револуције“. А Вучићева влада, која се налази у сталној унутрашњој кризи, још увек не може да одлучи о својој стратегији. То је веома опасан симптом.
Узимајући у обзир све ове догађаје – и у „великој“ Србији и у Републици Српској – на Балкану се може очекивати врло бурна јесен и зима. Посебност региона је у томе што се кризе имају тенденцију да прелазе из земље у земљу попут шумског пожара.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/8/21/1354237.html