- Холокауст се представља тако да се не помиње друштвено окружење у којем се десио, не осуђује се фашистичка политика с циљем да се сакрију трагови злочина из Другог светског рата
АУТОР: Дејан Спаловић
Пола милиона Хрвата с подигнутом руком отпоздрављају усташким поздравом на Томпсоновом концерту, док посланици канадског парламента овацијама поздрављају Украјинца Јарослава Ханку, борца Вафен СС дивизије нацистичке јединице у Другом светском рату. У Летонији померају Дан победе на 8. мај, када се традиционално одаје пошта Рудолфу Лангеу, другом човеку летонског добровољачког СС легиона основаног 1943. године. Ово су само неки од крунских доказа да је у свету прилично одмакао процес ревизије историје.
Ове примере треба посматрати као важан искорак у дуготрајним ревизионистичким напорима широм Европе и могу бити стављени уз раме с недавном рехабилитацијом украјинског националисте и колаборанта Стефана Бандере. То представља увод у рехабилитацију других локалних и регионалних злочинаца из Другог светског рата, а у себи носи и савремену димензију аболиције злочинаца из ратова деведесетих година прошлог века. Најопаснији политички тренд у Европи јесте ревизија историје, која је добила замах кад је дошло до рата Русије и Украјине. Десничарске партије у више европских парламената, стална ревизија историје и промовисање неофашистичких идеја, црвена су лампица за антифашисте. Холокауст се представља тако да се не помиње друштвено окружење у којем се десио, не осуђује се фашистичка политика с циљем да се сакрију трагови злочина из Другог светског рата.
У сваком парламенту у Европи седи понеко ко тврди да Аушвиц и Јасеновац нису постојали, да су то били некакви радни кампови, готово одмаралишта, а да ли, с друге стране, има довољно оних који су спремни да устану и кажу да су то обични лажови. Забрињава то што се све јаче чују гласови које славе Хитлера, Мусолинија, Павелића, Будака…
Кад је реч о концерту хрватског певача Марка Перковића Томпсона у Загребу, показало се како је ЕУ немоћна у таквим ситуацијама и да су Хрвати тиме поручили да им је најважнији културни догађај концерт човека који пева усташке песме. Уосталом, кад на концерт дође безмало пола милиона људи, више него кад је папа посетио ову земљу, онда то постаје највећи догађај у историји хрватске културе. А заправо је највећи нацистички скуп у Европи од завршетка Другог светског рата. И све те ревизије историје имају за циљ стварање темеља нових односа у Европи и на Балкану по моделу и узусима које постављају велике силе с циљем геополитичких и геостратешких интереса. Један од њихових адута је наводни геноцид у Сребреници.
Историчар и универзитетски професор Чедомир Антић каже да би политички ревизионизам значио стварање неке нове политике у региону, а да он то, бар за сада, не види. За „Политику” изјављује да говори на обележавању 30. годишњице злочина у Сребреници не показују истинску жељу за помирењем, већ да је идеја о помирењу у тој форми – лажна. Истиче да, ако се говори о правди, онда би неко у Хашком трибуналу или Суду БиХ морао да буде осуђен и за злочине над Србима.
„Кад је реч о Бошњацима, за њих је Сребреница оснивачки мит, јер они пре тога нису имали ништа слично. Изузев кратковеког феномена Хусеина бега Гардашевића из 19. века и тврдњи да су посебни тиме што су муслимани и по тој некој народној традицији племићи. Међутим, то једноставно није било довољно. Истинска посебност јавила се почетком деведесетих година прошлог века, кад су постали једини муслимани на чију су страну у њиховој борби с хришћанима отворено стале западне силе”, каже Антић.
Запад је на различите начине гледао на страдања Срба и на страдање других народа. Кад Албанци изврше погром и убију 19 грађана Косова и Метохије, онда је поред бледе осуде главни аргумент да су привремене установе Космета дале пет милиона евра одштете. Слично је председник Хрватске Зоран Милановић говорио о страдању породице Зец у Загребу.
„По тој логици и Србија би требало да каже: ’Ево вам новац, па ћутите.’ Још смо 1928. године имали тезу о томе да Хрвати, који су били ударна песница аустроугарске војске и највећи крволоци и зликовци у рату против Србије 1914. и 1915. године, осећају потребу да понуде да плате за крв проливену на Кајмакчалану да им Срби више не досађују с тим. Однос САД и европских сила је неискрен – желе да умање и багателишу српским жртвама, а истовремено настоје да одрже некакву стабилност и повезују народе. На Косову и Метохији су подржали злочине и етничко чишћење. Сребреница није место туге за бошњачко вођство – свакако јесте за родбину и породице жртава – али је за политички естаблишмент место ратне симболике и националног политичког капитала”, наводи Антић. Истиче да је позната ствар да ми историју тумачимо зависно од тога да ли су се појавили нови извори, или је само друштво доминантно променило погледе на поједине феномене.
„После 1989. године промовисан је концепт који се у својој суштини разликује од онога што је Европска унија до данас усвојила као своју политику. Тада су преко демократије промовисали сепаратизам, преко људских права себи подобних и послушних кршили су људска права – и самим тим оних које су видели као непријатеље или их расистички мрзели. Да би разбили Југославију и обесправили српски народ, имали су потребу да релативизују историјске догађаје. Па се тако испоставило да од сарадње с нацистима до истрајавања у одржавању феудалних односа – ту мислим на Хрвате, Албанце и Муслимане/Бошњаке – све то може бити посматрано и као нешто позитивно. Довољно је да на другачији начин третирате народ који је под тим режимима и системима патио. Те нове нације великим делом раније нису имале своје државе”, каже Чедомир Антић и наглашава да у вези с овим питањем постоје двојаки стандарди који су јасни – више се током протеклих година у Загребу и Сарајеву говорило о Недићевој Србији него о НДХ!
„Више је била осуђивана политика Немачке на тлу окупиране Србије за време Другог светског рата, која је проглашавана као ’српска политика’, него политика Анте Павелића или Џафера Деве. До тога, наравно, без савремене подршке Немачке и Британије не би могло да дође. У исто време овде је подстицана екстремна струја у историографији која је прихватала тај наратив да су Срби ’културно дефектан народ’ који је непријатељ модернизације, па је целокупна наша историја стављана у контекст наводног отпора променама – што је апсолутно нетачно и методолошких неприхватљиво. Заговорници тог приступа заговарали су радикалну ’модернизацију’ – док Срби не нестану или не постану други народ. Да несрећа буде већа, то је прихватио чак и један број десничара баштиника замисли да српски народ ’није за показивање’ и да мора да се мења и да је кључна грешка у прошлости била у томе што се нисмо довољно променили. Ми сада видимо, посебно у понашању немачких политичара, али не само њих, да је проблем у томе што они немају капацитет да остваре оно што желе. Они имају капацитет да се до бескраја боре за своје место у Европи, а Стари континент више није оно што је био по значају пре 100 или 300 година”, каже Антић.
Сматра да они немају довољну снагу да обједине Европу са свим њеним различитостима и да су Срби само симптом тог проблема, јер у својој суштини мисле да могу да поистовете ЕУ с Европом, а да два највећа града континента – Москва и Истанбул нису део те и такве Европе. „Зато данас нема говора о некаквој европској идеји. Реч је о средњоевропској концепцији која је из одређених разлога постала уточиште Запада. Чињеница је да ЕУ чине и велике силе које су у прошлости доминирале светом, а данас се њихов глас чује само када су заједно и подупрте од САД. У том послу они су ’спалили прошлост’ и данас је прихватају само када им то одговара. На Балкану поједине чланице ЕУ, а међу њима највише Немачка, добиле су своје задовољење па тиме у извесној мери и политичку ревизију Другог светског рата”, закључује Чедомир Антић.
Неке од узрока јачања екстремне деснице познаваоци виде у слабости демократских капацитета неких европских земаља. Многе одлуке не доносе грађани већ правници, адвокати и бирократе иза затворених врата и они су разлог промена у Европи. Потребно је стално подсећати на лекције из прошлости да се не би поновила, иако је приметно да је у порасту зло за који смо мислили да га свет више неће видети. Млади морају да знају шта се дешавало на Брегалници, на Кајмакчалану и какве то везе има са Сутјеском, с Неретвом, са злочиначком акцијом „Олуја’, с бомбардовањем НАТО-а. Сви ти догађаји чине историјски след.
Искусни дипломата Зоран Миливојевић каже да је евидентно да имамо процес који није ограничен на регионалне размере, већ обухвата и шире европске просторе и да је на делу ревизионизам с елементима реваншизма. За „Политику” каже да третман руско-украјинског рата, понашање Немачке у последње време има све обрисе реваншизма.
„Мислим да се то по принципу концентричних кругова преноси и на овај део Европе, пошто је то данас битка за нови поредак када је реч о Западу и његовим интересима у нашем региону, и посебно на Србију, која је главна сметња реализацији неких стратешких интереса који и производе овај политички ревизионизам и реваншизам. У случају Србије мислим да је то отворено и евидентно на неки начин и на унутрашњој сцени, али и кад је реч о суседима. Покушај да се врати на неко пређашње стање и том смислу кад су неки други доминирали над Србијом и српским националним питањем и интересима, али и српске државности у целини. То је и суштина целе ове приче”, каже Миливојевић. Наводи да, ако се иде на детаље, онда је случај Сребренице последњи показао које су смернице те политике.
ИЗВОР: Политика