ФОТО Данило Маруновић
Црногорски редитељ и колумниста Данило Маруновић депортован је из Србије након што су безбедносне службе процениле да његов боравак у осетљивом политичком контексту представља претњу јавном реду и стабилности. Иако је у Србију дошао с намером да режира представу Господа Глембајеви у сарадњи са Народним позориштем, његов ангажман је отказан, а уметнички боравак претворио се у безбедносни инцидент. Маруновић је, према незваничним подацима, ухапшен након пријаве хотела у коме је боравио због дезоријентисаног понашања, а токсиколошки налази наводно су показали присуство кокаина.
Међутим, оно што је заиста изазвало забринутост институција нису били само његови поступци у Србији, већ континуирана, вишегодишња антисрпска реторика коју је доследно испољавао у својим јавним наступима и колумнама. Овај текст осветљава ту реторику, постављајући питање: Да ли је Маруновић заиста “жртва” политичке одлуке – или дугогодишњи провокатор који је коначно наишао на границу?
Хронологија увреда
Данило Маруновић је у јавности дуго присутан као редитељ, али ништа мање као политички активиста оштре реторике, која неретко прелази границу доброг укуса и улази у домен увреда. Ево само неколико истакнутих примера:
3. новембар 2022. – У тексту “Они нам се смеју”, Маруновић приказује српску страну као „пајаце“ који се претварају у „звери“, уз тврдњу да живи у „Дукљанском Инферну“.
17. новембар 2022. – Склонивши маску „борца за права“, напада људе који су бранили згариште Цетиња „они су ‘перверзни и зли умови’… све што почиње на слово С – јер је очигледно Србомрзац“.
Децембар 2022. – У говору на протесту испред Скупштине Црне Горе: Тврди да се “никад није имао проблем ни са једним Србином, али апсолутно да – не слажемо се са великосрпством”.
Јануар 2023. – Говори о „црногорском српству“ као „изопаченом“, квислиншком, паразитском облику Српства: „…уместо рокенрола добили смо гусле, дјеца ће пјевати четничке пјесме… систем вриједности у ком су сујевјерје и клетве синоним за духовност“ .
30. март 2023. – У колумни “Недеља!”, оптужује све који се не слажу са његовом идеологијом да припадају „жбиревској“ и „поданичкој“ Србији, коју везује уз „ратни пламен“.
Јануар 2024. – О Немањићима: „Православље је дошло са конквистадорима, Немањићима, који су спалили Зету… зато Црногорци нису били на Косову, били су Албанци…“ .
8. јун 2024. – Текст “Сврстајте се већ једном!” доноси опасну генерализацију: Срби се описују као народ са „хегемонистичким лудилом“, „вежбачима поклоништва“ и „паразитима културе“.
Јун 2025. – У најновијем скандалозном тексту, који је подигао највећу прашину, Србија је названа „смрадом ратног згаришта“, Видовдан „патолошким култом пораза“, а српска историјска свест „митоманском“.
Оваква реторика није изолован случај, већ доследно усмерен напад на српски народ, његову историју и културне симболе. Није случајно што је Маруновићево присуство у Србији коинцидирало са најавама антивладиних протеста — његово деловање оцењено је као део шире политичке и медијске операције под плаштом уметности.
Подршка из Подгорице: Културна или политичка омча?
Ипак, у Црној Гори, посебно у круговима блиским ДПС-у, Маруновић је представљен као жртва режима и борац за људска права. Његова депортација доживљава се као „удар на слободу изражавања“, а он сам као симбол грађанског отпора. Али, да ли је слобода изражавања алиби за говор мржње?
Подршка коју добија од стране политичког блока који је годинама владао Црном Гором делује као покушај рехабилитације сопствених идеолошких позиција – и истовремено напад на Србију као државу која је, у овом случају, применила легитимна безбедносна овлашћења у складу са својим законима.
Нема сцене за увреде
Маруновићев случај није питање уметничке слободе, већ граница културне пристојности и државног достојанства. Србија је, као држава, послала јасну поруку: у госте је добродошао сваки уметник – али не и онај који народ домаћина назива „смрадом“, историју му исмева као „митоманију“, а симболе урушава језиком презира.
Уметност може бити провокативна, али не и увредљива. Маруновићев досадашњи опус више личи на личну мисију идеолошког обрачуна него на културни дијалог. Његови браниоци у Подгорици могу наставити да га славе као „интелектуалца отпора“, али за огромну већину српске јавности, он остаје — симбол нескривене и континуиране омразе према српском народу.
ИЗВОР: ИН4С