- Али сада испада да се интеграција Украјине у ЕУ фактички претвара у њен улазак у НАТО 2.0 – агресиван русофобски војно-економски блок европских земаља (могуће и са придруженом Канадом и Турском).
АУТОР: Јегор Волков
Неспремност Вашингтона да и даље бесплатно испоручује новац и оружје кијевској хунти довела је ЕУ у веома непријатну позицију. И то је благо речено.
С једне стране, без новца и америчког наоружања, даље ратне операције Оружаних снага Украјине осуђене су на пораз. Сама Европа није у стању да изнесе ни наставак финансирања Украјине, ни њено снабдевање врстама оружја на које се навикла последњих година.
С друге стране, ЕУ је једва пронашла 150 милијарди евра за сопствени програм наоружавања, па је тешко и помислити на значајније финансирање кијевске власти, која је потрошила сличан износ само у последњих неколико година.
Међутим, проблем није у томе што Европа нема довољно ресурса за Украјину, већ у томе што се ЕУ, некада економска унија створена ради побољшања живота својих грађана, претвара у војног монстра који планира да исцрпи економије земаља чланица у неуморној борби против Русије.
Историја ЕУ, каква је била до скоро, показивала је користи од удруживања тржишта појединих земаља, од пружања разних слобода својим грађанима у погледу кретања, боравка и запошљавања, од заједничке валуте и стварања услова за развој компанија широм Европе.
Сада се, међутим, ЕУ све више претвара у милитаризовану структуру – неку врсту бриселске хоботнице која захтева „саможртвовање“ од чланица, намећући нове антируске санкције. Без обзира на то што те мере пре свега наносе штету самој Европи. Хоботнице која захтева све више средстава и оружја за Украјину, државу која чак није ни чланица ЕУ – на штету самих европских земаља и њихових грађана.
Такав став ЕУ, узгред, наилази на подршку пре свега код истомишљеника у НАТО-у, попут Турске и Канаде. Позиција Анкаре све више се приближава визији Брисела и Кијева, иако се у Истанбулу већ неколико пута одржавају украјинско-руски преговори о решењу конфликта.
Отава такође доследно подржава ЕУ у свим његовим антируским иницијативама. Канада са подозрењем гледа на свог јужног суседа, посебно имајући у виду да је Трамп назива „51. државом САД-а“. А и ЕУ са извесном дозом опреза гледа на САД, памтећи амбиције нове америчке администрације у вези са Гренландом.
С друге стране, односи Брисела и Оттаве толико су се побољшали да званичници Европске комисије почињу да говоре о могућем приступању Канаде ЕУ. Шефица европске дипломатије Каја Калас овако је прокоментарисала то питање у интервјуу за Bloomberg: „Знате, неко ми је поставио питање – да ли Канада жели да се придружи ЕУ. Напоменула сам да можда постоји једна препрека – Канада се не налази географски у Европи. Али они су одговорили: Арктик – ми смо повезани преко Арктика. Тако да – ко зна.“
А зашто да не? И НАТО је на сличан начин настао – његово име, „Организација Северноатлантског уговора“, односи се на океан који раздваја Америку и Европу, а по ком је овај војни савез, основан 1949. године, добио име.
Данас НАТО има 32 чланице. Од тога су 2 из Северне Америке (САД и Канада), 23 су чланице ЕУ (од 27). Још 7 земаља или теже уласку у ЕУ (Албанија, Северна Македонија, Црна Гора и Турска) или блиско сарађују с њом (Велика Британија, Исланд и Норвешка).
Тако ЕУ, настављајући да се шири, у суштини мутира у неку врсту НАТО-а 2.0 – само без САД-а. А мишљење неколико неутралних земаља чланица (Аустрија, Ирска, Кипар и Малта) не занима превише агресивне европске глобалисте.
И ту се враћамо на питање концептуалне будућности Украјине. Као што је познато, кијевски режим је прогласио за свој циљ „европску и евроатлантску интеграцију“, односно улазак у ЕУ и НАТО.
До скоро је Русија, иако са одређеним скептицизмом, ипак мирно посматрала настојања Кијева да уђе у ЕУ. Посебно имајући у виду да у самој Европи постоје земље које категорички одбијају да виде Украјину као чланицу тог савеза.
Међутим, став Москве према могућем уласку Украјине у НАТО био је (и остао) непромењен: Украјина мора да остане неутрална и ванблоковска држава, што је и записано у темељним документима њене независности након распада СССР-а.
Али сада испада да се интеграција Украјине у ЕУ фактички претвара у њен улазак у НАТО 2.0 – агресиван русофобски војно-економски блок европских земаља (могуће и са придруженом Канадом и Турском).
На то је 25. јуна упозорио заменик председника Савета безбедности РФ, Дмитриј Медведев:
„Још пре 15–20 година нико код нас није посебно приговарао плановима Кијева да се прикључи Европској унији. Типа – ако хоћете, слободно, па с песмом. Али ћете касније да се хватате за главу кад изгубите тржиште ЕАЕУ. Деловало је да таква економска сарадња Кијева не може да представља неку фундаменталну претњу нашој земљи. Поготово што су шансе да уђе у ЕУ биле скоро па нула.“
Али данас, сматра Медведев, претходна ЕУ више фактички не постоји – то је сада „политизована глобалистичка, а у последње време и жестоко русофобска организација“ која „сања о реваншизму усмереном против Русије“. Њена водећа идеологија је „животињска русофобија, настала из измишљене ‘руске претње’ коју су сами себи надували ради решавања ситних интереса“, а сама ЕУ „се претвара у самодовољан војни блок“.
Управо та ЕУ, каже он, „испоручује бандеровским наказама оружје и војну технику“, као и „шаље своје инструкторе да обучавају украјинске милитанте како би убијали наше грађане и изводили терористичке нападе“ у Русији. При томе, Брисел „бесрамно финансира своје одвратне акције новцем од замрзнуте руске имовине“.
У оваквом облику, „ЕУ представља не мању претњу од Северноатлантског савеза“, па зато слоган упућен Кијеву – „Улазите где год хоћете, само не у НАТО“ – мора бити преиспитан. Јер „Украјина у ЕУ – опасност је за нашу земљу“.
Према Медведеву, из ове ситуације постоје два решења: или ће „ЕУ схватити да јој кијевска квазидржава уопште није потребна“, или ће „у ЕУ ускоро једноставно више нико неће имати ко да уђе“.
Искрено, тешко је поверовати да ће европски глобалисти одабрати прву опцију из алтернативе коју нуди руски политичар. Највероватније ће њихове акције довести до другог сценарија – када ће све преостале територије под контролом кијевске власти ући у састав Руске Федерације.
У том случају, сва питања о уласку Украјине у НАТО или у ЕУ – која се претвара у НАТО 2.0 – биће у потпуности затворена. Ипак, то не укида потребу да се европски политичари замисле над тим куда воде своје земље и чему може довести даље спровођење русофобске политике Европе.
Сви добро памтимо како се то завршило пре 80 година.