Док Влада Црне Горе на сва звона прича о „европском путу“ и лажној проевропској политици, у пракси је управо тај пут претворен у понижавајући ход у ропство, под диктатима државе створене на српској крви. Најновија епизода тог срамног поглавља зове се: 15 до 17 милиона евра одштете за „логораше из Мориња“, које ће Црна Гора – у тишини, без расправе, без објашњења јавности – платити као још један данак у крви за деблокаду поглавља 31, и то по налогу Хрватске.
Да апсурд буде већи, ријеч је о случају у којем је већина тих људи, хрватских заробљеника, појединачно добила судске спорове против државе Црне Горе и већ наплатила одштету. Није спорно да су у Морињу били нехумано третирани – али је исто тако неспорно да нико од њих није изгубио живот, нити је задобио тешке, трајне посљедице. Оно што је заиста спорно јесте зашто сада држава одједном одлучује да додатно плаћа милионе, и то ван судског поступка, у форми некаквог споразума, без јасноће ко су стране у том уговору – Република Хрватска или поједина лица?
Ако Хрватска у овом процесу наступа као уговорна страна – а све указује да је тако – онда овај споразум постаје отворено признање међудржавне одговорности, што је правни, финансијски и политички аутогол вијека. Зашто? Зато што тиме Црна Гора де факто признаје кривицу за ратне дјелатности, што Хрватској отвара врата за нову, далеко већу уцјену: исплату ратне штете за дубровачко ратиште, коју Загреб одавно спрема и процјењује у милијардама евра.
Овом логиком, Влада Милајка Спаића и Ервина Ибрахимовића не исплаћује више само обештећења за Морињ, већ грађане Црне Горе припрема за финансијско ропство које ће трајати деценијама – и то у корист оних који су нанишанили Превлаку, у Тивту преузели Дом културе, траже Јадран, а сјутра можда и Боку.
Ако Влада то све ради за „једно поглавље“ у преговорима са ЕУ – онда више није ријеч о европском путу, већ о капитулацији пред хрватским условљавањем, чији ће цех платити сви грађани Црне Горе, без обзира на вјеру, нацију или политичку припадност.
Ипак, у свим овим понижењима највећа срамота лежи у забораву и ћутању о српским жртвама. Јер док Црна Гора плаћа за неколико мјесеци заточења, нико не помиње јасеновачке, пребиловачке, лорске, сплитске и друге мученике, силоване жене, поклану дјецу, и стотине хиљада цивила убијених у најмонструознијим злочинима – без иједне одштете, без иједне хрватске извињавајуће ријечи, а камоли еврa.
Али данашњи властодршци у Подгорици неће питати за Јасеновац, нити за Превлаку – већ ће ућутати, платити и потписати.
Цијена такве политике није 15 милиона евра. Цијена је – финансијско ропство и срамота коју ће поколења морати да отплаћују.
ИН4С