Усташе су крвави пир 7. фебруара 1942. године наставиле у селу Шарговац, и то убијањем српских ђака у школи, где се, осим Виктора Гутића, по најмонструознијим делима која људски ум ни данас не може да појми, истакао фратар Мирослав Филиповић, звани фра Сотона.
Остављајући пустош у Дракулићу и потоке крв у снегу, усташе су кренуле даље. На реду је било суседно село – Шарговац. Ту на сцену ступа Фра Сотона, један од најозлоглашенијих усташких злочинаца по бруталности и садизму.
Филиповића су многи звали јединственим монструмом јер је био и организатор и кољач.
Оно што је о Филиповићу у књизи „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића забележено, из данашње перспективе је незамисливо. Заједно са усташама злочин су до детаља планирали и њихови најближи сарадници, међу којима је било много католичких фратара, који су били главни духовни покретач покоља Срба.
Фра Сотона и апостоли смрти
Фра Сотона са својих 12 следбеника, како су их звали апостола смрти, у крвави пир кренуо је од школе. Према записаним изјавама, било је јутро, између 10 и 11 часова.
У данашњој Основној школи „Ђура Јакшић“ усташе су затекле 52 деце на настави. Ушли су у један разред и поздравили учитељицу и децу.
Учитељица Добрила Мартиновић, после рата је дала изјаву Лазару Лукајићу, коју је и цитирао у својој књизи.
– У учионицу је изненада за време часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. нега сам одраније добро познавала. Познавала су га и деца јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и деци -испричала је Мартиновићева.
Затим је Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је девојчицу Радојку Гламочанин, кћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Немачкој и тако преживео рат.
– Фратар је нежно прихватио дете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом децом. У учионици је настала вриска и паника – сведочила је учитељица.
Ужаснута деца су вриштала и скакала, а фра Сотона се, смирено и језуитски, достојанствено обратио својим усташама.
– Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви следите мој пут. Ја први примам сав грех на моју душу, а вас ћу да исповедим и разрешим свих греха! – викао је Филиповић.
Монструозно убијање
Онда је наредио учитељици да сву српску децу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе све српске ђаке. У дворишту је, на утабаном снегу, укруг поставио усташе, па наредио деци да трче поред њих.
Како које дете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва деца нису поклана. За „кољачко крштење“ усташама су за прво клање најчешће подметана деца.
И тако су тог 7. фебруара 1942. године у школи, уместо оцена, исписани – јауци, а уместо звона – врисак.
„Избезумиле смо се од страве и ужаса које су усташе радиле тај дан. Након тога, више никад нисам била иста особа“, навела је Мартиновићева.
Кад су поклали децу, усташе су кренуле према кућама да докрајче село. Из учионице смрти, закорачили су међу прагове у којима су жене држале децу у наручју.
Свака соба постала је ћелија за егзекуцију, свака штала – склониште које није штитило. А, село, колективни гроб. У покољу је, између осталог, коришћен и „србомлат“.
Посебна бруталност према женама
Усташе су посебно монструозне биле према српским девојкама. Захтевали су од њих да дигну сукње, потом су их бајонетима убадали међу ноге, све док нису искрвариле.
Мили Тодоровићу поклана је комплетна породица. Он је преживео пуком срећом јер у време покоља није био у селу.
– Дошао сам кући, а она пуста, само у штали краве ричу. Кад сам изашао из куће, чуо сам како нешто крчи. Пришао сам ближе и нашао око 100 метара од моје куће гомилу телеса – око 70 људи, деце, жена. Један од њих је седео и јечао – испричао је он.
Он је пришао човеку и зовнуо га, али га он није разумео.
– Био је посечен по малом мозгу, препознам га. На једној нози ципела, а друга боса. Од једног малог леша учини ми се да је моја најмлађа кћи и онда сам пао у несвест – сведочио је Тодоровић.
Након одређеног времена, он је устао и кренуо, а на све стране људи су у даље јечали и звали.
– Снег црвен наоколо, на петнаестак метара. Кренуо сам јер су усташе долазиле, певајући своју песму, да провере да ли је неко остао жив, да га `овере`. Села су остала пуста – навео је он.
Тодоровић је рекао да су усташки стрвинари из опустјелих сељачких домова одвукли у своја складишта опљачкану храну, делове намештаја, као и стоку и живину.
– Постоје оригиналне фотографије на којима се јасно виде искежена лица ових чудовишта, која у својим крвничким рукама држе одсечене главе убијених, већином деце – сведочење је Тодоровића записано у књизи „Фратри и усташе кољу“.
ИЗВОР: kompasinfo.rs