ТАМНА СТРАНА ДОБРЕ СМРТИ

У свету у којем је његова промена једина константа, настанак животних облика је резултат процеса који претпоставља и њихово нестајање. У долазак на свет сваког бића уписан је и његов неизбежни одлазак, а рођење и смрт  означавају време његовог животног трајања. У контексту животног постојања сваког човека, његово рођење, досезање полне зрелости, остварење брачне везе и смрт су природне чињенице које његова заједница  верификује одређеним обредима. Социјални аспект тог процеса чинилац је његовог идентитета који се формира током процеса индивидуације, па је и његов одлазак са животне сцене повод потврђивању тог идентитета самртним, погребним и посмртним ритуалима.

У традиционалним заједницама, сваки њихов члан, због свог значаја за  њихово функционисање, имао је своје место и улогу.  Њиховим старењем се тај значај смањивао, а они су, сходно својим могућностима, добијали одговарајуће место у колективу. Уместо активне улоге коју су некад имали у бризи за своје остареле чланове, сада су други бринули о њима. Крај живота обележен је и настојањем чланова колектива да им се олакша умирање. Тако је и настајала пракса ars moriendi, умеће умирања, које је у одређеном облику постојало и у традицији српског народа. Олакшавање умирања значило је отклањање препрека у процесу умирања пре коначног испуштања душе. Непосредно пред одлазак остарелог члана колектива, окупљали су се око њега и традиционалним опраштањем, које је подразумевало и његово исповедно покајање, олакшавали му одлазак. Покајањем и добијањем опроштаја од других, при чему је и он сам опраштао другима учињене грешке и грехове, самртник би лакше и брже издахнуо. О једном таквом одласку оставио је аутентичан запис и Иво Андрић.  Око самртника, коме очигледно није остало још много живота, окупљали су се његови најближи, али и пријатељи и познаници.  Како би ко ушао у просторију у којој је он лежао, на њихово питање како је, одговарао је једноставном реченицом: „Ево, заокружујем“. Том речи „заокружујем“, исказивао је изузетно самртничко спокојство и свест о осмишљавању тих последњих животних тренутака као и самог одласка.

Уколико се зна за овакву традицију, онда се исказује потпуно неразумевање неадекватним и буквалним тумачењем народног предања о обреду убијања старих  названом лапот. Прича говори о томе да су старе људе, када би дошли у одређено доба, обредно убијали  каменовањем, у којем су уз чланове породице као главне актере овог чина учествовали и припадници сеоске заједнице. Реч је о једној фасцинантној причи, познатој у многим верзијама, коју смо због њене књижевне и психолошке вредности уврстили у национално културно благо. Укорењена у миту и отворена према бајци, ова прича тематизује фантазам о оцеубиству и за разлику од других прича има дубљу социјалну и психолошку функцију.

Последице буквалног тумачења Истраживачи који су је доследно тумачили, као сећање на некадашњу обредну праксу, без материјалних доказа за овакво тумачење у српској народној традицији, посезали су за идентичним примерима из других традиција. Наиме, у прилог одржавању обреда убијања старих у српској народној култури, посебно у подручју источне и југоисточне Србије, не постоји ни један археолошки доказ, ни један релевантан историјски документ нити етнолошка потврда да је у ближој или даљој прошлости вршена таква обредна пракса. Без таквих доказа, истраживачи су своје буквално тумачење предања настојали да потврде примерима из обичајне праксе других народа, па је тако и навођен некадашњи ескимски обичај остављања старих.

Несумњиво је да у сличне обичаје спадају и примери њиховог жртвовања и поступци који су у оквиру магијско-религијске форме вршени у циљу излечења, али су суштински имали еутаназијску функцију. Такву је функцију имао и обичај давања, тешко оболелом, самртнику да попије растворену земљу са непознатог гроба, што је у стању отказивања рефлекса гутања изазивало његово гушење и брзу смрт. Некритичким односом према оваквом тумачењу предања о лапоту створен је научни мит у социологији, етнологији, фолклористици, па се наводна пракса убијања старих дефинисала као некадашњи друштвени обичај и друштвено правило.

Тајна приче о убијању старих  Имајући у виду изнету аргументацију, предање о лапоту не можемо сматрати меморијским трагом некадашње праксе. Резултати наших истраживања, објављени у монографији „Тајна лапота“ доказују да ова прича није евокација некадашњег обреда о убијању старих, већ је као универзална фолклорна тема, према Арн-Томпсоновој класификацији, носилац снажне етичке поруке да се такав злочин не може извршити. Сходно томе можемо сматрати да колектив заснован на патријархалним моралним начелима никада није могао да легализује такав обред. Иако је вероватно и у традиционалној култури било породичних конфликата са трагичним исходом за остареле чланове, никада није постојала обредна пракса убијања старих о којој говори предање о лапоту.

Упркос овој аргументацији, изнетој пре више од четврт века, и повремено обнављаној приликом нових издања ове књиге, у нашој култури, медијима, савременом фолклору,  још увек је жив овај мит. Он се и данас наводи као аргумент у циљу потврђивања негативног аспекта српске традиције. Тако је, на пример, недавно и повереница за заштиту равноправности грађана, Бранкица Јанковић, узроке данашњег насиља у породици, чије су жртве жене, пронашла у српској патријархалној традицији, истичући да су до недавно у нас лапотом убијани стари.

Навођење овог предања је важно јер се у разговорима о легализацији еутаназије, поводом предложеног закона, заговорници ове праксе, позивају на наводну некадашњу окрутну традицију, коју би требало превазићи хуманијим облицима усмрћивања болесних и старих. Несумњиво је да адекватно тумачење предања предања о лапоту не може послужити у прилог залагања за легализацију еутаназије. Напротив. Порука ове приче активира етички потенцијал и хумане вредности традиције које налажу адекватно преиспитивање идеје олакшавања умирања.

Хипократово завештање Хумани и етички аспект традиције, оличен у односу према остарелим и оболелим члановима колектива, изражен је и у Хипократовј заклетви која забрањује усмрћивање болесних и помагање оболелима у њиховој намери да себи одузму живот. У старој верзији ове заклетве изричито се забрањује лекару да усмрћује болесне или да помаже оболелима да они себи одузму живот. Полазећи од става да је његова основна улога да оболелом помогне у отклањању здравствених тешкоћа, у тексту заклетве се истиче: „Преписиваћу лечење на добробит својих пацијената у складу са мојим способностима и мојим расуђивањем и никада никоме нећу нанети зло. Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт”. Иако је ова стара верзија модернизована и усвојена 1946. године, она се суштински није променила јер су правила лекарског понашања само обједињена  начелом поштовања људског живота израженим речима: „Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.“

Упркос битним променама људског живота од античких времена до данас, Хипократово одређења хумананистичке основе лекарске активности је остало непромењено. Обавезан да буде на страни живота, лекар је дужан да бринући о оболелим и остарелим члановима колектива потврђује његов етички принцип свог. Уколико се има у виду доследно значење Хипократове заклетве која гарантује оболелом да ће лекар увек настојати да му помогне у процесу излечења, онда се легализацијом еутаназије крши тај етички принцип и лекар, не помажући њему да оздрави већ његовој болести да му убрза смрт,  постаје лиценцирани убица његове последње наде. Учествујући у еутаназији, лекари крше Хипократову заклетву као етички кодекст на којем се темељи њихова активност да помажу људима да живе, а не да им помажу да умру.

Лекарска искушења У данашњим условима идеја о еутаназији ( од грч. eu – добра,   thanatos – смрт), доброј смрти, добила је са савременим технологијама могућност различитог остварења и у том новом контексту се настоји да другачије протумачи лекарска дужност и поштовање Хипократове заклетве. Суочавање са изузетно тешким случајевима болесних стања појединаца, изложених великим боловима, и тражењем да смрћу прекину то неиздрживо стање, доводи и лекара у деликатну ситуацију и искушење да му помогне кршећи дату заклетву. Ова искушења се увећавају у ширем друштвеном контексту, који је успостављен новим медицинским апаратима као медијским продужецима људских чула и могућности. Данашњи човек живи у свету медија који су, како је утврдио Меклуан, продужеци његових чула, па је њихово познавање претпоставка адекватног разумевања стварности људског постојања.  Будући да контекст даје значење његовим садржајима, у новоствореном свету се и поставља питање значења и важења дотадашњих традиционалних представа, схватања, веровања и вредности који су били не само фактори његовог социо-културног и животног амбијента, већ и чиниоци његовог идентитета. Сведоци смо промене тих значења и отварања питања везаних за статус морала, хуманости, етичности.

Развој медицинске технологије омогућује одржавање и продужавање људског живота, па су у том контексту и увећане могућности одржавања животних функција тешко оболелих или повређених људи као фазе њиховог излечења. Међутим, за појединца такво стање вегетирања постаје и трајно, што отвара питање њеног продужавања. Одлуку о његовом искључивању с апарата, доносе други, његови ближњи, будући да он није у стању да одлучи да ли жели или не жели еутаназију. Са становишта тешко оболелог, та за њега невољна одлука може бити и противна његовој вољи која се у овом случају не узима у обзир.

Опчињеност својом смрћу Нове околности и могућност лаке и безболне смрти за неизлечиве болеснике изложене неиздрживим боловима и великој патњи дају значај њиховој вољи да сами одлуче о својој еутаназији. Међутим, од могућности да у изузетним околностима, када су исцрпене медицинске могућности да се оболелом помогне да оздрави, посегне за милосрдним олакшавањем умирања, еутаназија је у земљама у којима је легализована, променивши однос према смрти, променила и однос према животу. У том контексту пропагирање еутаназије исказује се у деловању на људе у одустајању од њиховог животног пута на који су озбиљно тек кренули и наравно суочили се са већим препрекама. Еутаназија се јавља не само као излаз из овакве, већ и из других животних невоља као начин решавања психолошких проблема и тешкоћа. Имамо примере да млади одлазе у Швајцарску, где је легализована еутаназија, и да због нерешених егзистенцијалних проблема, везаних за питање смисла свог постојања, добровољно подносе захтеве да буду еутаназирани. Из доживљеног бесмисла налазе излаз у превременом излажењу из живота. Веровање у такво решење постаје опсесија појединаца и, попут вуду магије која потврђује моћ танатоманије. Делује на њих као последица искрене убеђености у могућност таквог решења сопствених животни проблема. Као што веровањем у ефектност негативног ритуала, било да је стварно извршен против њега или не, припадник неке  традиционалне културе постајао жртва  те опсесије, тако и веровање у еутаназију као решење егзистенцијалних и психолошких проблема затвара савременом човеку животну перспективу и могућност свог стваралачког потврђивања.

Потискивање страха од смрти У овом процесу, потискује се страх од смрти, јер људи који се одлучују за еутаназију превазилазе тај страх тежњом ка смрћу. На идентичан начин на који  борба за више циљеве и патриотски занос минимизира и потискује у рату страх од смрти, тако и моћ пропагиране еутаназије потискује страх од смрти.  Та тежња  ка смрти није, наравно, никаква посебна сила или нагон танатоса, већ само первертирано испољавање ероса, односно биоса у стању ускраћене могућности његовог адекватног остварења.

Последице пропаганде  Од идеје да се тешко оболелом и неизлечивом болеснику олакшају последњи тренуци и помогне му се да достојанствено заврши свој живот, дошло се до еутаназије као идеологије смрти која се исказује као непримерен и нехуман однос према људима и њиховом животу. У данашњем пропагирању еутаназије, препознају се идентичне последице настале са популаризацијом идеологије ЛБГТ+ заједнице. Наиме, од почетног толерисања   хомосексуалности и свих других облика и видова сексуалних склоности и опредељења дошло се до маргинализације хетеросексуалности, пропагирања промене пола и избора неке од ЛБГТ+ опција као решења животних и психолошких проблема појединца.

Трансродна пропаганда се показала успешном у утицају на младе који су у време пубертета због безуспешности решавања својих животних проблема падали у депресију  из које су налазили излаз у промени пола. Подлежући пропаганди, тек након тешких, болних и проблематичних операција промене пола суочили су се са још већим и несавладивим животним проблемима насталим у постоперативном периоду због којих су падали у депресију  и вршили суицид. Међутим, о тој тамној страни трансродности јавно се не говори, јер трансџендер пропаганда успешно потискује критичке гласове  о нехуманим последицама њеног деловања.

О томе упечатљиво сведоче појединци који су тражили да заврше свој живот еутаназијом, а случај Луис Кардинал, која је постала жена, 2009. године, говори о трагичној ситуацији након промене пола. Изложена  сталним боловима и нелагодностима због постоперативних компликација вагинопластике, она је, условљена неиздржљивом патњом, одлучила да у Канади изврши еутаназију, али јој је захтев одбијен јер су лекари сматрали да  јој се може помоћи и другим третманом за лечење њеног бола. Ово је један од многих примера који говори како људи подлежу пропагандном утицају нове идеологије и у тренутку најдубље кризе видевши у еутаназији решење својих нерешивих животних проблема траже да буду успавани.

ИЗВОР: Печат